I'm waking up, I feel it in my bones
Enough to make my systems blow.
Welcome to the new age, to the new age
Welcome to the new age, to the new age.
Imagine Dragons, Radioactive

Preludijum

„Jesi li video ovo izdanje?“ veli Vlada; stojimo za štandom „Darkvuda“, prodavac istog još uvek nije imao lobanju ovna iza sebe (ko razume, shvatiće), Pia je posmatrala stripove i premišljala se koji sledeći da kupi, a Igor iz susednog „System Comics-a“ je opisivao „Linije fronta“ potencijalnim mušterijama.

„Nisam, ko je ovo crtao? Odlično je,“ dodajem. „Pa ovaj Rus, Artjom Trahanov. On treba da bude ovde isto.“ Gledam crtež i ne verujem koliko je dobar. Nešto kasnije, otprilike dan nakon zatvaranja festivala, pronađem ja Artjoma na Instagramu – i imam šta da vidim.

„Pozdrav. Hoćeš li biti tamo u četvrtak? Bio sam juče i prekjuče na festivalu stripa u Beogradu, ali sigurno smo se mimoišli.“

„Hvala! Da, biću tamo u četvrtak, definitivno posle 7 uveče i dok ne prodam sve svoje zinove. Drugim danima radim, pa samo to veče mogu na festival.“

„E, pa to je super! Nadam se onda da se vidimo tamo. Inače, da se predstavim. Zovem se Ivan, i bavim se pisanjem svega i svačega, pretežno oko stripova.“

„Drago mi je da smo se „upoznali“, Ivane.“

Spojler: nismo stigli da se upoznamo. Spojler broj 2: festival o kome smo pričali je bio „Novo doba“.

~~~

„Da vas upoznam, ovo je moja kćerka Tijana,“ veli Žika, „a ovaj momak ima jedan strip koji bi voleo negde da plasira, pa znam da ti znaš izdavače ovde sa ovim senzibilitetom. Pominju mi neku „Matrijaršiju“, neko „Novo doba“, a vidiš ja nisam ranije čuo za njih.“ Radi mi osmeh. Njegova Tijana je, svakako, čula za „Matrijaršiju“ jer se bave društveno angažovanim temama i baš su alternativni. A kako sam imao prilike da upoznam deo tog kolektiva u Zagrebu pre manje od nedelju dana, mogao sam momka i lepo da uputim ka njima (premda mu nisam zapamtio ime).

„Znači, ti si nam poslao malog Vukašina hahaha,“ veli Bane par dana nakon izlaska teksta o Salonu stripa (odakle je preuzet gornji pasus). „A još se mi pitamo ko li ga je uputio“. Eto, dakle mali se zove Vukašin. Ne znam da li se uspostavila saradnja ili ne, ali je barem bilo dobre volje (znam i koliko je Tijana insistirala da baš „Matrijaršija“ bude ta koja objavi strip ovog umetnika u povoju; šta će se odvijati dalje ostaje za videti).

~~~

Sa jedne strane polica, na njoj domaći strip, mange, knjige i figure. Sa druge strane polica, na njoj domaći strip, mange, knjige i figure (i jedan neotvoreni tompus, navodno sa Kube). Otvaran jednu od bezmalo 7 velikih plastičnih kutija i razmišljam kako ću da spakujem preko 40 (i slovima, četrdeset) novih štampanih đakonija. Interesantno je da mi najviše problema zadaje, zapravo, sito-štampa iz „Matrijaršije“, pošto se korice dosta lepe za prste i moram da štivo prvo uvijem u kesu pre nego ga upakujem u kutiju.

„Nego, kako ti se čini katalog, tj. Turbulator knjiga?“ pitaće me Bane nešto kasnije.

„Čini mi se da sam morao da je stavim u kesu, jer mi se lepila za druge stripove,“ odgovaram uz osmeh. „Isto kao i onu knjižicu sa umrlicama.“ Posle kraće spike o propustima (Bane ih je isticao, čisto da naglasim), navodim ja da je sito-štampa super, ali da nije vična kolekcionarima stripa. „Jasno,“ dodaje on. „Tačnije, ima sopstvene kolekcionare.“

Izdanje je, inače, jako lepo, i ima svoje mesto u istoriji sito-štampe. Isto kao što festival „Novo doba“ ima svoje mesto u alternativnoj kulturi.

Obavezao sam se bio, još po povratku iz Zagreba, da ću ovaj festival obići. Moj prvi nezvanični susret sa bilo čime vezanim za „Novo doba“ je bio jedan novinski katalog koji mi je još odavno Rajko poklonio. Naravno, namirisao sam nova iskustva, kao i novi materijal za pisanje. I valjalo je da to bude neki novitet. U prethodnim tekstovima ove godine sam u više navrata posebno isticao tri festivala gde sam imao direktnog učešća. Prema tome, mislim da je red da ovde pokrijem tri događaja gde nisam ama baš ni na koji način učestvovao (sem kao posetilac, jelte). Ta tri događaja su, premda ne tematski u celosti vezana za devetu umetnost, opet barem tangentalno i primetno dodirivala strip.

Prema tome, hajdemo redom.

„Novo Doba“ i „Epska ilustracija“

OK, kažem „Novo doba“, ali tehnički ovo je bila kombinacija „Novo doba/Fijuk/Turbulator“ i verovatno još po nešto što sam zaboravio. (Najmanje) pet dana, pet različitih lokacija, umetnici širom Evrope, sito-štampa, linorezi, giftovi, ajtemovi, ručna radinost, nezavisna štampana dela, zinovi, stikeri – sve što vam alternativna duša ište, tu je. I ove godine, kako je Bane istakao, se prvi put ceo program održava van samog prostora „Matrijaršije“ – niti jedan od eventova nije bio tamo.

Ja sam mogao da tempiram samo „Fijuk“, koji je bio u četvrtak posle pet popodne. Načelni plan je bio da izdvojim vremena za par intervjua, par razgovora sa čeonim ljudima i sretanje sa umetnicima za koje sam pretpostavljao da će biti tamo:

E sad, od dotičnih, mislim da samo Igor nije bio, ali osim Miloša iz „Partizanske“, nikog nisam od navedenih stigao ni da upoznam – zbog ličnih obaveza sam morao ranije da se vratim. No o tom potom.

Nakon posla, prevoz me je prvo vodio do Zelenog Venca, gde sam usput sreo Sinišu, jednog od braće Bošković. A vala nismo se videli jako dugo, zasigurno od…prethodne nedelje, tokom tribine gde smo brat mu Saša i ja bili gosti. I on se lagano vraćao s posla, te smo, obojica puni izričito neposlovnog elana, otišli svako na svoju stranu.

