Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Zaraza



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Postoje jutra od kojih se očekuje da će udaviti čoveka – tmurna, gusta, što vrebaju iza naizgled sigurnog prozorskog stakla. Zimska jutra bez snega, tamnosiva, u koja se po izlasku napolje potone poput brodolomnika. Ovo jutro je bilo takvo, mlako za zimsko doba, a tamno, još dugo po svitanju, i držalo me je u kući, gde sam uz kafu i cigaretu prelistavao internet-portale raznih novina. Sa jednog od njih vrebao me je nepojmljiv užas.
Članak je sadržao video dodatak. Govorilo se o novoj nepoznatoj bolesti koja već nekoliko meseci muči Treći svet. Pustio sam video, i dok sam ga gledao, kiselina mi se skupljala u grlu. Leprozni ljudi su tumarali prašnjavim naseljem, čekajući smrt.
Belac sede brade zverao je, tužnim pogledom, u prazno. Kamerman ga je obilazio dok je glas voditelja iznosio pojedinosti. Kroz zaprljanu svetlu odeću nazirali su se telesni deformiteti. Leva polovina lica bila mu je pokrivena čvornovatim izraslinama.
„Pogledajte oko ovog čoveka,” rekao je voditelj. Levo oko, uraslo u gnjilu masu, naticalo je i sušilo se. Beonjača je bila grimizno crvena. „Simptomi variraju”, nastavljao je. Iza ovog bolesnika stajala su sitna crnačka deca. Kada ih je kamera fokusirala, videli su se jezivi slojevi kože u koje su im lica utonula. Voditelj poče da priča nešto o karantinu koji je vojska obezbeđivala, ali ubrzo sam prestao da ga slušam.
Kamera je snimala meleza koji je plakao prekriven izraslinama nalik elefantizmu. Žena, belkinja, držala je u naručju plavokosu devojčicu s naočarima na izgužvanom, ranama i plikovima izobličenom licu. Lekari sa maskama i rukavicama pokušali su da joj odstrane naočari – a sa njima su povukli i gnjilu kožu. Ugledah snimke ljudi za koje sam se pitao kako su još uvek živi. Glave su im bile poput onih iz italijanskih filmova o zombijima, oljuštenih viličnih kostiju, očiju belih i sasušenih.
Bolest je neumitno proždirala narod, ali mu nije dozvoljavala da umre. Snimljen je i samoubica koji je ležao na prašnjavom tlu pod mostom. Njegovo razasuto meso je bilo suvo, mrlja od krvi nije bilo. Ljudi čija se boja kože i etničke karakteristike više nisu razlikovale, hodali su ka litici, grčeći udove i poštapajući se, dok su ih mnogi dozivali ne bi li ih zaustavili, a niko se nije usuđivao da im priđe. Vrištali su iz daljine. Vojnik je pretio puškom, pa ih je, shvativši uzaludnost postupka, pustio da prođu. Sa njihovih lica i vratova visile su froncle. Stadijum bolesti bio je grozniji od „lavlje glave” koja je karakterisala poslednje dane gubavih. Snimljeni su i pojedinci koji su povraćali sasušene organe.
A najgore... najgore su prolazila deca. Shvatio sam da ono što sam video na početku priloga nije ništa spram grozota koje su usledile. U deci je sama bolest mutirala na posebne načine, lišavajući ih ne samo vida, nego i očiju, i moždanog tkiva koje se prosipalo kroz prazne duplje. Poslednje što sam ugledao bili su očajni doktori koji su pokušavali da spasu bebu. Doktor je bio prinuđen da joj odstrani jedno oko i pokuša da spase drugo, ali se i ono, zajedno sa skorelim mesom, zalepilo za rukavicu. Kada sam video kako ga u očajanju i zbunjenosti gura natrag, ugasio sam snimak, plačući. Imao sam strašnu potrebu da povraćam. Do kraja video-priloga ostala su još cela dva minuta.
U dnu stranice nalazila se peticija da se ova neverovatna bolest, za koju su lekari tvrdili da mogu da je izleče, istraži u „zapadnom svetu”, pre no što dobije oblik svetske pandemije. Uz peticiju, koju sam potpisao, donirao sam novac elektronskim putem. Pola sata po obavljenoj donaciji počešao sam desno oko. Na vrhu prsta nalazio se izbledeli gornji kapak sa nekoliko trepavica.
Zadrhtao sam. Postalo mi je hladno.
„Probudi se”, šapnuo sam sebi, ali ovo nije bio san. Razjapljeno oko me je peklo, lišeno mogućnosti da se ovlaži. Mutila mi se slika. Leva polovina lica bila je oblivena suzama, a desna je bridela, suva. Mahnito sam treptao zdravim okom i žudeo da crna zavesa na tren prekrije i ono drugo. Pokušao sam da zažmurim na dva minuta, ali neumoljiva svetlost je nastavila da pada na rožnjaču. Probudi se, ponavljao sam nebrojeno puta u mislima.
Izgubivši nadu, htedoh da kriknem, ali se nisam usudio. Imao sam jaku potrebu da se ispovraćam. Stisnuo sam usne, i nadljudskim naporom zadržao mučninu u grlu. Plašio sam se onoga što bi moglo da izađe.

Relja Antonić
2014. n. e.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva