Neki dobri i neki manje dobri filmovi (i poneka serija) koje smo gledali u 2023. godini
Helly Cherry
Neki od ovih naslova zavređuju našu pažnju, neki pak zaslužuju da se poliju ionako preskupim benzinom, zapale i gurnu s litice. Pogledajmo šta smo sve gledali u 2023. godini a što nije uspelo da se nađe u vidu posebnog članka.
Džejms Van, inače mastermajnd iza projekta, nije neko kome je stran koncept kakvih ubilačkih lutaka, posle „Anabel“ i „Dead silence“ i vidi se da mu taj narativ leži kada hoće malo da se prozeza i smanji ozbiljnost. Za razliku od kakvih ukletih lutaka ovde imamo robota koji iako treba da bude dečja igračka ima snagu i opakost Terminatora iz prvog i drugog dela, ali makar znamo da štanga u glavu može da je zaustavi, tj. ako ikada dođete do štange jerbo je ona sasvim sposobna povezati se vajfajem na sve uređaje u gradu, sva kola, sve miksere, tostere, frižidere i sl.
Kada scenariju ne preostaje ništa drugo nego da zarad banalnog šlok kvazihumorističkog efekta „suprotstavi“ holokaust i patnju crnih robova, onda je vrag odneo šalu čak i sa ovako sjajnim kastingom u kome Edi Marfi glumi budućeg nepoverljivog tasta hipi podkasteru Džoni Hilu čija je majka Džulija Lui Drajfus, pomalo prenapadno opčinjena svojom budućom crnom snajkom.
Kulturološke razlike u suncem opaljenom L.A-ju gde se čini da niko nema suštinski problem do da kao po mantri citira uobičajne steretipe o tome kako dve kulture bivaju neprestano u neprevaziđenom klinču i sukobu srž je ove komedije koja izgleda kao kineska kopija nekog filma koji smo već gledali, a nemalo ih je na ovu temu snimljeno, i koji se može presedeti jedino uz veliki entuzijazam da se Edi Marfi i Drajfusova vide u nečemu gde mogu malo da raspojasaju svoje komičarske talente, uz Dejvida Dukovnija koji, kriminalno neiskorišćen, statira u pozadini kao Hilov otac.
Osim sve banalnih steretipa već viđenog narativa, najveći „streč“ koji kao gledaoci treba da napravite jeste da poverujete da bi Dukovni mogao da bude biološki otac Džoni Hilu.
Ništa u ovom filmu nije preterano slabo, ali je sve nekako mediokritetski i nedovoljno ispofilisano da bismo znali šta je poenta i o čemu bi trebalo da brinemo – ovo jeste pokušaj neke sentimatalno-nostalgične priče o magiji filma i biokopa početkom 80-ih u nekom priobalnom engleskom gradiću, ali i niodakle priča o „zabranjenoj“ ljubavi između starije šizofrene radnice bioskopa sa mladim, crnim pripravnikom, pa onda priča o rendom britanskom rasizmu na ulicama, o usamljenosti, o nesnađenim ljudima, oivičena krilnom temom o kupoli bioskopske magije koja demokratski prima pod svoje skute sve izgubljene duše.
Previše tema od kojih nijedna nije dominantna ostavljaju utisak puke korektnosti i štrikliranosti ključnih tačaka da se dobije pokoja nominacija za Oskara, pogotvo ona za inače sjajnu Oliviju Kolman, ali ovoga puta Akademija nije nasela samo na ime Sema Mendesa i ostalih prestižnih saradnika koje je oko sebe okupio.
Ima ovde lepih, ali nedovoljno, kadrova (za kameru je bio zadužen jedan od najboljih – Rodžer Dikins), ima čak za sladokusce i netipične za njega sočne, ali kratke role Kolina Firta u ulozi ljigavog bioskopskog menadžera, ali primalni utisak kad se zarola špica jeste da ćete ovaj film zaboraviti koliko prekosutra.
I Džejms Gan zaista uspeva da održi koncentraciju toliko da mu tonus na zabavi i šarenim kreativnim stvorenjima i svetovima ne padne toliko da ovo bude promašaj, iako cela stvar u ovom delu već deluje pomalo umorno i razgaženo, pogotovo sa elementima emotivnog patosa koji na momente provociraju sentimente kao da gledate neku dramu.
Međutim, ima u tome kakve plemenite ideje, priča o toma kako je rakun Roket postao to što jeste u biti je priča o eksploataciji životinja za svrhe raznih naučnih eksperimenata, te ovaj segment filma ima i kakvu woke agendu, dok ostatak, koji donekle vuče na prepevavanje teme o „Ostvru doktora Moroa“ jeste jedan kreativni bućkuriš trijumfa šminke, maske i scenografije nad bilo čim narativnim.
Ali i kao takav „Guardians“-i ostaju najmanje pretenciozna i najmaštovitija Marvelova ujdurma koja čistim začudnim pičvajzom od likova, tema i kostima evocira već trećim filmom zapravo čuvenu scenu u Svemirskom kafeu iz prvog „Star wars“ filma. To što ovaj treći deo ima kakvu emotivnu potku i utemeljenost u kakvim realnim emocijama, što celu filmsku zabavu natkriljuje i tema o prihvatanju, odrastanju, sazrevanju, može biti samo plus.
Gan ovim stiče dovoljno finansijskog i kreativnog kapitala da pokrene novog Supermena, a kako će to ispasti videćemo već za dve godine.
Šta se dešava kada na prvi pogled stabilan par prihvati da za nagradu od 5 miliona dolara učestvuje u nekakvom eksperimentu (možebiti čak i rijalitiju) u kome treba 50 dana da provede u džinovskoj beloj sobi u kojoj nema nikakvih sadržaja do kreveta za spavanje?
Dešava se jedna očekivana, ali i sasvim fino odglumljena i dozirana dezintegracija njihovog odnosa koji, lišen spoljašnjih sadržaja i pažnjoodvlačećih trica i kučina, sveden na sebe samog i imajući kao oslonac samo njihov labav odnos, počinje polako da se kruni, osipa, tone u spiralu paranoje, anksioznosti, optužbi, kopanja starih rana i saznanja da im veza i nije tako stabila kakvom se činila.
Iako nikad nisu postali velike filmske zvezde, i Kejt Bosvort i Emil Hirš sasvim lepo zaokupljaju ovaj film koji im pruža priliku da malo glumački prodišu i razmahnu se.
Možda neko ne bi pomislio nakon ovog filma, ali prva misao jeste – hoću još! Zaista, sat i po vremena ne deluje dovoljno da opiše kružnicu oko Staloneove zaista bogate karijere, početaka koji su, slično Arnoldu, bili od starta sabotirani različitim preprekama, od onih fizičkih preko porodičnih (opresivni otac teške ruke), do onih sa kojima se mnogi u ovom poslu sučeljavaju – konstantna odbijanja i smeštanje u kalupe.
Ono što možda prosečan gledalac ne zna ili ne razume o Staloneu jeste koliko je u pitanju bio i ostao veliki radnik, pregalac, čovek iz plebsa potekao sa ulice (manje-više kao i sam Roki), koliko je bio uporan, koliko je zapravo svojih filmova sam napisao, režirao i producirao, uspevši pritom da razbije modlu nemuštog tabadžije i postane liding men u tri različite decenijske franšize.
Stalone dosta iskreno razlaže svoje traume iz detinjstva i muke kao mladog početnika koji je svoju priliku sa Rokijem morao bukvalno da „izboksuje“ sam, ali i probleme i frustracije sa kojima se suočio kada je publika donekle odbila sve njegove pokušaje koji nisu ili akcioni film ili njegove signature franšize.
Posebno je emotivan deo u kome razlaže jednu scenu sa De Nirom u potcenjenom „Cop landu“, filmu koji je bez problema mogao da mu donese nominaciju za Oskara za glumu da je bilo više sluha.
Ono što možda 80-ih i 90-ih nisam razumevao, i sam bivajući mušterija akcione faze njihovih karijera, jeste koliko su i Stalone i Arnold isijavali onu iskonsku filmsku harizmatičnost koja je mogla da progreva ekran čak i u slabijim filmovima i koliko su znali da sve svoje slabosti pretvore u alate kojima su postali mnogo više od kartonskih filmskih junaka sa mišićima već punopravni glumci koji su nam dali večne filmske likove koji nastavljaju da prkose i vremenu i generacijama.
Ovo je jedna istinita priča o tome kako su neki zli menadžeri fondova pokušali da ulupaju akcije preduzeća za kompjutersku opremu „Game stop“, tako što su se „kladili“ da će firma po srpski da ode u stečaj, a onda je obično građanstvo, ponukano jutjub klipovima kakvog opskurnog narodskog mešetara koga ovde tumači Pol Dano, počela ko luda da kupuje akcije dotičnog preduzeća ne bi li mu digla cenu i osiromašila dotične fondove.
Dakle, kako bi i sami autori rekli, ovo je jedna storija o borbi malih protiv velikih, običnog plebsa protiv zlog krupnog kapitala koji namereva da se samoumožava i multiplicira dok se ne pretvori u suprenovu, i običnih radnika koji hoće mrvu hleba za sebe.
I sve ovo „Dumb money“ na neki način uspeva da posreduje do nas publike, ali uz efekat koji je bliži ravnodušnom nego revolucionarnom. Vlasnici fondova su mahom karikaturalno prikazani kao ne baš inteligentni, pohlepni i manipulativni, a običan narod je pošten, vredan i pun integriteta (tu su sudbine kakvih studenta, medicinskih sestara i sl. koje bi kao trebalo da nas dirnu, ali ne proizvode nikakvu emociju).
Najviše pažnje dobija naravno Dano kao jutjuber i partajm trgovac akcijama Kit Džil koji svojim poštenim, neortodoksnim i otvorenim pristupom pokušava da prevesla sistem koji je baždaren tako da bogati budu još bogatiji, ali ni u celoj njegovoj personi nema ničeg preterano zanimljivog te je Dano ovde igrao mimo svojih kompetencija jednog ni po čemu ekstraordinarnog lika osim po tobožnjem poštenju.
„Dumb money“ je kao mlađi i nesposobniji brat „The Big shorta“, jedna u komiku uvijena istinita priča iz života visoke monetarne malverzacije kojoj je srce na mestu, ali koja nije preterano duhovita i iako korektna na kraju ostavlja pitanje – „Pa šta?“
Jer ovo je u suštini „Osmi putnik“ prerušen u „Drakulu“, koji liči na šišmiša od dva metra, sa tenzijom i klaustrofobijom koju može da ponudi brod iz 19. veka.
Ko se seća „Drakule“ Brema Stokera, seća se i da jedno poglavlje, ispisano kao brodski dnevnik (inače ceo „Drakula“ je sastavljen od raznih pisama, dnevničkih beležaka i sl.) čini Drakulino putovanje od Transilvanije do Londona. Tih desetak strana u knjizi, koje su završene opštim pokoljem, već su bile osnov za možda i ponajbolju epizodu britanske serije „Drakula“, a sada su deo ovog simpatičnog filmića koji, iako nije naročito strašan, ipak baštini i neke pozitivne elemente, pre svega jednu deglamurizaciju Drakule i svođenje ga na divlju predatorsku životinju, solidan setdizajn broda, praktične efekte i zanimljive uloge nekih iskusnih pregalaca kao što je Lijam Kaningem (i Kapičić pride).
Opet, šteta što je ovakav pristup omanuo jer pokazuje umor publike od vampirskih tema, koliko god iste bivale razrađivane različitim tehnikama, i jedno opšte nerazumevanje toga da je pred njima bio „pravi“ film, a ne neki reciklabilni slešerski hororčić snimljen za kikiriki.
Šteta što nije više izmrcvareno iz ove priče, jer pojedine scene sporog, prikradajućeg užasa su imale potencijala da se zajedno obistine u puno boljem filmu, koji je na kraju ostao samo korektan iako ne sasvim upamtljiv horor.
Porodica, dve kćerke i otac, načeti traumom majčine/ženine smrti bivaju temeljno maltretirani kakvim praiskonskim entitetom koji se napaja dečjim noćnim strahovima – sve ovo deluje bolje na papiru nego u samom filmu, koji je, ruku na srce, u pojedinim momentima, dok se držao misteriozno i intrigantno, umeo kombinacijom mraka, atmosfere i vešte montaže, da bude efikasan, dok nije otkrio svog paukolikog bugimena kao nešto što je bila 13. opcija za elijena za koju se nisu odlučili.
Opet imamo s koca i konopca nasukane ljude, ali ne na misteriozno ostrvo već u neki bogu iza tregera poluraspali gradić u koji su nekom čudnom igrom sudbine svi magično zabasali kolima i nikako ne mogu da odu jer se svaki pokušaj odlaska pretvara u neprestano perpetum mobile vrtenje ukrug i vraćanje u istu tačku. A da muka bude pregolema pobrinula su se zastrašujuća stvorenja u obliku najhororičnije prikaze na svetu – običnih ljudi – koji sa vampirskim kljovama i sadističkim terorom izlaze čim zađe sunce da seju stravu međ stanovništvom.
Iako se ponekad malo razvalači a likovi nisu ni izbliza onako interesantni kakvi su bili u „Lostu“, serija „From“ sasvim lepo i postojano gradi svoju hororičnu misteriju usredsređujući se ponakad više na samu paranoju i stravu koju ljudi između sebe pletu i seju nego na karakondžule koje vrebaju iz šume svojim manipulativnim i jezovitim tehnikama.
Ono što je zanimljivo jeste što serija deluje svakom epizodom sve luđa i što misterija toga gde su i kako odatle da odu postaje sve zamršenija i zapetljanija, da li je u pitanju neki vladin „rijaliti“ eksperiment, da li smo u nekakvoj bajci punoj mitoloških bića i tajnih portala i crnih rupa, ili je sve samo loš trip psihodeličnih hipika?
„From“ je lep primer sočnog horora koji će vam u isto vreme golicati i „trilerske“ nervne završetke jer vas konstantno tera da preispitujete sve što ste videli i lovite tragove zajedno sa sluđenim protagonistima koji su zarobljeni u nekoj verziji „Tvin Piksa“ iz košmara.
M3GAN (2023)
Kakva apsolutna zajeb…cija od filma. Šteta je samo, pošto su autori vrlo vokalno prigrlili kempi i treš elemente ove „Terminator meets Čaki“ priče, što nisu odvrnuli brojčanik do kraja i zadobili jedan lep R rejting pa da vidimo i kako robotička lutka-igračka vadi ponekom i creva. Ovako smo ipak dobili destilovanu slim lajt kvazi horor storiju o ubilačkoj Megan, koja je delovala zastrašujuće od momenta kad su joj navukli lice preko metalastog skeleta, koja bi ipak bila savršeni giltipležr da su se producenti razbokorili u svoj punoći gluposti cele ideje.Džejms Van, inače mastermajnd iza projekta, nije neko kome je stran koncept kakvih ubilačkih lutaka, posle „Anabel“ i „Dead silence“ i vidi se da mu taj narativ leži kada hoće malo da se prozeza i smanji ozbiljnost. Za razliku od kakvih ukletih lutaka ovde imamo robota koji iako treba da bude dečja igračka ima snagu i opakost Terminatora iz prvog i drugog dela, ali makar znamo da štanga u glavu može da je zaustavi, tj. ako ikada dođete do štange jerbo je ona sasvim sposobna povezati se vajfajem na sve uređaje u gradu, sva kola, sve miksere, tostere, frižidere i sl.
YOU PEOPLE (2023)
Ako ste ikada imali želju da odgledate komičnu verziju horora „Get out“ pružila vam se prilika u ovom jeftinom Netflikovom uratku u kome se po stoti hiljaditi put eksploatiše sudar dveju kultura oličen u „nemogućem“ braku između belog jevrejina i crne muslimanke.Kada scenariju ne preostaje ništa drugo nego da zarad banalnog šlok kvazihumorističkog efekta „suprotstavi“ holokaust i patnju crnih robova, onda je vrag odneo šalu čak i sa ovako sjajnim kastingom u kome Edi Marfi glumi budućeg nepoverljivog tasta hipi podkasteru Džoni Hilu čija je majka Džulija Lui Drajfus, pomalo prenapadno opčinjena svojom budućom crnom snajkom.
Kulturološke razlike u suncem opaljenom L.A-ju gde se čini da niko nema suštinski problem do da kao po mantri citira uobičajne steretipe o tome kako dve kulture bivaju neprestano u neprevaziđenom klinču i sukobu srž je ove komedije koja izgleda kao kineska kopija nekog filma koji smo već gledali, a nemalo ih je na ovu temu snimljeno, i koji se može presedeti jedino uz veliki entuzijazam da se Edi Marfi i Drajfusova vide u nečemu gde mogu malo da raspojasaju svoje komičarske talente, uz Dejvida Dukovnija koji, kriminalno neiskorišćen, statira u pozadini kao Hilov otac.
Osim sve banalnih steretipa već viđenog narativa, najveći „streč“ koji kao gledaoci treba da napravite jeste da poverujete da bi Dukovni mogao da bude biološki otac Džoni Hilu.
EMPIRE OF LIGHT (2022)
Nažalost, pompezno naslovljen „Empire of light“ je korektan, ali neupečatljiv „oscar bait“ naslov Sema Mendesa, čije se manjkavosti kao scenariste sada prvi put osećaju kada radi po sopstvenom pisaniju.Ništa u ovom filmu nije preterano slabo, ali je sve nekako mediokritetski i nedovoljno ispofilisano da bismo znali šta je poenta i o čemu bi trebalo da brinemo – ovo jeste pokušaj neke sentimatalno-nostalgične priče o magiji filma i biokopa početkom 80-ih u nekom priobalnom engleskom gradiću, ali i niodakle priča o „zabranjenoj“ ljubavi između starije šizofrene radnice bioskopa sa mladim, crnim pripravnikom, pa onda priča o rendom britanskom rasizmu na ulicama, o usamljenosti, o nesnađenim ljudima, oivičena krilnom temom o kupoli bioskopske magije koja demokratski prima pod svoje skute sve izgubljene duše.
Previše tema od kojih nijedna nije dominantna ostavljaju utisak puke korektnosti i štrikliranosti ključnih tačaka da se dobije pokoja nominacija za Oskara, pogotvo ona za inače sjajnu Oliviju Kolman, ali ovoga puta Akademija nije nasela samo na ime Sema Mendesa i ostalih prestižnih saradnika koje je oko sebe okupio.
Ima ovde lepih, ali nedovoljno, kadrova (za kameru je bio zadužen jedan od najboljih – Rodžer Dikins), ima čak za sladokusce i netipične za njega sočne, ali kratke role Kolina Firta u ulozi ljigavog bioskopskog menadžera, ali primalni utisak kad se zarola špica jeste da ćete ovaj film zaboraviti koliko prekosutra.
GUARDIANS OF THE GALAXY 3 (2023)
Jednom sam ove filmove opisao kao „luna-park na kokainu“, tj. „simpatičnu karnevalsko-žovijalnu dozu eye-candy filmskih momenata ispunjenu dopadljivim likovima i pitkom filmskom zabavom“ i mislim da mi se mišljenje posle trećeg i, nadam se, poslednjeg dela nije promenilo.I Džejms Gan zaista uspeva da održi koncentraciju toliko da mu tonus na zabavi i šarenim kreativnim stvorenjima i svetovima ne padne toliko da ovo bude promašaj, iako cela stvar u ovom delu već deluje pomalo umorno i razgaženo, pogotovo sa elementima emotivnog patosa koji na momente provociraju sentimente kao da gledate neku dramu.
Međutim, ima u tome kakve plemenite ideje, priča o toma kako je rakun Roket postao to što jeste u biti je priča o eksploataciji životinja za svrhe raznih naučnih eksperimenata, te ovaj segment filma ima i kakvu woke agendu, dok ostatak, koji donekle vuče na prepevavanje teme o „Ostvru doktora Moroa“ jeste jedan kreativni bućkuriš trijumfa šminke, maske i scenografije nad bilo čim narativnim.
Ali i kao takav „Guardians“-i ostaju najmanje pretenciozna i najmaštovitija Marvelova ujdurma koja čistim začudnim pičvajzom od likova, tema i kostima evocira već trećim filmom zapravo čuvenu scenu u Svemirskom kafeu iz prvog „Star wars“ filma. To što ovaj treći deo ima kakvu emotivnu potku i utemeljenost u kakvim realnim emocijama, što celu filmsku zabavu natkriljuje i tema o prihvatanju, odrastanju, sazrevanju, može biti samo plus.
Gan ovim stiče dovoljno finansijskog i kreativnog kapitala da pokrene novog Supermena, a kako će to ispasti videćemo već za dve godine.
THE IMMACULATE ROOM (2022)
Pomalo nepravedno zapostavljena psihološka drama iz prošle godine i film koji se negde izgubio u kakofoniji hiperprodukcije, a koji je zaslužio, ako ništa, ona makar malo veću ocenu od one koju trenutno baštini na sajtu IMDB.Šta se dešava kada na prvi pogled stabilan par prihvati da za nagradu od 5 miliona dolara učestvuje u nekakvom eksperimentu (možebiti čak i rijalitiju) u kome treba 50 dana da provede u džinovskoj beloj sobi u kojoj nema nikakvih sadržaja do kreveta za spavanje?
Dešava se jedna očekivana, ali i sasvim fino odglumljena i dozirana dezintegracija njihovog odnosa koji, lišen spoljašnjih sadržaja i pažnjoodvlačećih trica i kučina, sveden na sebe samog i imajući kao oslonac samo njihov labav odnos, počinje polako da se kruni, osipa, tone u spiralu paranoje, anksioznosti, optužbi, kopanja starih rana i saznanja da im veza i nije tako stabila kakvom se činila.
Iako nikad nisu postali velike filmske zvezde, i Kejt Bosvort i Emil Hirš sasvim lepo zaokupljaju ovaj film koji im pruža priliku da malo glumački prodišu i razmahnu se.
SLY (2023)
Kako su se često u toku karijera jurili i ganjali, Stalone i Arnold sada to čine na polju dokumentaraca, tek što smo dobili trodelnu mini seriju o Arnoldu na Netfliksu, Stalone mu nije ostao dužan i izlazi sa ovim dokumentarcem o svom životu i karijeri (takođe na Netfliksu).Možda neko ne bi pomislio nakon ovog filma, ali prva misao jeste – hoću još! Zaista, sat i po vremena ne deluje dovoljno da opiše kružnicu oko Staloneove zaista bogate karijere, početaka koji su, slično Arnoldu, bili od starta sabotirani različitim preprekama, od onih fizičkih preko porodičnih (opresivni otac teške ruke), do onih sa kojima se mnogi u ovom poslu sučeljavaju – konstantna odbijanja i smeštanje u kalupe.
Ono što možda prosečan gledalac ne zna ili ne razume o Staloneu jeste koliko je u pitanju bio i ostao veliki radnik, pregalac, čovek iz plebsa potekao sa ulice (manje-više kao i sam Roki), koliko je bio uporan, koliko je zapravo svojih filmova sam napisao, režirao i producirao, uspevši pritom da razbije modlu nemuštog tabadžije i postane liding men u tri različite decenijske franšize.
Stalone dosta iskreno razlaže svoje traume iz detinjstva i muke kao mladog početnika koji je svoju priliku sa Rokijem morao bukvalno da „izboksuje“ sam, ali i probleme i frustracije sa kojima se suočio kada je publika donekle odbila sve njegove pokušaje koji nisu ili akcioni film ili njegove signature franšize.
Posebno je emotivan deo u kome razlaže jednu scenu sa De Nirom u potcenjenom „Cop landu“, filmu koji je bez problema mogao da mu donese nominaciju za Oskara za glumu da je bilo više sluha.
Ono što možda 80-ih i 90-ih nisam razumevao, i sam bivajući mušterija akcione faze njihovih karijera, jeste koliko su i Stalone i Arnold isijavali onu iskonsku filmsku harizmatičnost koja je mogla da progreva ekran čak i u slabijim filmovima i koliko su znali da sve svoje slabosti pretvore u alate kojima su postali mnogo više od kartonskih filmskih junaka sa mišićima već punopravni glumci koji su nam dali večne filmske likove koji nastavljaju da prkose i vremenu i generacijama.
DUMB MONEY (2023)
„Glupa lova“ (sic!) pokušava nešto slično kao i „The Big short“ iz 2015, a to je da neki istiniti berzanski događaj, koji ima kakve veze sa krizom kapitalizma i uopšte stanja ekonomije i stanja ljudskog duha, prenese na platno u vidu kakve komične predstave i u tome donekle i uspeva, s tim što je, kad se sve sabere, „estradni“ pristup „Big shorta“ na kraju bio dosta delotvorniji jer je ako ništa imao vrlo zabavne i posvećene uloge Stiva Karela, Kristijana Bejla i Rajana Goslinga, da ne spominjemo intermeco Margo Robi.Ovo je jedna istinita priča o tome kako su neki zli menadžeri fondova pokušali da ulupaju akcije preduzeća za kompjutersku opremu „Game stop“, tako što su se „kladili“ da će firma po srpski da ode u stečaj, a onda je obično građanstvo, ponukano jutjub klipovima kakvog opskurnog narodskog mešetara koga ovde tumači Pol Dano, počela ko luda da kupuje akcije dotičnog preduzeća ne bi li mu digla cenu i osiromašila dotične fondove.
Dakle, kako bi i sami autori rekli, ovo je jedna storija o borbi malih protiv velikih, običnog plebsa protiv zlog krupnog kapitala koji namereva da se samoumožava i multiplicira dok se ne pretvori u suprenovu, i običnih radnika koji hoće mrvu hleba za sebe.
I sve ovo „Dumb money“ na neki način uspeva da posreduje do nas publike, ali uz efekat koji je bliži ravnodušnom nego revolucionarnom. Vlasnici fondova su mahom karikaturalno prikazani kao ne baš inteligentni, pohlepni i manipulativni, a običan narod je pošten, vredan i pun integriteta (tu su sudbine kakvih studenta, medicinskih sestara i sl. koje bi kao trebalo da nas dirnu, ali ne proizvode nikakvu emociju).
Najviše pažnje dobija naravno Dano kao jutjuber i partajm trgovac akcijama Kit Džil koji svojim poštenim, neortodoksnim i otvorenim pristupom pokušava da prevesla sistem koji je baždaren tako da bogati budu još bogatiji, ali ni u celoj njegovoj personi nema ničeg preterano zanimljivog te je Dano ovde igrao mimo svojih kompetencija jednog ni po čemu ekstraordinarnog lika osim po tobožnjem poštenju.
„Dumb money“ je kao mlađi i nesposobniji brat „The Big shorta“, jedna u komiku uvijena istinita priča iz života visoke monetarne malverzacije kojoj je srce na mestu, ali koja nije preterano duhovita i iako korektna na kraju ostavlja pitanje – „Pa šta?“
THE LAST VOYAGE OF THE DEMETER (2023)
Omanulo je ovo na svim zamislivim poljima, i u bioskopima i kod kritike, što je šteta, jer je prava retkost danas da vidimo jedan klasičan studijski monster horor film smešten u epohu koji ima arhaičan seting i ideju, ali samim tim i određenu klasu i ozbiljnost.Jer ovo je u suštini „Osmi putnik“ prerušen u „Drakulu“, koji liči na šišmiša od dva metra, sa tenzijom i klaustrofobijom koju može da ponudi brod iz 19. veka.
Ko se seća „Drakule“ Brema Stokera, seća se i da jedno poglavlje, ispisano kao brodski dnevnik (inače ceo „Drakula“ je sastavljen od raznih pisama, dnevničkih beležaka i sl.) čini Drakulino putovanje od Transilvanije do Londona. Tih desetak strana u knjizi, koje su završene opštim pokoljem, već su bile osnov za možda i ponajbolju epizodu britanske serije „Drakula“, a sada su deo ovog simpatičnog filmića koji, iako nije naročito strašan, ipak baštini i neke pozitivne elemente, pre svega jednu deglamurizaciju Drakule i svođenje ga na divlju predatorsku životinju, solidan setdizajn broda, praktične efekte i zanimljive uloge nekih iskusnih pregalaca kao što je Lijam Kaningem (i Kapičić pride).
Opet, šteta što je ovakav pristup omanuo jer pokazuje umor publike od vampirskih tema, koliko god iste bivale razrađivane različitim tehnikama, i jedno opšte nerazumevanje toga da je pred njima bio „pravi“ film, a ne neki reciklabilni slešerski hororčić snimljen za kikiriki.
THE BOOGEYMAN (2023)
Snimljen po priči Stivena Kinga, čije svako mastiljarenje čak i na uplatnici za infostan će jednog dana završiti na platnu, „Babaroga“ ili „Boogeyman“ je jedan, reklo bi se, tipični kućno-porodični horor sa zamračenim prostorijama i kakvim stvorenjem koje vreba istraumiranu decu u pozadini.Šteta što nije više izmrcvareno iz ove priče, jer pojedine scene sporog, prikradajućeg užasa su imale potencijala da se zajedno obistine u puno boljem filmu, koji je na kraju ostao samo korektan iako ne sasvim upamtljiv horor.
Porodica, dve kćerke i otac, načeti traumom majčine/ženine smrti bivaju temeljno maltretirani kakvim praiskonskim entitetom koji se napaja dečjim noćnim strahovima – sve ovo deluje bolje na papiru nego u samom filmu, koji je, ruku na srce, u pojedinim momentima, dok se držao misteriozno i intrigantno, umeo kombinacijom mraka, atmosfere i vešte montaže, da bude efikasan, dok nije otkrio svog paukolikog bugimena kao nešto što je bila 13. opcija za elijena za koju se nisu odlučili.
FROM (2022-)
„From“ je redak primer serije (zasada prisutne u dve sezone) koja vešto baštini iskonsku stravu sa kakvom misterijom karakterističnom za kanon koji je uspostavio „Lost“, što i nije čudno jer su pitanju su manje-više isti producenti.Opet imamo s koca i konopca nasukane ljude, ali ne na misteriozno ostrvo već u neki bogu iza tregera poluraspali gradić u koji su nekom čudnom igrom sudbine svi magično zabasali kolima i nikako ne mogu da odu jer se svaki pokušaj odlaska pretvara u neprestano perpetum mobile vrtenje ukrug i vraćanje u istu tačku. A da muka bude pregolema pobrinula su se zastrašujuća stvorenja u obliku najhororičnije prikaze na svetu – običnih ljudi – koji sa vampirskim kljovama i sadističkim terorom izlaze čim zađe sunce da seju stravu međ stanovništvom.
Iako se ponekad malo razvalači a likovi nisu ni izbliza onako interesantni kakvi su bili u „Lostu“, serija „From“ sasvim lepo i postojano gradi svoju hororičnu misteriju usredsređujući se ponakad više na samu paranoju i stravu koju ljudi između sebe pletu i seju nego na karakondžule koje vrebaju iz šume svojim manipulativnim i jezovitim tehnikama.
Ono što je zanimljivo jeste što serija deluje svakom epizodom sve luđa i što misterija toga gde su i kako odatle da odu postaje sve zamršenija i zapetljanija, da li je u pitanju neki vladin „rijaliti“ eksperiment, da li smo u nekakvoj bajci punoj mitoloških bića i tajnih portala i crnih rupa, ili je sve samo loš trip psihodeličnih hipika?
„From“ je lep primer sočnog horora koji će vam u isto vreme golicati i „trilerske“ nervne završetke jer vas konstantno tera da preispitujete sve što ste videli i lovite tragove zajedno sa sluđenim protagonistima koji su zarobljeni u nekoj verziji „Tvin Piksa“ iz košmara.
Slobodan Novokmet