„Fijuk“, tezgarski deo ovog meta-festivala, se održavao u „Bioskopu Balkan“, jako velikoj i prometnoj lokaciji za jedan alternativni event, moram dodati. Pre nego što sam se zaputio tamo, obišao sam „Panda Cafe“ koji je tu u blizini. Malčice se promenio od mog poslednjeg dužeg bitisanja u istom, time što su dodali nešto više robe za prodaju. No, prodaja je morala da čeka, jer sam spremio novac za prilike „Novog doba“. Naposletku, zaveštao sam se na kupovinu najnovije knjige iz njihove produkcije, a nisam neko ko krši obećanja.

Festival je, ispostavilo se, bio postavljen na dva nivoa. Prvo sam stupio u gornji. Iako sam navratio otprilike 15 minuta nakon što je zvanično otvaranje krenulo, štandovi još uvek nisu bili postavljeni u celosti. Naravno da sam snimio Baneta prvog, otprilike dok je otpakivao robu. I naravno da nisam hteo da ga odmah gnjavim. Isprva sam ispitao situaciju; masa ljudi različitih profila je postavljala svoje radove, pretežno štampane prirode. Fanzini, knjige i stripovi su imali primat, ali bilo je tu i cegera, ploča, drvenih predmeta, slika na platnu, staklu, itd. Više ni ne znam čega sve nije bilo. A vala, bio je to napad na čula, u svakom smislu te reči – em je šljaš boja bio razbacan na sve strane (kao da sam ušetao u jednu od onih Indian Store dućana sa nakitom, ’aljinama i štapovima za gorenje), em je očiti miris štampe bio izuzetno jak. Okrenut ka vratima, primetim krajičkom oka kako mi jedna oniža devojka maše. Nisam je prepoznao u startu, ali nešto mi je govorilo da je znam odnekud. Treba da naglasim da mi je kratkoročna memorija katastrofalna, pogotovo kako godine odmiču.

Bane je konačno na sekund digao glavu sa štanda i primetio me je. „Ehej, stigao si!“ veli dok se zdravimo. Nekako u isto vreme prilazi i Miloš iz „Partizanske štampe“, pa se taj pozdrav prebacuje i na njega. Ispostavilo se da je tu sam; pomenuo je gde su ostali članovi njegovog kolektiva otišli, ali iskreno nisam zapamtio. „Nego, ako hoćeš nekog za razgovor o festivalu, Žoana ti je najbolja osoba za to,“ navodi Bane. Nekako u to doba, snimim sad već poznato lice dragog mi poznanika Vlade Topolovačkog. Malo smo pričali o pisaniju, malo o festivalima, i kako to inače biva razgovor je bio krcat informacijama, sa obe strane. No, ovde treba da naglasim da mi je Vlada relativno skoro istakao da ne moram baš uvek da ga navedem u tekstovima. Prema tome, evo, Vlado, obećavam da te ovde neću pomenuti.

…čekaj.

„Jesi li video izložbu „Epska ilustracija?““ veli on dok se, do nas, Njegoslav polako povlači nazad u „Balkan-ov“ gornji nivo. „E, nisam.“ „Obavezno časti sebe, nećeš zažaliti, izvanredna je. A evo je preko puta.“ I gle stvarno, tik preko puta, u Domu vojske (preciznije, njegovoj maloj galeriji) bila je postavka izložbe o ilustracijama epskih pesama u srpskoj štampi, delatnost sa tradicijom dobrano dužom od jednog veka. Radovi, pažljivo probrani od strane Marije Ristić, su predstavili jedan lepi siže naših umetnika kroz mnoga desetleća. A znajući Mariju, i znajući generalno naše izdavaštvo, nisam ni sumnjao da je poveći deo selektovanih autora iz stripovske fele.

Ušao sam u malu galeriju. Prazna i neimpozantna, na zidovima je predstavljala neke od naših najspektakularnijih vizuelnih pripovedača. One starije mahom nisam prepoznavao. Imam fotografije, mogu da nabrajam imena (što gotovo uvek radim), ali nije to poenta – poenta je istražiti ih naknadno i overiti im celokupni rad kako treba. Ne, ovde sam bio zbog upravo stripara, stripaša, stripadžija, stripomana i stripofila. Neke radove je prosto bilo nemoguće ne prepoznati. Selenin stil je svojom visprenošću stajao fino izdvojen (i neće biti jedina Stripotetka izložena ovde). Vibrantne Aleksine boje i karakteristična kompozicija su dominirale zidom. Muran i Joca su bili u istom društvu, i teško je bilo odabrati čiji je rad bio interesantniji. A zapostaviti Ivu Atoski (rekoh da Selena nije jedina Stripotetka ovde) bi bio zločin protiv umetnosti, te joj je rad stajao ponosno pored treće Stripotetke, Jane. I gle čuda, Rajko je bio tu – ne na „Novom dobu“ ovaj put, ali među „epikom“. Bora? Tu je. Gera? Tu je.

Sve po Pe Esu, što bi rekli u moj kraj. A u moj kraj bi i zapisali štogođ u knjigu utisaka. Bio sam kratak – četiri reči i potpis hiraganom.

Vratio sam se na gornji nivo. Otprilike tu negde je i Žoana naišla, šetajući sa jednom osobom sa posebnim potrebama. „E, da vas upoznam,“ veli Bane, pretrpan poslom, „ovo je Ivan, on će pisati izveštaj o festivalu. Ovo je Žoana.“ Malčice ju je nahvalio, otprilike dok im nije prišla jedna žena s naočarima sličnim Lenonkama, ali ne za sunce, već običnim. „Zdravo, Milica,“ kaže mi nabrzaka, „Ivan.“ Bane je i njoj u par crtica pojasnio ko sam i šta sam, na šta se ona nasmejala. „E, pa onda ti to vidi s Žoanom, ona voli da priča,“ zadovoljno dodaje Milica.

Posmatram ja štand i okrećem se Banetu. „Jel ja grešim, ili je ono Mateja iz Medike?“ „Pa da! Njihov AKC „Attack“ ima štand kod nas.“ Laknulo mi je; razbijao sam glavu o tome ko je i šta je, pa sam se pozabrinuo da sam izlapeo pre vremena (što još uvek nije isključeno). Prišao sam joj i propisno smo se pozdravili ovaj put. „Si lepo putovala?“ „Ma je, umorna malo al evo spremamo štand.“ Na štandu, naravno, primerci OHOHO! fanzina – ekspanzija novih hrvatskih autora ide lepo, i iskreno mi je drago što je tako.

