Изложба ТРАНСФЕР



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Више од хиљаду километара удаљени један од другог, Драган Пргомеља и Милош Ђорђевић развијали су ликовне поетике које ће, приликом сасвим случајног упознавања, зближити њихове стваралачке личности. Заједничка изложба визуелизује мост који је међу њима постојао и пре њиховог познанства. Успостављањем сарадње тај мост је оспособљен за саобраћај идеја и искустава у оба смера - претворен је у Трансфер.

У свом раду обојица полазе од онога што их окружује, од онога што се налази изван, споља. Сегменти те вансликовне стварности постају места на којима се њихова перцепција зауставља и на којима започиње преображај онога што је изван, под дејством онога што је унутра. У том процесу трансформације настају дела којима ова два уметника изграђују особене ликовне изразе. Задржавајући препознатљивост, међутим, истовремено сведоче о стваралачком сензибилитету који превазилази географска ограничења и опстаје као ванпросторна и ванвремнска спојница међу њима.

Пргомеља је сконцентрисан на чисту перцепцију и ликовност, на игру међу бескрајним комбинацијама линија и плоха, црног и белог, правог и кривог. Његови радови из циклуса Бау јасна су референца на оно што га подстиче у тој игри, на оно што одабира као свој сегмент стварности. Грађевине савременог урбаног окружења кадриране су и сведене на оне форме које су у очима уметника-пролазника њихов аутентични знак. Међутим, слике из циклуса Kубус као да воде посматрача нешто дубље, испод њихове чисте ликовности у један наговештен психолошки простор. Тај простор настањују објекти лишени архитектонске функционалности и статичке логике. Међутим форме се ипак перципирају као објекти који левитирају у празном простору. Зашиљених облика и великих габарита, који готово загушују слику, ови објекти буде узнемиреност и несигурност. Затворени црни кубуси, са копљастим завршецима који су претећи усмерени на доле, где се гравитационо позиционира тло, они изазивају тренутни осећај стрепње пред непознатим, хладним и затвореним. Пргомеља, иако можда ненамерно, путем ових лебдећих кубуса убризгава у своју поетику елемент атмосфере. Његове слике посматрача воде из подручја чисте визуелности у подручје чистих, тренутних сензација.

За разлику од њега Ђорђевићеве Каскаде тренсформишу виђено на један другачији начин. Њихова снага није толико у осећајима које изазивају колико у питањима која постављају. Бандере су сведене на своје основне обрисе, међу њима су заплетене и покидане жице, а око њих је празнина. Ако је повезаност жицама суштина постојања бандера онда су ове бандере већином бескорисне. Уколико сваки утилитарни предмет лишен своје функције престаје да буде, да постоји, да ли то онда значи да Ђорђевић уопште и не приказује бандере? Бандере су свакако подстицај, јер, признајмо, њихови облици се и даље лако препознају, иако су сведени на основне форме. Међутим, поставља се питање да ли се ради о визуелном подстицају или је, за разлику од Пргомеље, код Ђорђевића тај подстицај мисаон, симболички. Ови предмети налик бандерама стоје усамљени. Чак и када су у групи од два или три, они стоје самостално, неповезани, отуђени. Линије налик жицама никада их не спајају међусобно. Стуболики предмети су искључиво повезани једносмерно, са нечим невидљивим, изван слике. За разлику од осећаја непријатности и стрепње које могу изазвати и само апстрактни облици, а који се везују за Пргомељине Кубусе, Каскаде буде више од тренутне сензације - изазивају осећање усамљености, напуштености, и зато спонтано асоцијацију усмеравају на човека. Да ли људи без успостављених међуљудских односа губе своју људскост, као што и бандере престају да буду бандере уколико нису повезане жицама? Пред Каскадама човек надилази потребу за ликовном комуникацијом и почиње унутрашњи дијалог са самим собом.

Сагледане у склопу поставке, особености појединачних дела или циклуса престају да се опажају као разлике. Заправо, као јединствена целина, у оквиру изложбе, ови радови, својим специфичностима само подвлаче оно што је Пргомељи и Ђорђевићу заједничко. Сједињени у простору они емитују све оно што њих двојицу повезује. Спаја их потреба да се визуелно анализира стварност, да се свет кадрира, а затим да се ти кадрови користе као стваралачка инспирација. Спаја их рад у графичким техникама који као дуготрајан процес неминовно резултира додатним промишљањима чисте форме. Повезује их блиска ликовност – баратање снажним контрастима црних и белих површина, доминантних плоха и паучинастих линија, одсуство боје, као и јасноћа облика која код Пргомеље води ка геометризацији, а код Ђорђевића чини да утисак спонтаности буде сувише прорачунат да би деловао као случајност.

Коначно, њихови радови рефлектују јединствену атмосферу која је прозвод једног заједничког сензибилитета и невидљиви потпис стваралачке личности. Та атмосфера као да израста из једне слике, шири се и грана око посматрача, затим урања у неку следећу слику и тако неопипљиво испуњава читав простор. Она је талас тишине и утисак осаме, отеловљен у монохромим површинама које попут празнине и вакума окружује бандере и кубусе.

Да ли је обавијање објеката празнином несвесни чин уметника интегрисаног у свет којим влада отуђење - остаје на посматрачу да процени. Пргомеља и Ђорђевић овом изложбом, ипак, активно наступају у таквом свету и таквом окружењу. Представљајући своје радове публици они успостављају комуникацију - трансфер мишљења и осећања - неопходан да се та празнина испуни.

Невена Мартиновић



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva