Moravska metal elegija: Reportaža sa festivala Masters of Rock [FOTO]



Sviđa ti se? Javi ostalima!


Pošto godišnji odmor nisam mogao da uzmem u avgustu, te konačno posetim „Brutal Assault“, sredinom maja sam krenuo u potragu za nekim zanimljivim festivalom koji će zadovoljiti moje apetite, a ujedno se odlično uklopiti u raspoloživi budžet. Za oko mi je zapalo nekoliko festivala, te sam uporedo sa informisanjem o bendovima koji će na njima nastupiti pretražio slobodna prenoćišta u njihovoj blizini. Od svih kombinacija, najbolja je bila ona za češki „Masters of Rock“, pošto je u samom mestu održavanja (Vizovice) i u okolnim još uvek bilo dostupnih soba po veoma povoljnim cenama. Posle veoma kratke konsultacije sa svojom em boljom, em lepšom polovinom, odluka je pala: Moravska je bila naša destinacija.


Ako se ikada uputite u Češku, a želite da za što manje para prenoćite u korektnom odmorištu, batalite bookings.com, jerbo im je skripta tako podešena da uvek navodi kako slobodnih soba nema u jeftinim hotelima, a pritom prvo ponudi one najskuplje. Stoga idite na hotel.cz koji je mnogo pouzdaniji. Nažalost, zbog malo zbrkane korespondencije sa kolegama na poslu, za jedan dan sam propustio poslednju jeftinu sobu u Vizovicama, te sam u zlinskom hotelu Ondraš našao utehu, što i nije bilo loše. Jer, zašto ne videti još nešto kada smo već tu? No, o tome posle.

Pošto najviše volim da se oslonim na samoga sebe, sve bitne informacije oko prevoza sam pročešljao odmah čim su mi karte stigle na kućnu adresu. Iz Beograda do Brna smo išli „Lastinim“ autobusom čiji se red vožnje može naći na njihovom sajtu. Od Brna do Zlina smo mogli ići ili vozom ili autobusom. Česi su sajtove transportnih preduzeća veoma lepo odradili, sa mnoštvom detalja i sa opcijom pregleda na engleskom jeziku, što je svakako olakšavajuća okolnost. Iako vozove više volim zbog komfora, linija koja je mene zanimala ima previše usputnih stajanja, te je bus bio najlogičnije rešenje. Sem glavne autobuske stanice u Zlinu, tu je i ona kod hotela „Grand“, a od koje saobraća prevoznik „RegioJet“ za koje imam samo reči hvale. I o tome ću pisati u narednim redovima.

Elem, prošle srede (12. jul) smo se iz Požarevca uputili u Beograd po najgoroj mogućoj vrućinčini. Ali, kada krećete na put, sve deluje neverovatno lako i izdrživo. Iako smo na odlaznom peronu krvnički ubijali baterije svojih mobilnih telefona, vreme je previše sporo prolazilo. Dolazak „Lastinog“ autobusa i izrazi lica oba vozača su već tada nagovestili da će putovanje biti i te kako zanimljivo, ali nikako prijatno. Moram da napomenem da smo veoma rano ustali jer smo želeli da se razvalimo od spavanja u busu kako bismo bili odmorni već za prvi dan festivala (14. jul). Ah, u kakvoj smo samo zabludi bili... Vozači su bili naelektrisani zbog nekih samo njima poznatih razloga, deo putnika takođe, a to nikako nije dobra kombinacija, te sporadična prepucavanja nisu mogla izostati. Klima uređaj je počeo da nas ubija od trenutka kada smo se otisnuli i tako je (manje-više) bilo sve do Češke, jer je radio na maksimumu (minimumu?), te je unutra bilo ledeno. Nekoliko puta smo zamolili vozače da bar malo smanje klimu, na šta su oni odgovorili isključivanjem iste, što je posle nekog vremena uzrokovalo nesnosnu vrućinu. Kao šlag na tortu je došlo trosatno zadržavanje na mađarskoj granici koje je ubilo svaku nadu da ćemo se barem malo naspavati u ionako neudobnim sedištima.

Umesto u 4, u Brnu smo bili oko 6 časova ujutru. Odmah samo se uputili ka „Grand“ hotelu i na samoj stanici kupili karte u jednom pravcu ka Zlinu. Autobus kojim smo putovali je prva klasa (kao, pretpostavljam, i svi ostali koji pripadaju tom prevozniku)! Sedišta veoma udobna, usluga vrhunska (u cenu karte je uključen topli napitak: kafa, kapućino, topla čokolada ili čaj), a vreme se može prekratiti gledanjem filmova na monitoru koji je ugrađen u uzglavlje ispred vas. Njihovi zaposleni se zaista trude da vam izađu u susret čak i kada ne stoje najbolje sa poznavanjem engleskog. Milina. Jedini je problem bio što i pored ogromnog umora nismo mogli da zaspimo, što je bilo veoma iritantno. Međutim, kako smo stigli u hotel, platili smo prenoćište, ostavili smo stvari i uputili se na kasni doručak pojačan pivom. Već posle prvog gutljaja su sve pređašnje dogodovštine arhivirane, te smo sa nestrpljenjem čavrljali o nastupima bendova koje smo planirali da gledamo kako tog, tako i svih ostalih dana. Planski smo rešili da preskočimo prvih nekoliko bendova, jer nije bilo poente gledati ono što nas nije zanimalo. Danima pre polaska sam sporadično preslušavao bendove koji su mi bili nepoznanica (a koji su nastupali), te je spisak nama zanimlivih pao na skoro 15 imena koja su bila najavljena za glavnu, „Ronnie James Dio“ binu. Druga, „Rock Face“ bina nam nije bila preterano interesantna.


Festival „Masters of Rock“ se održava u krugu destilerije „Jelinek“ u mestu Vizovice, a koje je nekih 15 kilometara udaljeno od Zlina. Velika je pogodnost što je jedan od dva ulaza (glavni) veoma blizu železničkoj stanici, te se veoma brzo dolazi na tle festivala. U kontejnerima pored kapija su se karte manjale za narukvice na većini šaltera, dok su dva ujedno bila i menjačnice (1 evro = 25 čeških kruna). Pretres prilikom svakog ulaska (pošto je bilo dozvoljeno neograničeno ulaženje i izlaženje) je bio neverovatno „smešan“, te bi posetilac koji zna kako da sakrije neki nedozvoljen predmet isti bez ikakvih problema uneo. Pošto nije bilo devojaka koje bi pretresale posetiteljke, obezbeđenje je damama pregledalo samo torbe i to ovlaš.

Od železničke stanice do ulaza u festivalski prostor, ceo taj reon je bio prepun tezgi sa hranom, pićem, majicama, narukvicama i ostalim merčom. Prva asocijacija na taj prizor mi je bila: vašar. Tako je, uostalom, bilo i u krugu same destilerije, a broj ljudi koji je tu obitavao mi je delovao ogroman. Pošto je fest bio rasprodat, došao sam do zaključka da se barem još toliko ljudi vrzmalo po celom gradiću, jer je svaki prostor za sedenje i cuganje bio dupke pun. Mogu reći da su cene bile i te kako povoljne, te da su se velika točena piva kretala od 25 do 50 kruna, što je i te kako isplativo. Izbor istih je bio sasvim solidan, a slična situacija je bila i sa hranom, ako ne i bolja. Od lokalnih brzih jela, preko supa i čorbi, pa do hamburgera, gulaša i koječega već, nije ni čudo što nije bilo ekscesa: niko iole normalan ne bi imao potrebe da se kači sa bilo kim kada dobro pojede i još bolje popije. Jedini veći problem su imali kamperi, pošto je bilo nekoliko organizovanih lopovskih grupa koje su harale po nezaštićenim šatorima. Stoga je već drugog dana bio pojačan broj uniformisanih policajaca kako u kampersko-vašarskom delu, tako i po samom gradu.