Saznavši da postoji donji nivo, dislocirao sam se i pobrojao još više prostora za štandove. Krećem se lagano, kad imam šta da vidim – u uglu štand „SKC Novi Sad“, i za njim ni manje, ni više nego Jovan. „Ehej, ne videsmo se od Zagreba,“ velim usred pozdrava. „Pa eto. Ti si tu?“ „Ma da, nakratko ću čisto da vidim šta se dešava, pa odoh--“ „Ma kakvo odlaženje, tek smo stigli!“ dodaje on, njegovim karakterističnim elanom.

No, donji nivo se tek spremao, pa sam se nakratko vratio nagore. Otprilike tu me je Bane upoznao sa Miletom Mijatovićem, čeonim čovekom iza „Novog doba“ i jednim od naših, kako sam ja razumeo, najaktivnijih sito-štampara. „Pa ok,“ pitam ja, nespremno (naposletku, nisam znao ko je čovek), „čime se sada bavite?“ „Sada se Mileta bavi štampom,“ nastavlja Bane, „otišao van zemlje, pa u inostranstvu pokrenuo još jednu sito-štamparsku delatnost, i tako.“ Pogledao ga je nasmejano. „Izvini što sad ja ovako u tvoje ime, dođem ti kao PR neki.“ „Ma ne, slobodno ti,“ dodaje Mileta, a poluosmeh ne napušta lice. „Pa znaš kako,“ prelazim ja na „ti“, „s obzirom na tvoju delatnost i na toliko otvorenih sito-štampi, možeš komotno da svoj učinak nazoveš krupno-štampa.“ „A da, eto ideje,“ nekako u isto vreme i on i Bane aminuju predlog.

„Ej, evo da ti vratim markere“, veli Ana; to je bila druga rečenica koju mi je uputila tog dana. Upoznao sam je, u tom trenutku, pre možda 25 minuta, kada je od Baneta tražila kakav marker za pisanje cena. I tu sam ugrabio priliku da polako obilazim štand za štandom, počev od onog koji su ona i njen partner (zaboravih da li je dečko ili verenik) Aleksa delili. Aleksa inače rukovodi eksperimentalnim studiom za mikroizdavaštvo „Varikina“, gde primetih par izdanja koja sam mentalnom zabeleškom omeđio za docniju kupovinu („Mazzie’s Ego Trip“, na primer). Polako sam kružio od štanda do štanda, strpljivo pitao svakog da li je problem da fotkam, i uvek sam dobijao pozitivni odgovor i dozvolu. Nanovo kod AKC „Attack-a“ sam malo popričao sa Matejom, čisto koliko da razmenimo utiske.

Naredni štand koji mi je posebno drag da sam video je „Naša kuća“. Ovo udruženje, kako su mi objasnile dve prijatne cure za pultom, daje osobama sa posebnim potrebama priliku da se zaposle tako što prave papir od recikliranih paklica cigareta. Naravno, dobar deo tih duša je zapravo i regularno prisutno u samoj „Matrijaršiji“, uključujući i momka koji je šetao sa Žoanom – a njihovih radova, što u stihu, što u crtežu, je bilo prisutno i u štampanim delima „Matrijaršije“. Štaviše, još u Zagrebu mi je Miron napomenuo da mu je jedan od ovih autora zapravo omiljeni pesnik.

Inače, digresija. Nakon mog obilaska, počev od „Varikine“, primetio sam jednu malecku skejterku sa šeširićem, ne bih joj dao više od 20-tak godina. Po odvajanju od „Naše kuće“, zastanem da fotkam štand jedne cure koja je radila linorez, kad ono odmah štand do mene opet mala skejterka. Pre mog šaltanja dole u sub-nivo, zapričam se ja sa Banetom i Miletom, kad skejterka uzima strip na štandu do mene da ga slika. Razmenili smo dve-tri reči, ali ne pamtim o čemu. Mislim da je bilo o stripu koji je držala u rukama – bio je Miletin, ako sećanje ne vara.

Donji deo se već malo popunio u međuvremenu. Kako sam obilazio štandove, zastao sam za jednim preslatkim pastelnim pultom gde su cegeri, razglednice i printovi blagih boja dominirali. Marija, prodavačica i umetnica za dotičnim pultom, mi je pojasnila priču iza njenih dela i bila dovoljno velikodušna da mi pokloni jednu razglednicu. Njen „brend“, Dobre brlje, i dalje uspešno bitiše na Instagramu, i toplo preporučujem da ga overite.

Poslednji štand za kojim sam zastao je bio od jedne zelenokose cure iz Italije. Mislim da se Laura zove, a ima neki japanski pseudonim (Nomisake? Ne pamtim). Devojka se raspričala, očito da nije imala puno prilike da konverzira tokom festivala, pa su teme skackale jedna na drugu – te festivali, te feminizam, te snoviđenja, te putovanja, te jezičke sposobnosti, te duševne tegobe i ispomoć. Nisam imao srca da je prekinem tog trenutka, ali zvonio mi je telefon – morao sam da idem.

Usred razgovora telefonom, kako to Marfi obično namesti, Paloma je ušetala u donji nivo, sa još nekim momkom. Ovo će označiti naše drugo druženje ove godine, premda prekratko. Po prekidu razgovora, nabrzaka smo se pozdravili zagrljajem, pa jurnuh gore da se propisno oprostim i od Baneta. „Javi mi utiske oko knjige,“ veli on, a Paloma polako dolazi za njihovim štandom. U toj nekoj brzini, kod izlaza snimim Mateju i ostale cure koje rukovode štandom AKC „Attack-a“. „Ako nije problem, daj da razmenimo Instagram naloge,“ velim ja njoj, „čisto da ti prosledim ove tekstove oko OHOHO!-a.“ „Može, ovdje sam ti ja,“ veli ona dok se povezujemo. Zamolio sam ih i da pozdrave Dunju – jedna od njih se prijatno iznenadila kad je čula da Dunja dolazi. Veli, nije je videla godinama.

Ko za inat, Marfi je i tu hteo da me zeza. „Brate, ona je došla bukvalno pet minuta nakon što si ti otišao,“ pisaće mi kasnije Bane. I mnogo mi je krivo što smo se mimoišli. Kao neko ko je ljubitelj njenih radova, hteo sam barem da se rukujem s njom uživo. Ali sudeći po fotkama sa tog i subsekventnih dana koje su osvanule na Instagram profilu „Matrijaršije“, uživala je u festivalu – kao i svi ostali. Kao da su svi do reda bili pregaženi gumama sreće (ko razume, shvatiće).

Sem Dunje, propustio sam i Vukašina i Tijanu i Artjoma. U biti, nisam ispunio ni „a“ od agende. Al nema veze, uvek ima sledeća godina – taman na još jedan jubilej. No eto, to je bio jedan novi festival koji sam posetio, i verovatno jedini čije će ime, sam naziv, sam dezignator, doslovno imati veze sa novitetima.

„Nova Festival“

„Pazi, hvataš Šesnaesticu otprilike do Mosta,“ veli kolega s posla. „Onda se vratiš pet metara unazad. Tu sačekaš bus za Pančevo. Odmah kod hotela „Tamiš“ siđeš, spustiš se malo i tu si kod centra.“ Lake instrukcije, pogotovo za nekog ko prvi put tamo odlazi. Prevoz dotle je bio relativno lak – ali nisam izašao kod hotela. Namerno sam rešio da odem pravo do autobuske, prvenstveno da bih uhvatio taksi do buvljaka (jednog od dva, nažalost pogrešnog) i pritom iz prve ruke video urbani deo grada. Posle buvljaka, zaputih se ka centru i pravac u pešačku zonu. Na štandovima koje je postavila Turistička organizacija Pančevo, vidim radove jedne postarije žene, diorame rađene unutar starih knjiga. Kako sam razumeo, njena kćerka joj šalje materijal iz Dubaija, te ona to pravi i prodaje tokom turističke sezone. Nažalost, nema prisustvo onlajn, ali svakako dajem preporuku – ako se ikada nađete u Pančevu, i u centru ste gde su parkovi i promenade, nađite njen štand. Ne možete da promašite – ima lutke i enormne tomove knjiga prepune sitnih figura.

Došao sam otprilike pet sati pre otvaranja izložbe „Nova festivala“, te sam imao vremena za gubljenje. Ergo, par nevezanih anegdota sleduje.
Prva anegdota: More, nanu li im...

Malo pre susreta sa gospođom koja je prodavala diorame, zaseo sam u jedan kafić u centru. Mlada dama koja je došla da me usluži je, naravno, bila iznenađena kad sam naglasio da mi u kapućino ne stavlja cimet. „Iskreno,“ veli ona, „stavljamo ga samo kada ljudi isključivo traže isti.“ Čitam ja „Goblin Slayer-a“ i vidim da mi narudžbina dolazi – a pored nje flašica vode sa nekom travom u nj.

„Šta je ovo?“
„Pa voda.“
„Ma ok, vidim da je voda, al šta je u njoj?“
„Aha, pa nana. To dodajemo zbog svežine.“
„Uuu, fino!“

Tako jednostavna stvar, a opet tako izvanredna. Pride, flašica je bila starinska, sa automatskim zatvaračem (onaj vadičep sa žicom koji permanentno ostaje na boci), dakle sklona rekorišćenju. Moje prvo prijatno iznenađenje u nefestivalskom delu Pančeva.

Druga anegdota: Mens sana in corpore sano
Posle susreta sa stvarateljkom diorama, prolazim parkom pored jednog orkestra bandaša; svi sede smoreno na klupi, a jedan od njih svira u trubu neki spori bluz. Uz osmejak, obišao sam par mesta u gradu, te zašao u par knjižara i nabavio štogođ materijala za crtanje. No, trebala mi je omega, pa sam svratio u obližnju apoteku „Maelia“.

„To vam je, sa popustom, toliko i toliko,“ veli radnica. „Imate našu karticu?“
„Nemam, ovaj nisam poneo, mislim--“ zbunjeno krenem ja; imam neku karticu, ali ne od te apoteke.
„Nema veze, kucaću vam popust na moju karticu.“
„Ma ne, ne moraš!“
„Ne, ne, insistiram,“ veli ona, a osmeh od uva do uva. Osmeh koji sam uzvratio.
„Hvala vam najlepše, baš ste ljubazni!“ velim ja dok mašem pri pozdravu.

Treća anegdota: Terakota, tačka po tačka
Gladan, svratim ja u kineski restoran „Hit Mi Sushi Wok“, direkt preko puta prethodno pomenute apoteke. Unutra, sem mene, svi su bili Kinezi – stariji čovek, starija žena, sredovečna žena i dve relativno mlade cure. Od njih, sredovečna žena me je uslužila.

Obrok kao obrok je bio ok, no onda primetim da telefonu treba punjenje. Kao poručena, do mene stoji utičnica. Ali sad moram nekako da ubijem vreme dok čekam da se napuni, a već sam pojeo obrok. Ništa, vadim ja moj skicovnik, onaj sa crnim papirima, i krenem da žvrljam.

Traje to nekih desetak minuta. Ostali u lokalu ne obraćaju pažnju na mene, pričaju oni svoju priču. U jednom trenutku, sredovečna žena prilazi.

„Aaa, ti crtaš!“
„Da, da,“ velim dok pokazujem na kablić. „Samo dok napunim telefon. Jel nije problem?“
„Ne, ne, nije problem, slobodno.“
„Hvala puno.“
„Jao, baš lepo crtaš!“

Spojler: ne crtam lepo. Katastrofalan sam sa linijama (valjda mi zato bolje idu reči?), al eto, nekad volim da se opustim uz žvrljanje. Opušta dušu.

Četvrta anegdota: Elmirin uzdah veselja
Vidim na mapi da stoji „Galerija Bate Mihajlovića – permanentno zatvoreno“. Super, za strip festival bolje i ne može. Naravno, daleko od toga da je galerija zatvorena – a bila je otvorena i kad sam stigao ispred, negde oko podneva. Ali kako nisam hteo da ulazim previše rano, prešao sam ulicu, seo na klupu i nanovo uzeo „Goblin Slayer-a“ da čitam.

Bezmalo dvadesetak minuta kasnije, vidim taksi staje blizu. Iz njega izlazi devojka, odevena cela u žuto, i zbunjeno gleda gde da ide. Čim je prešla ulicu i ušla na vrata galerije, nasmešio sam se sebi u bradu. „Olga.“

Ubrzo potom, recimo nekih petnaestak minuta najviše, ona izlazi, prelazi ulicu i seda na klupu iza moje, okrenuti smo leđa o leđa. Stiže mi poruka.

„E pozdrav, ja sam baš poranila.“
„Vidim.“
„Ja sam u parkiću blizu galerije, ako si ti u blizini može da se vidimo? Ako ne i to je OK, ja ću sesti negde dok ne krene sve u 14h.“
„You do realize da sedim na klupi iza tebe?“
„I was wondering!“

Olga Mihailović je autorka koju sam tog trenutka prvi put upoznao uživo. Idejna kreatorka serijala „Oluinn“ je ove godine dobila memorijalnu plaketu za scenario na ovogodišnjoj Balkanskoj smotri mladih strip autora. Otprilike nakon festivala sam i stupio u kontakt s njom, i pride pročitao njen strip koji i dalje izlazi. Interesatan detalj – od svih ljudi za koje sam pretpostavio da će mi pisati pre dolaska na Novu u Pančevo, nisam očekivao da ću upravo od nje da dobijem poziv. Naime, par dana pred manifestaciju me je obavestila da će gostovati i pitala da li ćemo moći da se vidimo.

I evo, stajali smo oboje kod pešačkog prelaza, čekali da se prešaltamo u kafić. Marfi je, naravno, hteo da nas zeza. Kod jednog kafića su oni bandaši od ranije (sa sve bluzerom) krenuli da sviraju glasnije no išta ikada, igde, ikako. Predloži ona da sednemo u drugi kafić. Taman mi naručimo, kad neki majstor krene da testeriše prozor na zgradi iza nas. „Izvini,“ veli ona. „Što se ti, pobogu, izvinjavaš? Ne praviš ti buku,“ dodajem ja uz osmeh. „Ma znam, al ja sam birala kafiće.“ „Opušteno.“

Lepo smo se raspričali, nas dvoje scenarista. Interesantno je navesti i to da sam tokom „Nova festivala“ sa njom razmenio poklone bezmalo 3-4 puta. Prvo ja njoj prosledim jednu olovku od recikliranih novina (uvek imam viška, i kad se javi autor kog cenim, dam ih kao poklon; baš ranije ove godine sam i Aleksi prosledio par komada). Ona odmah vadi neki brush pen i daje ga meni, kao revanš. „Jesi li beše rekao da želiš nešto da ti nacrtam?“ pita me ona, a glas i dalje tih i nekako povučen. „Naravno. I ako nije problem, nacrtaj mi Elmiru.“ „Oh my God, hvala! Obožavam kad mogu da crtam moje originalne likove!“ Njeno „oh my God“ je preslatko, kao da je to izgovorila devojčica koja je upravo dobila velikog plišanog medu. Naravno da je i ona bila recipijent jedne od mojih crnih kartica sa crtežom na nj. Inače, ono što nisam primetio je da sam od nje zapravo dobio ne jedan, već dva crteža. Naime, dok sam joj pokazao jedan ekstra-tanki brush, iskoristila ga je da nabrzaka nacrta portretić uz njeno ime u mojoj beležnici („It me.“ stoji tik uz lice nacrtane cure. Preslatko!). Dakle, sem druga Ivana iz Samobora, Olga je druga ikada osoba da se crtežom u beležnici „obeleži“.

Ali darivanje nije bilo gotovo tu! Kasnije, kad je događaj već otpočeo, pokloniće mi i dve sličice sa njenim crtežom i kolorom njene drugarice. Naravno, sličice su našle put i do još jednog njoj dragog autora, ali o njemu ćemo vrlo uskoro. Ukratko, Olga je osoba koju se sada nažalost slabo sreće u društvu – jedno neiskvareno dobro, sa puno elana i entuzijazma, i premda je ovako tiha i rezervisana, vidi se da je strip i animacija ispunjavaju kao i ostale nas dobrostojeće nerdove.

Glavni događaj
Nakon pića (naravno da sam naručio kapućino bez cimeta, zar ste sumnjali?), zaputili smo se ka galeriji. Polako se punila ljudima. Jana, jedna od čeonih žena iza udruženja „Stripotetke“, je već cirkulisala i pričala s ljudima. Igor, muž joj, i njihov sin su isto tu cirkulisali, mahom razgledajući radove i kupujući stripove. I pre nego zaboravim, ovo moram da apostrofiram – Igor Kordej je, zvanično, ljubitelj Đunđija Itoa. Rođenim očima sam video kako kupuje „Tomie“. Čovek ima ukusa.

E sad, „Nova festival“ ne bi bio strip događaj da nisam primetio bezmalo 6-7 poznanika na keca. Prvo kod jednog prolaza vidim Draganu Kuprešanin kako priča sa Zografom. Naravno da smo razmenili par reči, mahom o rasporedima, radu, nestizanju stvari od obaveza, itd. „Ivane, ti beše imaš mačke kući?“ pita me ona dok gledamo radove. „Da, devojka i ja imamo tri mačke.“ „Pa vidi se,“ dodaje dok joj prsti lagano smiču dlake s mog ramena. „Ceo kardigan ti je pun mačjih dlaka, pa sam pretpostavila.“ Tik iza nje štand „Makonda“. Do njega štand „System Comics-a“ i za njim Igor. Preko puta njega Goran i štand „Besne kobile“ (izdavača zbirke „Kod kuće“, koja je imala promociju upravo taj dan, upravo tu). A tik do Igora Ilija, a pred Ilijom njegov džak, pun stripova. Matorih stripova, to be precise. U sklopu jedne zbirke. „Ehej,“ veli on dok ruka ruku pljeska. „Dobar li si?“ „Ja? Nikad!“

Ilijin sto je, u poređenju sa „Systemovim“ do njega, delovao prazno. Naposletku, sem nekih 15tak kopija njegove nove zbirke, par flašica vode i sveske za crtanje, nije bilo ničega. I znam, mnogi bi se sprdali na tu činjenicu, ali samo ću da napomenem da je on jedini autor u toj prostoriji koji je rasprodao tiraž. To je kad se pogode prave mušterije i reč sponzora (ko razume, shvatiće).

Ostale „Stripotetke“ su se polako skupljale. Mislim da je Ana Omi prva stigla. Nešto kasnije ću joj proslediti par markera i olovku za crtanje posveta na najnovijoj im zbirci koje je neminovno usledilo, time je čineći zvanično drugom Anom koja je od mene posudila marker tokom trajanja ova tri događaja. Danica Jevđović je već tu i tamo figurirala, kao i Biljana Mihajlović. E sad, Dragana Radanović je takođe bila prisutna u tim ranim satima, ali interesantno je da nisam prvo upoznao nju (to će se desiti tek nešto pred moj polazak); Marfi je hteo da prvo upoznam njenog sestrića, i to na karakterističan način.

„Izvinite,“ obraća se meni momčić, a već se kezim; znam vrlo dobro razlog obraćanja. „Ali moram da vas pitam. Jel to Đotarova kapa iz JoJo’s Bizarre Adventure?“ Ne morate da pogađate koje tri reči je vispreni dečak dobio kao odgovor. „Jaoj, hvala vam puno, svaka vam čast!“ veli on, kao da je doživeo kakvo otkrovenje.

Atmosfera je bila solidna. Upriličena je izložba „Ostrvo ljubavi“, te još jedna izložba koja je uključivala autore umetničkih rezidencija iz Srbije i Francuske, te naknadno još jedna izložba radova samih „Stripotetki“, a pokriven je i rani austrijski strip, preciznije angažman jednog srpskog autora koji je plasirao radove i u Austriji i kod nas, i.e. Josipa Danilovca. Izložbu je muzički pokrivala jedna DJ-ica (tek posle sam skapirao da je u pitanju DJ Aneri), no kad smo već kod nje, meni je posebno drag bio jedan događaj tangentalno vezan za nju. Naime, dok je pravila pauzu, DJ-ica je prišla Ilijinom štandu i merkala strip, a on joj je pojašnjavao pojedinosti iza istog. „Vidim, neko te je odmenio,“ ističem dok pokazujem na jednu šećerlemu od devojčice koja stoji za miksetom i pušta bitove. Majušak, po slobodnoj proceni ovog autora, ima možda do 7 godinica najviše. Aneri se blago nasmeja. „Pa naravno, to je moja kćerka.“ Odnosno, da se ogradim: ne pamtim da li joj je kćerka ili neki dalji rod, ali sam prilično siguran da su u srodstvu. Svakako me ispravite ako grešim.

Prostor se još punio. Nekako paralelno su, iz Novog Sada, istovremeno pristigli Selena i njen muž, a moj imenjak Ivan, a iz Beograda Marko Šerer. Sa svo troje sam se ove godine družio u par navrata; Novosađani su familijarno posećivali Beograd sa Marčelom i Elisom kao gostima, dok je Šerer em obišao Gerino prezentovanje „Prokletih“, em posetio tribinu o mangama koju je Jelena vodila a gde su Sara i Ana gostovale (uz Milana, Vladimira i još neke nebitne osobe). Pri završetku kratkog razgovora sa Markom, naleteh i na Mariju. I premda ova istoričarka umetnosti nije bila selektor dotičnih izložbi, svakako je učestvovala jednim autoritarnim tekstom unutar zvaničnog kataloga. Sudeći po njenom izrazu lica, milijardu i šesnaest angažmana ove godine su je polako stizali, ali je biserni kez od uva do uva isticao koliko strasti i ljubavi zapravo unosi u svoj posao. To barem mogu da razumem, inače ovaj tekst ne bi imao skoro 5.000 reči trenutno – a još nisam gotov!

Dotaknimo se opet kataloga „Nova festivala“, konkretno pomenute izložbe „Ostrvo ljubavi“ vezane za našu možda najpoznatiju slikarku Nadeždu Petrović. Samo u sklopu ovog velelepnog podviga radove su izložili meni neki od najdražih autora, kao i crtači koje možda lično ne znam, ali izuzetno poštujem. Odakle i da počnem? Pobogu, tu su Aca Petrikanović, Ana Petrović, Branko Farac, Bob Živković, Vladimir Palibrk, Ivana Filipović, Jelena Đorđević, Korin(a) Hunjak, Nađa Tiodorović, Nevena Marković, Tanja Vukobrat, Tiho Čelanović, Wostok i Zlata VK. Naravno, ne navedoh sve autore, i ne treba posebno apostrofirati da su se pomenuti Dragana, Ilija, Marko i Igor takođe tu našli. Pritom, tu sam saznao i za neke autore i autorke na čije radove pre nisam nikuda naletao. Sve u svemu, čitav koncept je jako lep, i ako nešto treba čestitati Jani i Zografu, to je odabir autora za izlaganje.

Kad smo već kod njih, Jana se probijala kroz narod ne bi li snimala materijal za društvene medije. „Prolaz, molim, spremaju se Reelsovi za Instagram!“ veli ona. Presvisao od žeđi, posmatram kako Ilija i Olga rade jednu wholesome razmenu crteža. Zamislite sad to – „Oluinn“ i „Big Rock Energy“, rađeni u stilu suprotnih autora, sa finalnim rezultatom koji zahteva uramljivanje i izlaganje (toliko su dobri crtači). Uglavnom, žedan pitam konobaricu imaju li kakvu vodu. „Neeemamo,“ veli ona, tobože razočarano, „imamo samo pivo.“ Ko za inat, ove godine sam rešio da ostavim alkohol, a eto, Marfi hteo da me testira. Sličnu reakciju je imao i kolega ove konobarice. „Nema, brate. Sem piva nemamo ništa.“ Dobro, „Hajneken“ je bio jedan od sponzora/pokrovitelja manifestacije, ali aman! Barem neku flaširanu vodu da su delili, pa i nekako!

Tako žednog me je zatekao Zograf za Ilijinim stolom. „Ja tebe odnekud znam, jel tako?“ pita on. „Pa, nikad se nismo formalno upoznali, ali uglavnom smo po istim festivalima,“ dodajem ja. I eto, tu smo to formalno upoznavanje i upriličili, propraćeno razmenom mejlova nešto kasnije. Ali eto, ja ne bih bio ja a da ne uvedem još jedno poznanstvo. Sledi spika.

„Kad smo već o istoriji stripa,“ velim ja; konteksta radi, pričali smo o Danilovcu, „jel ti je poznata ova knjiga?“
„Aha, jeste, a poznat mi je i autor,“ reče on.

Knjiga je „The Art of Thai Comics“ belgijskog autora Nikolasa Verstapena. Ispostavilo se da obojica imamo neke tangentalne povezanosti sa ovim stručnjakom trenutno lociranim u Bangkoku; ja sam ga kontaktirao odmah po nabavku knjige, i povremeno razmenjujemo poruke o budućim projektima. Zograf ga je upoznao tokom jednog inostranog festivala. Naravno da je jedan selfi za Nikolasa morao da usledi. „Zograf kaže Ćao,“ šaljem poruku. „Hehe! Hvala! Pozdravi iz Bangkoka!“ odgovara Nikolas.

Nedugo potom, Ana je stigla. Samo smo se nabrzaka pozdravili; njoj, poput Marije, je vidan bio umor u očima. A kako i ne bi? Još od izlaska „Stripoterapije“, angažman ove autorke nije je usporio niti jednu jotu (inače, strip doživljava svoj treći reprint, zasluženi might I add; danas se na prstima jedne ruke mogu nabrojati stripovi domaćih autora koji su kod nas doživeli i drugi reprint, a kamoli nešto više). Sa njenim dolaskom, tribina „Stripotetki“ je mogla lagano da počne, premda nisu bile prisutne sve autorke čiji su radovi završili u zbirci „Kod kuće“. Primera radi, Iva nije bila u Pančevu (a baš sam hteo da joj se pohvalim novim DnD kockicama).

No, tribina. S obzirom na to u kakvom vremenu živimo, tribina koja se izričito bavi radovima strip autorki je mogla vrlo lako da se okrene na političku spiku, i pritom da nastane karambol. Pogotovo je imalo šansi da do toga dođe kada se uzme u obzir pozadina formiranja „Stripotetki“ (izložba „Femme i Vekovnici“, te pedesetogodišnjica Hogara Strašnog i proslava istog u „Politikinom Zabavniku“... predugačke teme za ovaj već dovoljno dugačak tekst). Slično je moglo da se desi, ironically enough, na tribini o ženskom principu u stripu održanoj u Leskovcu, isto ove godine, samo sa drugim nizom autorki.

Ali, Marfi je ovde rešio da bude pristojan. Ni u Leskovcu, a ni ovde do tako nečega nije došlo. Štaviše, duž trajanja cele tribine je protkana jedna interesantna priča o radu od kuće, pretežno tokom COVID-19 pandemije, gde je svaka prisutna autorka dala svoje viđenje situacije. Par ličnih priča, vezanih u jedan kompendijum. I poput pomenute tribine u Leskovcu, i ovde je bilo mnogo čega em pametnog, em interesantnog za čuti. Meni najdraži detalj je svakako bio Anina priča o izvesnom i svojevoljno prihvaćenom dranju radio prezentera u slušalicu telefona (ko razume, shvatiće). Posmatrači su pomno slušali dok su „Stripotetke“ strpljivo i lagano delile svoje priče o tom nimalo teškom periodu, a sudeći po reakciji publike, tribina je naišla na izvanredan odziv.

Izlaganje je prošlo, a autorke su odvojile naknadnih tridesetak minuta za crtanje posveta i fotkanje. Iskoristio sam priliku za još par kratkih detalja. Prvenstveno je trebalo da se prezalogaji (Ilija je bio zaslužan za posluženje, barem posrednički). Potom je usledio vrlo kratak razgovor sa Igorom, gde sam ga zamolio da pozdravi Fipu kad se ponovo čuju (uz šeretski Igorov komentar o manjku užičkog autoputa). Pritom je usledilo zdravljenje sa Olgom. „Mnogo mi je drago da smo se konačno upoznali,“ veli ona i Iliji i meni. „Ostajemo u kontaktu! Bye!“ I tu negde se bližio i moj odlazak. Ali još jedan susret je morao da usledi.

„Eheeeej, čoveče!“

Znate li kako je kad nekog ponovo vidite posle više od deset godina? To je bilo na snazi kada smo Boris Stanić i ja razmenili ortački zagrljaj. „Promenio si se nešto.“ „Da, pa, mnogo je vremena prošlo. Omatorilo se.“ Borisa sam poslednji put video u Kragujevcu, dok sam još studirao. Tad „Nova festival“ još uvek nije bio ni u fazi planiranja, a polovina autora koje sam naveo gore ili nisu bili dozreli za rad, ili su se bavili nečim sasvim desetim. Ostali smo u kontaktu digitalno, sporadično doduše, ali uživo se nismo susretali dobrano preko 10 godina. Naravno da je živi razgovor usledio, gde ni Ilija nije izostajao (naposletku, on i Boris se češće čuju nego ja sa...pa, bilo kim od njih), i već su diskutovali gde će da piju. Fotka za gvozdenog nam ortaka je neizbežno upriličena.

Negde u to doba mi Ana vraća pribor, uz zahvalnost. „Nego, jesmo li se mi upoznali?“ pita me ona, legitimno zbunjena. „Ako se sećaš, cimerovali smo u Leskovcu tamo 2012. godine,“ i već je vidim kako se hvata za glavu i kako sećanja naviru. „Ti, ja, Šunka i još jedan lik.“ „Izvini, vidiš da polako kreće demencija da me hvata,“ veli ona uz osmeh.

Nepunih par minuta posle, dolazi ona sa bedžom „Stripotetki“ (delili su ih promotivno, uz sličice i obeleživače; sve to sam naravno uzeo na štandu „Besne kobile“ ranije tog dana). „Ej, evo ti bedž ako nisi uzeo,“ pruža Ana meni promo ajtem. „Ma jok, već imam jedan,“ dodajem. „Hoćeš još jedan?“

Naravno, fora se namestila sama od sebe, morao sam. „Aha, male privilege. Naravno da hoću.“ Kako je čula, Ana je prvo razrogačila oči, a onda prasnula u smeh. Bedž je svakako dodeljen nekom drugom posetiocu. Nikad ne zaboravite, narode: humor je univerzalni jezik.

Malo pred polazak, izdravih se sa Borisom, Ilijom i Borisovom partnerkom. Oni su se taman spremali da se vide sa još par umetnika, igrom slučaja i jednim iz Slovenije. Svakako, trebalo je da se zaputim lagano ka autobuskoj. Nije daleko, ali svejedno je trebalo stići na vreme. Negde usput, prolaze dvoje tinejdžera meni u susret, i kako pričaju, cura sva ushićena uperuje prst u mene. „OMG, Đotaro!“ veli ona sva srećna. Referenca skapirana drugi put. Sve u svemu, tu se konačno moja strip avantura u Pančevu završila...

...je nešto što bih rekao, da mi usput nije zazvonio telefon.

„Ivane, jel žuriš?“ Draganin glas (čisto da ne bude konfuzije, od dve Dragane zvala je Kuprešanin).
„Pa da, krenuo sam na stanicu.“
„Ej, a ja taman sela, vidim te ovde iz kafića, pa rekoh da posedimo i pričamo malo ako nisi zauzet.“
„Mislim, možemo mi i usput da pričamo, ako ti nije frka da prošetaš sa mnom do stanice.“
„Eh, ne bi bila, ali sam upravo naručila da jedem.“
„Ma nema veze, ej, videćemo se svakako opet po festivalima. Taman da ti donesem i one zahvalnice iz Leskovca.“
„Važi, važi. Ajde čujemo se, ćao!“

Klik.

Baš šteta. Poslednjih par puta kad sam pričao sa Draganom, uvek se nekako vidimo na blic, usput. Ali nismo preko sveta – uvek ima događaja vezanih za medij koji oboje volimo, tako da je samo pitanje vremena.

Bilo kako bilo, to je bio zaključak. Došlo se na stanicu i avantura sa stripom u Pančevu je konačno dostigla svoj kraj...

...je nešto što bih rekao, da nije usledila papazjanija na stanici. Naime, iako sam ženi naglasio da mi da kartu za autobus u 18h, prešla se i dala mi je kartu za 17:30... i to tačno u 17:30! Ne bih ni znao da nisam slučajno bacio pogled na loše ištampani papir. Sva sreća, pa je vozač čekao em mene, em još nekih 5-6 putnika. Mesto sam odabrao upravo do sedišta gde su sedele dve autorke prisutne na „Nova festivalu“.

„Izvinite, i vi ste bile ovamo u galeriji, jel tako?“ velim ja.
„Da, da, jesmo,“ odgovara autorka onižeg rasta, sa kratkom loknastom tamnom kosom i velikim naočarima, ali srazmerno tankim, nadasve prijatnim glasom. Autorka do nje je bila Biljana, nju sam prepoznao (iako je ne poznajem, tu u autobusu smo i razmenili imena). No, žena s naočarima je, nakon predstavljanja, probudila jedno sećanje.
„Drago mi je, Maja.“
„Izvini, prezime?“
„Veselinović.“
„Ej, pa pisao sam o tvom stripu!“
„A daaaa, za „Pokazivač!““

U nekoliko kratkih crta je pojasnila Biljani ko sam i šta sam. Tokom kratkog puta za Pančevo, gledao sam da se ne mešam previše u njihov razgovor, sa možda par izuzetaka. Prvi je, doduše, potekao od Maje. „Ivane, evo i tebi jedan bedž,“ veli ona i pruža mi predmet. Bez da sam primetio šta je na njemu, dodajem „Hvala, ali već su delili bedževe ovamo u galeriji.“ Osmeh joj nije silazio s lica. „Ej, ne znam ja šta su oni tamo delili, ja tebi dajem moj bedž.“ I stvarno, njen poklon je zapravo imao motive tada nadolazeće joj izložbe u Zagrebu. U znak respekta, zakačio sam isti na majicu. Ona je dobila crnu karticu zauzvrat.

Drugi prekid je bio oko društvenih mreža. „Izvini, Majo, ima li te na Instagramu?“ „Čuj, ima li me... NARAVNO da me ima!“ veli ona šeretski. „Šalim se. E, ima me, samo me nađi po imenu i prezimenu, treba da izađem.“ „Aha. Biljo, dodao sam i tebe.“ „Super, super, važi!“

Treće prekidanje je, pak, bilo o zajedničkom nam poznanstvu Wostoku. Interesantno je navesti da, tehnički gledano, i Maja i Wostok potpadaju u alternativni strip, premda su im pristupi markantno drugačiji. Ali tako je uvek kada imate ekstenzivnu porodicu; iako se razlikujete po uverenjima, ne menja činjenicu da vam u venama teče krv boje mastila. Malo sam o tome razmišljao dok smo se svo troje razmimoišli kod Pančevačkog mosta, svako svojim prevozom u sopstvenu svakodnevnicu. Usput, krenem ja da igram „Pokemon Go,“ što su dva klinca ispred mene u prevozu primetila i, trudeći se da šapuću, prokomentarisali detalj jedan drugom. Nisam mogao a da se ne nasmejem. No, jedna vožnja potom, i konačno mogu da kažem da je avantura bila gotova. Bez sakrivenih dodatnih detalja.
 

Postludijum

„Jel se meni čini il si bio u Pančevu danas?“
„Učinilo ti se, nažalost,“ odgovara Branko.

Druga poruka.

„I ja isto. Ali to je zato što sam ostavio alkohol na godinu dana. A ovde na izložbi ko za inat samo pivo služili.“
„Ma taj Hajneken ko voda, tako da se ne računa!“ dobacuje Selena, uz repliku da su stigli u Novi Sad.

Treća poruka.

„Obavezno mi pozdravi Irenu dok si na festivalu.“
„Dogovoreno!“ odgovara Maja.

Četvrta poruka je bila tek nešto oko mačaka, prosleđeno Banetu, jerbo znam da ih voli. Samo je aminovao istu. Čekalo ih je Sarajevo.

Peta poruka je slučajna podela Olge u vidu par slika jedne kartične igre. Usledila je razmena fotki i razgovora o em kartama, em bootleg robi.

Šesta poruka. Ilija o nekom manga izdanju koje obojica čekamo. To ili Toni Valente, ne pamtim.

Bilo ih je još. Uglavnom se nižu ovih dana.

Dakle, tri događaja, tri lokacije, tri slična, ali ne potpuno ista senzibiliteta. Isprva jedna alternativna avantura u „Novo doba“, festival (i „Fijuk“ bazar u sklopu istog) sa toliko kreativnosti i energije da me ponekad čudi kako uspevaju, if at all. Lep jedan brend (i da, namerno koristim ovu reč da se malčice šegačim s Banetom; it’s all in good fun, druže) koji ima toliko varijeteta da ponudi, od unikatnih knjiga (Anin „Betwixed“ i pomenuti „Mazzie’s Ego Trip“ padaju na pamet, kao i sam „Turbulator“ katalog koji prelepo izgleda – samo da se manje lepi) do predmeta za svakodnevnu upotrebu, a o humanitarnim inicijativama da i ne govorim. I da nisam upoznao Baneta i Palo u Zagrebu, pitanje je da li bi do ovog obilaska došlo.

A da nije tog obilaska bilo, pitanje je da li bih samostalno otišao da vidim „Epsku ilustraciju“, naravno na Vladinu preporuku. Kad čovek pomisli na ramenima kakvih heroja stojimo, prenerazio bi se. Četkica od pre vek i kusur je, izgleda, bila podjednako vešta kao danas, i da su ti stari majstori živi, bili bi ponosni na delo crtača koji su ilustraciji epskih pesama tako lepo doprineli.

Eto, jedan alternativni event, jedan glavnotokovski. I kao jedan spoj oba senzibiliteta, tu se javlja Pančevo i njegov „Nova festival“, sa nekoliko izložbi i puno elana. Dosta dragih autora je tog dana bilo u galeriji, od kojih sam neke znao godinama, pa i decenijama, a gde sam neke bukvalno tu i tada upoznao.

Nema se tu mnogo šta dodati. S obzirom da su mi sva tri obilaska prvenci, mogu da kažem da samo jednu ključnu stvar žalim, a to je što nisam mogao da ostanem duže. Onovremeni Ivan je mogao da ode i dan ranije u novi grad, čisto da bi imao pristup celokupnom događaju od prvog do poslednjeg minuta. Kad je ovako na blic, mnogo toga se izostavi.

Ali evo, ovo izostaviti neću. Ako vidite kojim slučajem neku delatnost gde „Matrijaršija“ figurira, obavezno posetite. Naiđete li na štand s nazivom „SKC Novi Sad“, „Dobre brlje“, „Varikina“, AKC „Attack“ ili „Partizanska štampa“, pogledajte šta nude. Vidite li „Našu kuću“, pružite pomoć. Ukoliko vas interesuje rad „Kod kuće“, nabavite strip i vidite šta tetke od stripa imaju da prilože. Jedan džak El Jakk-ovih stripova uz to ide dobro kao pikantan prilog, a „Oluinn“ kao obimni i slatki desert, od mlečne čokolade naravno. E sad, ne mogu da obećam da će nešto slično „Epskoj ilustraciji“ da bude održano sledeće godine, ali svakako učesnike ove izložbe obavezno proučite, jer vredi im posvetiti vremena. A „Novo doba“ i „Nova festival“? Obiđite oba. Kupite štampu, pričajte sa prisutnima i doprinesite kulturi sa obe strane spektra glavnog toka. Doživite, naposletku, ono što samo deveta umetnost može da pruži, na sebi svojstven način.
Ivan Veljković, 25. oktobra 2023.