Kako smo prošli kapiju, tako smo se uputili do prve točilice sa pivom kako bismo se osvežili, pošto je dan bio mnogo topliji u Vizovicama nego u Zlinu. Prethodno smo, kao i svi ostali posetioci prvog dana, dobili dva audio diska. Jedan je bio promo izdanje češkog projekta „Bohemian Metal Rapsody“, a drugi je bio kompilacija koja je sadržala po jednu numeru najzvučnijih ovogodišnjih izvođača. Prvi bend koji smo čuli je bio holandski „The Charm the Fury“. Stigli smo negde na polovinu njihovog nastupa i zaključili da su i pored generalno energične svirke i zavidnog sviračkog umeća nama ne preterano zanimljivi. Iako volim da čujem dobar moderni metal, pogotovo onaj u kome se da osetiti progresivniji zvuk, ova amsterdamska ekipa nam nije legla. Ruku na srce, publici su se svideli, te su dobili odličnu povratnu reakciju od svih koji su sa zanimanjem gledali njihov set. Posle njih smo čuli par pesama nemačkog power metal benda „Majesty“ koji su na nas ostavili izuzetno mlak utisak. Takvi bendovi su širom kontinenta nastajali kao pečurke pored kiše, a ako čujete jedan od njih – čuli ste ih sve. No, svaka čast ovoj power petorci na dvadesetogodišnjoj karijeri.


Posle pauze smo konačno dočekali prvi bend koji nas je zanimao, a to je „Elvenking“! Ove Italijane sam zavoleo od njihovog prvog albuma, „Heathenreel“, koji je bio skup heavy, power, pagan i folk metala i koji je odskakao od mora power bendova sličnih njihovim prethodnicima (tu mislim na ono što je meni u tom periodu početkom dvehiljaditih bilo dostupno). Svojim nastupom i izvedbom nas uopšte nisu razočarali i moram priznati da mi je žao što nisam skakao sa ostalim prisutnima uz njihove poletne i vesele zvuke, ali vrućina i umor koji i nije prošao su već tada počeli da uzimaju danak. Jedino što sam mogao jeste da tapšem sa ostalima i da klimanjem glavom ispratim svaki ton. Na kraju su nam srca bila i te kako puna – „Elvenking“ su odličan studijski bend, a magija koju njihova muzika nosi je još bolja uživo.

Sledeći bend koji smo malo ispratili je bio „Death Angel“. Recimo da smo na taj način želeli da se „iskupimo“ za to što smo ih donekle iskulirali dve godine ranije u Ajndhovenu.I dalje sam stava da su oni veoma dobar bend u svom žanru, ali mi je i dalje naporan takav vokal i takav thrash metal. Ruku na srce, ljudi imaju šlifa, uigrani su do tačnina i pravi su izbor za svaki festival, pogotovo što masu podignu dok lupiš dlanom o dlan. Poštovanje i naklon! Nažalost, tokom pauze između njih i „Stratovariusa“ nam je oboma bilo jasno da ćemo teško izdražati ne do kraja večeri, već do kraja seta finskih legendi. Umor od veoma teškog puta ispunjenog nervozom, ogromna neispavanost i dan veoma topliji od očekivanog (vremenska prognoza je najavljivala svežiju temperaturu) su nam cela tela učinila teškim. Posle nekoliko pesama sam hvatao sebe kako se na trenutke „isključujem“ i pored visoke glasnoće. Ni sam ne znam šta sam čuo i koliko sam čuo, ali je već oko pete pesme pala odluka da uhvatimo poslednji noćni voz i da batalimo „Pain“ koji su zatvarali prvo veče. Jeste nam bilo krivo zbog takve odluke, ali nas je tešilo to što smo ih nekoliko meseci ranije gledali u Beogradu. „Sabaton“, jedan od hedlajnera, nas uopšte nije zanimao iako su nastupali sa simfonijskim orkestrom. Svaka njima čast, ali ni odmoran im ne bih posvetio puno vremena, a kamoli mrtav umoran. U međuvremenu smo saznali da je oprema koja pripada „Painu“ ostala na aerodromu u Švedskoj, te da su preko štapa i kanapa pronašli oruđe kojim su mogli da koliko-toliko uspešno nastupe. Sutradan se pojavilo dosta komentara u kojima se kritikovao loš zvuk tokom njihovog seta, ali i pohvala zbog toga što nisu razočarali fanove. E, to se zove posvećenost prema sviranju i poštovanje prema publici!


Posle gotovo dvanaestočasovnog sna, malo je reći da smo bili kao novi. I dalje je tu bio žal za, relano, protraćenim prvim danom, ali smo sve crne misli razvejali samom pomišlju da ćemo konačno videti bend „Vuur“ u kome je glavni vokal Anneke van Giersbergen, bivša pevačica holandskih „The Gathering“ i, barem po našem mišljenju, jedan od najkarakterističnijih vokala na muzičkoj sceni. Svirka ovog benda je bez mane: maksimalno su uigrani i nadasve opušteni. Jednostavno su svesni da ne moraju nikome da se dokazuju i da su njihovi talenti i umeće i više nego dovoljni da razgale srca slušalaca. Kada se na to doda aura koju Aneke poseduje, sa svom svojom veselošću i nasmejanošću koju nesebično deli sa fanovima, gotovo je nemoguće da nastup bude loš čak i na tren. Najiskrenije mislim da je ona jedan od najveselijih muzičara za koje znam. Njen osmeh i dobro raspoloženje, pričljivost i oduševljenost perfektnim odzivom publike veoma lako utiču na svakog prisutnog i teško je ne gajiti simpatije prema njoj samoj. Poštuje svakoga ko joj se obrati, te na jasne i glasne izlive ljubavi fanova odgovara istom merom, a na njenom licu se vidi da to iskreno misli. Što se muzike tiče, sem svojih pesama su odsvirali i dve pesme od „The Gathering“ (što je oduševilo sve prisutne, a sama Aneke se tada latila gitare i raspametila sve), jednu od „The Gentle Storm“ (gde je veći deo muzičara već svirao), kao i jednu od Devina Townsenda (sa kojim Aneke povremeno nastupa). Stoga je lako zaključiti da im je set bio pun pogodak. Ako budete imali prilike da odete na njihov koncert, to obavezno uradite jer nipošto nećete pogrešiti.

Posle jednog benda pauze, na rasporedu nam je bio još jedan holandski bend i to „Epica“. Iako nismo njihovi fanovi, i te kako su nas zanimali jer uživo dosta dobro zvuče. Početak nije obećavao, pošto je tonac pojačao bas toliko da se gitare gotovo nisu čule, da bi već na drugoj numeri stvari delimično ispravio – sem basa se čulo sve ostalo. No, ako se to izuzme, nastup im je bio veoma dobar. Prošli su, koliko sam po reakcijama publike shvatio, najbitnije numere iz svoje bogate diskografije. Reakcija između bine i auditorijuma je bila odlična, te je kruženje energije bilo konstantno. Mene sam bend ipak nije uspeo da kupi toliko da postanem njihov fan, ali ne mogu da kažem da nisam uživao u njihovom opusu, jer su zaista dobri.


Posle „Epice“ je nastupio jedan od bendova koji su obeležili moje srednjoškolske godine, a to je „Sepultura“. Odmah ću napomenuti par stvari. Prva je ta da sam i te kako svestan da braća Kavalera nisu tu i da mi to nije problem. Druga je da ja čak ni album „Roots“ nisam nešto preterano voleo, a da posle „Againsta“ (sa kog gotivim par numera) nisam nalazio ništa zanimljivo u njihovoj diskografiji. Ali, s obzirom da sam njihova dva nastupa u Srbiji propustio zbog nemogućnosti da rotiram smene na poslu, bio sam uzbuđen što ću ih konačno videti. Sa druge strane nisam imao nikakvih očekivanja, jer mi je sama satisfakcija što ću brazilske trešere videti na bini bila i više nego dovoljna. A, kada su krenuli... Čoveče! Za nas je njihov nastup bio najbolji od svega što smo gledali. Od prve numere su bili krajnje energični, poletni i gotovo nesvesni publike. Stoji to da je svaki bend davao sve od sebe pred onolikim auditorijumom rasprodatog festivala, ali je „Sepultura“ prosto pokidala. Tek su na polovini nastupa Derik i Andreas počeli da komuniciraju sa fanovima. Meni ne bi smetalo i da su sve vreme ćutali, jer ono što oni pokažu na bini i što podele sa slušaocima je bitnije i vrednije od milion generičnih hvalospeva o najboljoj svirci na turneji (mada su se dotakli i te teme, ali to je već standard na svakom koncertu gotovo svakog benda). Bez obzira što su se orijentisali na pesme sa poslednjeg albuma, iste su zvučale toliko energično da bi svako ko se kleo u „Arise“ i ništa posle toga krenuo da mlatara kosom kao da mu je to poslednja prilika za tako nešto. I onda je postepeno krenulo ubacivanje starih klasika, donekle sramežljivo, kao da ne žele da ispadne da igraju na kartu „starih, dobrih vremena kada je Sepultura bila Sepultura, a ne ovo sada“. Ja sam se oduševio više što su svirali „Choke“ od „Arise“, na primer. Ali, „Inner Self“ i „Desparate Cry“ su bile pun pogodak. Masa je podivljala kada su na polovini pesme „Biotech is Godzilla“ (bez ikakve stanke) zasvirali „Ratos de Poaroovu“ „Policiu“, a sam bend je tek tada skinuo poslednje stege koje su ih naizgled činile hladnokrvnima, te se potpuno prepustio tom pozitivnom ludilu. Ne želim da reč „stege“ deluje da su delovali nezainteresovano ili nadobudno, ali je očigledno da su taktizirali sa ponašanjem na nastupu. Iako je Derik  u bendu duže nego što je Maks bio, ipak se oni i dalje moraju dokazivati nanovo, čak i posle toliko vremena. Šteta je što je tako jer (kao što sam već napisao), iako ja ne gotivim ono što oni sada rade, to me ne bi sprečilo da ih ponovo vidim uživo. Sve što od bilo kog benda uživo očekujete, oni će to nesebično dati: elan, energičnost i predobru zabavu. Sve pohvale za „Sepulturu“ i za jedan od najboljih nastupa kojima sam imao prilike da prisustvujem.

Drugo veče su zatvorili portugalske gotik legende „Moonspell“ koji su izveli ceo svoj „Irreligious“ album, pojačan za još nekoliko numera. U odnosu na prošlogodišnji nastup u Beogradu  ne bih imao šta previše da dodam. Odlična svirka na kojoj su članovi benda pružili sve ono što se očekuje od njih, pogotovo u situaciji u kojoj su bili kao dedlajneri. No, to ih nije omelo da svojih 70 minuta iskoriste kako dolikuje i da prisutne nateraju da traže još. Ali, sat je pokazivao 2 ujutru i to je bilo to.

Što se trećeg festivalskog dana tiče, kalkulisali smo malo oko toga šta da gledamo, a šta da propustimo. Razmak između „Equilibriuma“ i „Delaina“ je bio predug, te smo nemačke pagan-folkere bez previše žala preskočili i uputili se vozom u Vizovice malo pre početka nastupa holandskih simfo-metalaca „Delain“. Za njih mogu reći da su pravi festivalski bend: muzika im je vesela, poletna i kao stvorena za horde pijanih i nadasve raspoloženih metalaca kojima ne treba puno da počnu da skaču ili pljeskaju rukama. Na stranu što ovaj bend publika očigledno voli (te to bez uzdržavanja pokazuje), sami muzičari su opravdali da to itekako zaslužuju. Priznajem, teško da bih ih slušao doma u trenucima kada ne znam šta da slušam (što je, iskreno, nemoguća situacija, haha), ali su kao izbor za bend uživo zaista prava stvar, pogotovo kada načinjete treće pivo. Kada im se polovinom nastupa pridružio Marco iz „Nightwisha“, delirijum u publici je postao skoro pa kataklizmičan. Njegov jak vokal je napravio odličan balans sa pomalo „sladunjavim“ (u pop maniru) glasom pevačice Šarlote, te su njihove zajedničke deonice učinile same pesme potpunijim. Daleko od toga da je ona loš vokal, naprotiv: veoma je dobra, te itekako prija što ne koristi onaj napadni kvazi-sopran koji do iznemoglosti rade sve Tarjine kopije, već gura svoj stil. Sad, to što time vuče na pop muziku je sa jedne strane minus (za metal „čistunce“), a sa druge je odličan komercijalni potez. Da li sam uživao u njihovom nastupu? Pa, naravno da jesam. Uvek je zadovoljstvo videti (i slušati) dobar bend koji ima itekako dobar nastup.

Britanske heavy legende „Saxon“ me nikada nisu zanimale. Njihova muzika mi je uvek bila neinteresantna, ali sam prema njihovom radu oduvek imao neizmerno poštovanje. Zbog toga (ali i zbog kasnijeg lakšeg pronalaženja dobre pozicije za nastup „Kreatora“) smo ispratili sam kraj njihovog seta. Te tri poslednje numere su pokazale da ove stare kuke i te kako imaju još podosta snage i elana u sebi i da i dalje uživaju u onome što rade.


Kreator“ sam zavoleo tek od albuma „Violent Revolution“, te ni dan danas nisam svario njihov opus iz osamdesetih i devedesetih godina. To nipošto ne znači da taj period njihove karijere smatram lošim, daleko od toga, ali mi mnogo više prija njihov sadašnji zvuk. Što se samog nastupa tiče, dobio sam (uslovno rečeno) sve čemu sam se nadao: opako dobar šou, pod konac uigran nastup i pesme odsvirane bez greške. Svaki detalj je bio na svom mestu: izgled bine u obliku demonske crkve (gde je prostor za ikone bio rezervisan za monitore) , stav i ponašanje članova, pirotehnika i svi propratni „navijački“ detalji (konfeti i slično) su predstavljali poslasticu za svakog thrash metal ljubitelja. Ali, nastup „Sepulture“ prethodnog dana je teško šta moglo da prevaziđe, barem meni. No, ako gledam objektivno, nemački trešeri su takođe pošteno razmrdali posetioce festivala, te je gotovo nemoguće reći da je bilo šta „škripalo“. Naravno, dominirale su numere sa poslednjeg albuma („Gods of Vilence“), ali su svoje mesto našli i klasici kao što su „Phobia“, „Extreme Aggression“i „Total Violence“. Svidelo mi se što su na mini monitorima tokom refrena „Fallen Brother“ išle slike preminulih muzičara, bez obzira o kom se žanru radilo, što je zaista lep gest i odraz poštovanja kako prema radu svakoga od njih, tako i prema njima kao ljudskim bićima. „Kreator“ su itekako opravdali ulogu jednog od hedlajnera i to na najbolji mogući način.


Njihovi zemljaci iz „Crematory“ tabora su imali ne baš zahvalnu ulogu da zatvore treće veče. Koliko god da su se udaljili od svojih gothic/death korena, ova šestorka pruža odličnu zabavu svojim slušaocima i cenim da su zaslužili da nastupe u ranijem terminu. No, iako se broj posetioca pred njihov set osuo, oni su ipak dali sve od sebe i tako pokazali da nisu došli da odrade samo jednu tezgu u nizu. Zanimljivo mi je bilo da je iza nas bilo nekoliko starijih gospođa koje se približavaju penziji, a koje su gotovo uvek imale ruke visoko podignute, bilo da pljeskaju u ritmu ili da pokazuju rogčićima ka bini. Razumeo bih da je „Crematory“ nastupio pre „Saxona“, ali ovako su me i te kako prijatno iznenadile. Odmah sam se setio scene iz jedne epizode „Nepristojnih ljudi“ u kojoj Gari, Toni i stariji posetioci paba „igraju“ uz rejv zvuke, haha. Elem, šalu na stranu: nema boljeg dokaza da dobra muzika ne poznaje granice i ne deli, već približava ljudejedne drugima. Set lista im je bila korektna, očigledno fokusirana na noviji opus, te su svesno ignorsali publiku koja je uporno „zahtevala“ da čuje „Ist Est Wahr“. Kao kompenzaciju, svoj set su završili pesmom „Tears of Time“ koja je došla kao šlag na tortu posle ubojitog repertoara.

Poslednjeg, četvrtog dana smo se nameračili na samo dva benda, što nam je bilo i više nego dovoljno. Prvi od njih, nemački „Rage“ su nas oduševili svojim elanom i energijom. Iako su dve trećine benda friški članovi (tek 2 godine u taboru), toliko su dobro uigrani sa Pivijem (basistom i glavnim vokalistom), da deluje kao da su mnogo duže tu. Moćna svirka koju su tokom svog nastupa pružili je bila pojačana veoma dobrim i nadasve veselim raspoloženjem. Tome je svakako doprinela sama publika koja je zdušno bodrila ovaj sastav koji je na sceni već gotovo četvrt veka, a koji očigledno ne namerava da prestane da radi ono što najbolje ume. Svakome bih preporučio da pogleda „Rage“ uživo ako se za nečim takvim ukaže prilika, pošto je dobra zabava zagarantovana. Jedna zanimljivost: svoju poslednju pesmu, „Higher Than the Sky“ su produžili tako što su se bez prekida prešaltovali na legendarnu „Holy Diver“, odajući tako poštovanje Roniju Džejmsu Diju po kome je glavna bina na „Masters of Rock“ festivalu dobila ime. I više nego lep gest koji je publiku raspametio.


Nekih dvadesetak minuta kasnije je sa svojim repertoarom protutnjala italijanska atrakcija „Lacuna Coil“. Iako su započeli kao gothic metal bend, sada su u nekim alternativnijim vodama koje baš i nemaju previše dodirnih tačaka sa njihovim korenima. To, uostalom, i nije bitno što se ove priče tiče, ponajviše zato što samom bendu nije problem da na svakom albumu ima barem jednu pesmu kojom su uspevali da privuku nove slušaoce i time pojačaju svoju veliku fan-bazu. Stoga i ne treba da čudi da je masa eksplodirala kada je petorka u bizarnim sanatorijumskim odorama krenula sa prvim tonovima. Kristina Skabija je sigurna na bini i teško je ne primetiti da drži sve konce u rukama. Jedino što se u pojedinim momentima previše uživi u ulogu, pa deluje pomalo napadno sa takvim stavom. Na svu sreću, posle nekoliko pesama se opustila, te je celokupni performans benda postao jednoobrazniji. Njene vokalne sposobnosti su i više nego dobre, te sam mišljenja da im muški vokal i nije toliko potreban, pogotovo zato što Andreove deonice zvuče usiljeno; kao da su rađene po ključu „dve strofe Kristina, pa jednu Andre, pa onda refren zajedno“ i tako u krug. Ali, kada se sve sabere i oduzme, jasno je da „Lacuna Coil“ zaslužuju status koji među fanovima imaju.

Iako je tokom svih dana bilo dosta bendova i na glavnoj i na drugoj bini, nemoguće je sve ispratiti i na jednoj samo. U isto vreme, tako nešto je i apsolutno nepotrebno, pogotovo ako vas neko od imena uopšte ne zanima. Kao minuse festivala ću navesti itekako nedovoljan broj toi-toija (koji jesu redovno pražnjeni i čišćeni, ali kojih je moralo biti mnogo više zbog ogromnog proja posetilaca), te loš pristup drugoj bini čime je kretanje iz dva pravca uvek bio otežan. Toliko veliki broj bendova je trebalo rasporediti na barem još jednu binu, čime bi se ogromne pauze (prve večeri je luft između „Stratovariusa“ i „Sabatona“ bio čak 50 minuta) bolje iskoristile, te nastupi sledećih festivalskih dana ne bi morali da počinju u deset časova pre podne, s obzirom da je poslednji bend završavao u dva ujutru. Isto tako bi trebalo obratiti pažnju na samo obezbeđivanje i ljude koji taj posao obavljaju. Slažem se da niko ne voli preterane kontrole, ali svi veoma dobro znamo u kakvom vremenu živimo i koliko su „dobre mete“ upravo ovako posećene manifestacije, te je svaka predostrožnost itekako poželjna. Što se same organizacije i logistike tiče, kao i izbora imena koja su nastupila, tu nemam šta da zamerim – vraški dobro odrađen posao. Iskreno se nadam da će „Masters of Rock“ u budućnosti postati još veći festival sa konstatnim unapređenjima.


Tekst: Antonio Jovanović 
Foto: Marina Mančić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva