Pank rok raspust na najvećem pank rok festivalu u regionu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Punk Rock Holiday 1.5 - 3-7.8.2015, Tolmin - Slovenija


Nulti dan - 3.8.2015


Nastavak letnjih punk festivalskih avantura. Posle Monteparadisa, došao je na red i Punk Rock Holiday. Zahvaljujući drugarima iz Beograda, odnosno Krškog, stigosmo lagano u Tolmin. Gradić na severozapadu Slovenije, tik uz granicu sa Italijom. Jako simpatično planinsko naselje, koje vrvi od letnjih festivala. Čak četiri ih postoji od kojih je jedan u etno maniru, drugi Metaldays, zatim Punk Rock Holiday i na posletku Overjam, festival rege/dub muzike. Sam festival se odvija tik uz Soču i Tolminku, gde se (i gde smo se) u obe može okupati preko dana, ali o dnevnim aktivnostima otom potom. Celokupni festivalski kompleks je zaista veliki. Na ulazu, gde se mogu karte zameniti za narukvice, je jedan kontrolni punkt, zatim ide drugi kod jednodnevnog parkinga i na kraju još jedan na samom ulazu u kamping prostor, odnosno na Main Stage. Takođe postoji i mogućnost parkiranja u kampu. Na festivalu se, pored gorepomenutog Main Stage-a, nalazi i Beach Stage, koji je rezervisan za ''manje'' bendove, a tog, nultog, dana, bio je centar muzičkih zbivanja.

Ja sam prvi put ove godine posetio Punk Rock Holiday festival i ponesen lepotom nepoznatog morao sam u tih sat, sat i po, koliko je ostalo do svirke, da ''opipam'' teren, pa sam pored druženja sa ekipom iz Krškog, sa kojima sam delio, kako prostor, tako i sve ostalo tih dana, morao malo da obiđem i sam festivalski prostor. Nešto nisam uspeo u potpunosti, ali sam to obavio narednih dana.


U svoj toj euforiji, nisam stigao na prvi bend, Petrol Girls, te nulte večeri, ali jesam na staru dobru Scheisse Minnelli. Sa svojim bivšim bendom sam imao priliku da zasviram sa ovim ludacima, na pola iz Nemačke, a od pola iz Kalifornije, pa mi je već bilo poznato sa čime ću se susresti. Vrlo dobra muzika na liniji RKL-a i Circle Jerks-a. Pevač Samuel je sve vreme pravio super atmosferu, skakutajući po bini. Najveće zezanje je bilo za vreme Black Out pesme, gde u imali i momenat ''Can't touch this'' MC Hammer-a, u 2 rifa. Publika je predobro primila zvuke i energiju Scheisse Minnelli pa se pored circle pit-a i stage diving-a dogodilo i čuveno ''veslanje'', hc punk ples, gde se ekipa iz publike poređa u niz i sedeći, oponaša veslanje. Za kraj su naravno odsvirali svoju najpoznatiju stvar ''We Are Socially Retarded'', gde sam i ja morao da se latim mikrofona. Sveukupan utisak, ostavljen pred oko 150 ljudi u publici, je jedna velika desetka.


Idući bend su bili domaći In-Sane. Bend koji je u proteklom periodu imao svojevrsni gap u karijeri, pa se pevač malo više posvetio svom novom bendu ''Seehearspeak'', gde se nalazi samo u ulozi gitariste, ali evo, desilo se i ponovno okupljanje In-Sane-a, pa smo svi zajedno mogli da uživamo u super soničnim melo-punk tonovima i atmosferi koju je ekipa sa bine poklonila. Vrlo poštovan bend, što se dalo videti po reakciji publike. Ja sam ih sada prvi put slušao uživo i bio sam, blago rečeno, oduševljen. Najfiniji melodični punk rock zvuk, koji može da se nosi sa brojnim ''velikim'' svetskim punk rock imenima. In - sane su nam dali muzički sinopsis svog drugog albuma ''Trust This Hands... Are Worthless'', izdatog za Moonlee Records. Posebno bih izdvojio meni drage pesme koje su zasvirali, poput ''From Inside Out'', ''Blackout'' i ''Mrtev Policaj'', koja je izazvala pravi hc pokolj u publici. Uh da, ne smem ovo da zaboravim. Ovaj momenat će mi zauvek ostati u sećanju, što zbog same slike te scene, što zbog same činjenice da postoje ljudi dovoljno hrabri i puni samopozdanja da nesreću zamene momentima sreće. Lete pesme In - Sane-a, i u jednom trenutku na stage divingu, čovek u invalidskim kolicima. Crowdsurfing na najjače. Levo, desno, pravo i hop, čovek se odbaci iz kolica i krenu dalje da surfuje publikom. Fenomenalna scena, od koje blago i jeza podilazi iz razloga koje sam već pomenuo.


Posle 45 minuta In - Sane-a, na binu se popeo basista Anti-Flaga, Chris Barker, ne bi li nam u akustičnom maniru prikazao nekoliko numera ovog, jednog od meni najmilijih bendova ovogodišnjeg Punk Rock Holiday-a. Publike je u tim trenucima bilo najviše, onoliko koliko Beach Stage zapravo može i primiti, oko 300, do 400 ljudi. Chris je započeo set pesmom 1915, zatim je usledio ''Without End'', pa ''Bring Out Your Dead''. Poštovanje korenima i ikonama, koje sve češće pojedici na hc punk sceni preskaču, Chris je dao Ramones-ima pesmom ''KKK Took My Baby Away''. Horski su se na dalje orile ''Ingrid Bergman'', ''Power to the people'', ''Ghost of Alexandria'' i''This is the end'', na kojoj je jedan momak pao sa stejdž dajving na bradu, usled čega je Chris momentalno prekinuo pesmu da vidi da li je dečko u redu. Da se legende ne zaboravljaju i da im je slava večna, pokazao je, još jednom, na samom kraju kada je odsvirao ''Should I Stay or Should I Go'' od The Clash-a. Da Anti-Flag nisu samo običan bend, koji svira punk rock zabave radi, pokazuje i činjenica da je Chris u jednom trenutku slučajno rekao ''moj'' bend, gde se ispravio skoro momentalno rekavši da mrzi kada mu se desi takav lapsus i da je to ''naš'' (njihov) bend. Takođe, pomenuo je da ove pesme neće biti odsvirane sutra, međutim ''Branderburg Gate'' se ipak dogodio, hehe. Ali otom, potom.

Da rezimiram. Scheisse Minnelli odlični, In-Sane super i Chris (Anti-Flag akustični set) fenomenalan!!

Prvi dan - 4.8.2015


Prvi zvanični dan Punk Rock Holiday-a 1.5, krenuo je u utorak. 4. avgusta. Ceo dan se odvijao na Main Stage-u, a program je krenuo već u 15h nastupom Dreamwalk-a iz Ljubljane, zatim je usledio izraelski Not On Tour u 15:45, italijani Upset Noise od 16:30 i Astpai iz Austrije u 17:20. Nažalost ove bendove nisam stigao da pogledam, što je naročita nesreća kod ogromnih festivala prepunjenih programom, a pogotovu kod onih osoba koje uporedo moraju pisati izveštaje, slati fotke, puniti telefon i lap top, naći vremena za tuširanje, hranu, malo druženja itd. Ali, jednostavno je tako i ponekad je griža savesti prisutna, jer se u svoj toj zbrci propuštaju kvalitetni bendovi.


Pre nego što krenem sa opisom bendova koji su na dalje pilali na ''Mejnu'', moram pomenuti dnevne aktivnosti kampera/posetilaca festivala. Kao što sam već pomenuo, festival se održava na ušću Tolminke u Soču, dve reke koje po čitavoj dužini grle festivalski prostor. Samim tim dnevna razonoda i društvene zabave se odvijaju uglavnom u koritima ovih dveju reka. Deo Tolminke zapljuskuje Beach Stage, pa je tamo moguće provesti dobar deo dana, uživajući u bendovima i prehladnoj vodi Tolminke i njenim brzacima. Već malo dalje od Beach Stage-a protiče Soča. I u njoj se može kupati na tom potezu, ali je definitivno veća poseta onom delu Soče do koga se dolazi iz kampa. Tamo je pravi hedonizam u praksi. Takođe jako hladna voda, od koje trnu noge, cirkulacija na najjače i blagi strahovi od srčane kapi, ali se ipak festivaldžije super zabaljaju. Pivo, sunčanje, gumeni čamci, lopte, jednorozi i ajkule, kamperske stolice, suncobrani i pank, uglavnom melodičnih tonova. Takođe socijalizacija se odvija i po kampu, gde mesta ima puno, čak i previše, i uglavnom je sve puno. Najčešći jezici koji se mogu čuti jesu nemački, italijanski, slovenački, ponegde, i francuski, i švedski, a bilo je i srpskog jer je dosta ljudi iz Srbije dalo sebi oduška na Punk Rock Holidayu. Ok, idem sad nazad na koncertne aktivnosti.


Dakle, prvi bend koji sam ja gledao te večeri, počeli su u 18:10 i to su bili War On Women iz Baltimora (SAD). Bend je sačinjen od tri devojke i dva momka. Sviraju malodični hardcore punk. Trenutno su na evropskoj turneji i Punk Rock Holiday im je bio jedna od destinacija. U svojih 40 minuta muziciranja dali su omaž svom albumu istoimenog naziva, koji su izdali za Bridge Nine Records. Vrlo energičan nastup, pun pozitivne energije. U par momenata su se sve devojke iz benda okupljale u centralnom delu bine i na taj način, kroz zabavu, pokazale u kom pravcu zapravo pliva njihov bend i zašto pank nije samo ''boy's fun''.


Štafetu su nakon toga predale sledećem bendu - Consumed iz Notingema (Engleska). Bend je nastao već davne 1994. godine i pikaju melodični pank rock po uzoru na Fat Wreck Chords bendove, na čijem label-u se i sami nalaze. Publika dobro poznaje rad Consumed-a, pa su se pesme pevale horski, a nije nedostajalo ni stejdždajvovanja, singalonga i ostalih hc/punk plesnih atrakcija. U jednom trenutku je upaljena i baklja u publici što je podiglu atmosfeu na još viši nivo. Najveću ekstazu publika je doživela uz pesme ''Wake up with a smile'', ''Black and blue'' i ''Heavy Metal Winner'' koja se našla i na soundtrack-u drugog dela ''Tony Hawk Pro-Skater'' video igrice.

Od 20:05 na binu se penju Šveđani - Misconduct. Jako kvalitetan bend, takođe u melodičnom pank rock điru, a na momente se provuče i koja melodična hardcore nota. Takođe bend iz '90-ih. U svojih 45 minuta nastupa ispričali su nam svoju skandinavsku punk sagu. Pesme koje su im obeležile nastup su definitivno ''Blood On Our Hands'' (koju su u originalu odradili sa Roger Miretom, pevačem Agnostic Front-a), ''We Are As One'', koju je pevač Frederik posvetio svojoj supruzi, ''Stay True'', ''Peace, Love and Unity''... Interesantna stvar kod ovog benda mi je bila ta, da su pauze između pesama koristili na svaki mogući način, u smislu da je pevač dosta pričao o čemu govore pesme, neretko koju posvetio bratskim bendovima, porodici, pozivao na mir, ljubav, pozitivni stav itd. Svakako nešto što se retko viđa na velikim festivalima, i zato su zavredili moju punu pažnju i poštovanje, njihovim nastupom. Takođe, Frederik je pričao i o Green Peace-u, što mu možda i nije trebalo (jer je organizacija pala na par ispita iz ekologije), ali je nastavio dalje u pravcu poštovanja planete Zemlje i pokazao koliko je zapravo bend ekološki osvešćen, što je za svaku pohvalu. Još malo je bilo priče o poštovanju među ljudima, da smo svi kao jedan na festivalima i na punk rock sceni, pa su u to ime odsvirali ''No Boundaries'' i na kraju ''Never Going Down'', kojim su pečatirali fenomenalan nastup.


Dvadeset minuta pauze i moglo se ići dalje. A dalje, prve ''zvezde'' večeri. Američki punk bend Against Me! Definitivno jedan od najkontroverznijih bendova ovogodišnjeg Punk Rock Holiday-a. Na vokalu nekadašnji Thomas James Gabel, današnja Laura Jane Grace, pevačica benda koja je nekada bila muškog pola. Da je definitivno boli uvo za rodne uloge, pokazala je i majicom koju je nosila, a na kojoj je pisalo ''Gender is Over''. Nisu nešto preterano bili u fazonu priče između pesama, više su se fokusirali da odsviraju što više svojih stvari, što im je i pošto za rukom u 1:15 minuta repertoara. Hitovi su išli ko na traci, i bukvalno nije bilo osobe u publici koja nije znala makar jednu pesmu i ceo refren. Dakle, ''Unconditional Love'', ''You Look Like I Need a Drink'', ''White People For Peace'', ''Transgender Dysphoria Blues'' (sa najnovijeg albuma iz 2014. identičnog naziva), ''T.S.R.'', ''Because of the shame''...

Interesantna stvar kod Punk Rock Holiday-a je ta što ispred bine postoji mali podijum predviđen za stagediving, odnosno za skok sa istog u publiku. Taj deo je neretko vrveo od mase ljudi, koji se tu popnu i onda ne silaze odatle po 3,4,5 pesama. To je i ovde bio slučaj, pa se na momente bend nije ni video. Kraj nastupa se nazirao pesmama ''The Ocean'', ''Black Me Out'', ''I Was Teenage Anarchist'' (koja je nekada nosila ime ''Baby I'm An Anarchist'', dok su bend i njegovi članovi delili anarhistička ubeđenja) i ''Don't Lose Touch''. Ipak, za sam kraj su ostavili najslađe, pa su u to ime, sami sebe ispratili pesmom ''Sink, Florida, Sink''. Uz ovaj folk punk hit, svi su otišli na pauzu od 20 minuta, punih srca definitivno, jer su Against Me! definitivno priredili priredbu za pamćenje.


A onda, meni najdraži bend večeri, i verovatno celog festivala. Anti-Flag direktno iz industrijskog giganta i radničke prestonice Pensilvanije, Pitsburga. Band koji slušam još od srednjoškolskih dana i koji me do dana današnjeg nije nikada razočarao, što muzički, što stavom. Od početka do kraja su održali tu anarho punk tradiciju kritike svega i apologizma pravih vrednosti. To su svakako pokazali i nastupom na prvoj (zvaničnoj) večeri petog Punk Rock Holiday-a. Krenulo je žestoko sa ''Turncoat'', ''Fabled World'', ''Sky is Falling'' i ''Broken Bones''. Pevač Justin Sane i basista Chris Barker doslovno nisu stali u animiranju publike i skakanju po stejdžu. Difuzija pozitivne energije i erupcija sreće u publici. Neverovatna količina dobrog, a onda ''Fuck Police Brutality'', u kojoj je nastao enormno veliki pogo ples. Sličan ga je ispratio i na pesmi ''Press Corpse'', definitivno jednom od najvećih hitova ovog benda. Da pank nije samo sviranje u prazno i muzika, govori i fakat da je na pesmi ''This Machine Kills Fascists'' bukvalno svako u publici podigao pesnicu u zrak i iz sve snage grla vršistao linije iz refrena. Nastavili su sa starim i novim hitovima poput ''1 Trillion Dollars'', ''Brandenburg Gate'' i ''This is The End''. Kao što Chris nije zaboravio legende nulte večeri svirajući akustičnu gitaru, tako ih ni prve večeri u električnoj formi nisu zaboravili uz reči ''Da nije bilo Kleša, ni mi verovatno ne bi postojali'', i tako je krenuo ''Should I Stay or Should I Go''. U jednom trenutku je muzika zaustavljena i basista Chris je rekao da Punk Rock Holiday ne sme da prođe kao neki najobičniji festival gde se ljudi više otuđe, nego zbliže, pa je udelio predlog da se dvoje, dvojica, dve najbliže osobe rukuju i upoznaju i to poznanstvo ponesu sa sobom kućama kao uspomenu sa PRH-a. Ja sam sa svoje leve strane imao Sesila iz Francuske i ovom prilikom ga pozdravljam, iako, verovatno nikada neće ni saznati da se našao u izveštaju Helly Cherry Webmagazina. Pretposlednja pesma beše ''Die For Your Government'' i šta se onda zbilo? Pa, zbilo se to da su bubanj sneli u publiku gde je ostatak pesme odsviran. Za njim je požurio i Christ (basista), pa su tu dosvirali ''Die For Your Government'' i poslednju pesmu ''Drink Drunk Punk''. Znači ludilo najveće! Precarski koncert, precarskog benda. Definitivno bend koji je za mene obeležio celi festival, a žurka je tek krenula!


Nakon polučasovne pauze, poslednji bend večeri, Flogging Molly. Iskren da budem, napravili su super žurku, ali definitivno nije moja šolja čaja, u potpunosti. Previše mi je nekako, te jedno, te isto. No dobro, ne može ni meni baš sve da se dopadne (iako me optužuju da sam čovek koji voli sve pravce pankrock muzike, iako sam nekada bio fan ovog benda, dok mi je duša još uvek plivala vodama keltskih muzičkih reka), a ljudima se baš dopalo koliko sam video, a to je isto lepota neka, kako veselih irskih punk bendova, tako i muzike generalno. Za one koji ne znaju, a kapiram da ih je malo, Flogging Molly praše punk rock sa elementima irskog folka i dolaze iz Los Anđelesa, SAD. Svirali su sve svoje najpoznatije pesme, pa se tako išlo od ''The Likes of You Again'', ''Screaming At The Wailing Wall'', ''Revolution'' (koja mi je i pored ''Selfish Man'', koju nisu svirali, najdraža stvar, zbog same tematike pesme), ''Drunken Lullabies'', ''Saints And Sinners'' gde je nastao pravi haos, ''Requiem of Dying Song''... Ni Dejv (pevač) nije posustao u posvetama, pa je jedna išla za njegovu majku, a jedna za sina. Inače i Dejvova supruga svira frulu u Flogging Molly-ju, pa je i njoj izjavio ljubav u par navrata. Najjači momenat mi je bio kada je jedan mališan sa dugom kosom istrčao na binu i otpevao celu jednu pesmu, ako se ne varam ''The Seven Deadly Sins''. Bukvalno je u jednom momntu Dejvu preoteo mikrofon da bi zapevao refren. Dobio je i poštovanje od Dejva i čini mi se da je rekao da je mališa iz Zagreba došao na koncert. Pošto su bili poslednji bend večeri, vratiše se i na bis, gde su odsvirali ''Swagger'' i ''Devils Dance Floor'', gde je definitivno najveće ludilo nastalo. Binu su amerikanizovani Irci napustili uz zvuke Montipajtonovaca ''Always Look On The Bright Side of Life'' i zaključali prvo oficijalno veče Punk Rock Holiday-a.

Drugi dan - 5.8.2015


Opisao sam u prvom danu gde se odvijaju društvene aktivnosti, sada ću malo pojasniti ostale stvari. Distribucija majica, diskova i ostalog merch-a, odvija se uglavnom na samom ulazu na ''Main stage''. Tamo postoji jedna velika tenda gde je moguće nabaviti sve što su bendovi izložili za prodaju. Čak dobijete i račun prilikom kupovine, jer na festivalu sve podleže porezu Republike Slovenije. Takođe unutra postoje i male distribucije, uglavnom, slovenačkih DIY proizvođača, pa si tako mogao da kupiš i šalvare, rizle, marame, neke pank rock majice koje su proizvod slovenačke pank scene i distributera. Takođe Bird Attack Records je imao svoj štand i neki proizvođači čarapa dokolenica, koje su vidim dosta popularne među hc punk omladinom festivala. Hrane je takođe bilo na nekoliko štanda, od klasičnih mesnatih sendviča i hamburgera, do veganskih kulinarskih delikatesa, a bogme i indijska kuhinja je dala svoj produkt PRH auditorijumu. Van prostora Main Stage-a, moglo se takođe pazariti koješta, na infopunktu su se mogle svakojake informacije dobiti. Odmah do njega i telefon je mogao da se napuni za novac.

Ovog dana program je počeo već u 11:40 na Beach Stage-u. Ovim redosledom su nastupali bendovi: Noisefight iz Pule, A Hero Build iz Belgije, A Money Left to Burn iz Nemačke, Have No Clue iz Mađarske, The Caulfield Cult iz Indonezije, Versus You iz Luksemburga, The Decline iz Australije i Get Dead iz San Franciska. Blizu 7 sati Punk Rock-a, po velikoj vrućini Beach Stage-a. Pravi mali svet punk rock-a. Pošto se program na Beach Stage-u završio u 18h. Ekipa se lagano mogla seliti na Main, koji su tog dana otvorili Holanđani Born From Pain.


Momci iz Born From Pain-a piče novoškolski hardcore, koji na momente ima i thrash metal uticaja. Nastali su još '90-ih godina prošlog veka. Po meni su pružili sasvim pristojan set. Imali su 45 minuta da pokažu stav, dobru muziku i energijsku eksploziju. Počeli su sa energetskom emisijom sa pesmom ''Sons of a Dying World'', a zatim je usledila ''The New Hate'' gde je pevač pre iste osuo rafalnu paljbu po svim političarima i pričao o jednakosti, generalno, i na hc punk sceni. Bilo mi je drago zbog toga, jer kako vreme prolazi, samo ti ''nabadački'' bendovi imaju herca da iznesu svoje stavove mikrofonom i pristupom. Na pesmi ''Dance With The Devil'' ponovo je ekipa u publici ''zaveslala'', odnosno zaplesala jedan od prepoznatljivih hc punk plesova gde se oponaša veslanje, sedeći na zemlji. Hoja iz Madball-a je pomno pratio nastup sa stejdža i bio vidno zadovoljan pruženim. Pevač Rob je pozdravio beogradski bend The Bridge (koji je nastupio trećeg dana festivala) i Siberian Meat Grindere iz Rusije, za šta ima još jedan veliki rispekt, makar sa moje strane. Za kraj su odprašili ''Stop At Nothing'' i binu predali idućem bendu.


A to bejaše, Jaya The Cat. Ovaj bend korene ima u Bostonu, gde je i nastao 1998. godine, dok su se neki članovi, uključujući i pevača/gitaristu Geoff-a (jedinog originalnog člana), preselili 2001. godine u Holandiju, odakle sada bend za sebe i zvanično govori da jeste. Bend sa sobom nosi pored gitare, bubnja i bas gitare, lika koji radi na skreč mašini, pušta semplove i svira neke egzotične instrumente, što daje posebnu boju celokupnoj slici. Krenuli su sa ''Rebel Sound'', nastavili sa ''Nobody's Fault'' i ''Hello Hangover'' gde je bilo i najbolje zezanje među ljudima u publici i stigli do ''El Camino''. Za poslednju pesmu se desilo nešto što ja do sada nisam video nigde. Gitarista je pozvao ljude da se podele na dve grupe i ostave malo veću prazninu po sredini plesnog prostora. Ja sam mislio da će sada da pozove na wall of death (još jedan od hc punk plesova), međutim gitarista uzviknu da se osobe, koje se nalaze jedna preko puta druge, zalete jedna ka drugoj, zagrle i zaigraju. Ja sam propustio prvi talas, ali se jedna devojka našla pored mene i ortaka, pa smo se svo troje uhvatili u klinč i krenuli u ringišpil puni osmeha i radosti. To se sve dogodilo na pesmi ''Fake Carreras''. Naravno najbolju od najboljih, koja je trajala pa makar 2 puta duže od originala, ''Here Come The Drums'' ostaviše za kraj. Tu su se već svi popeli na binu i zezanju nije bilo kraja... do 20:15 kada su i zvanično završili svoj set.

U 20:30 na binu su se popeli The Smith Street Band iz Melburna, Australija. Ovaj bend mi je najmanje lego tog dana. Momci sviraju neku kombinaciju emocionalnog punk rocka. Po malo su me podsetili na Leatherface, ali baš malo i na momenat. Vidim da je bilo dosta fanova u publici, ali meni baš nije leglo. Bilo je i par lopti za plažu koje su letele okolo tokom nastupa (Bird Attack Records-a).

Na binu su se nakon njih, u 21:30, popeli Teenage Bottlerocket iz SAD-a. Ova ekipa cepa melodični skate punk i nalazi se na Fat Wreck Chords izdavačkoj kući. Mene su najviše podsetili na australijske Hard-Ons-e i The Queers-e, Sat vremena svirke su imali pred sobom. U publici je bilo dosta fanova, pa se neretko koji našao i na rukama ostalih tokom crowdsurfinga. Što se pesama tiče, najbolji provod je bio na ''Blood Bath at Burger King'', ''They Call Me Steve'', ''Headbanger'' i na ''To Much La Colina''. Zaista fin bend. Opuštajući i definitivno bend za ovakav tip festivala. Dali su puno od sebe, dobili dosta dobar feedback, i napravili finu uvertiru za sledeći bend.


Madball. O njima stvarno ne znam šta da napišem, a da nije milijardu puta napisano. Jedan od najznačajnijih hardcore bendova ikada, i svakako najuticajnijih. Nema hardcore punk osobe na svetu koja makar sat vremena života nije posvetila ovim New York Hard Core gorostasima. Malo je doduše publika bila rezervisana u prvih par numera, ali posle se nije moglo disati od stejdždajvinga i ostalih hc punk plesova. Pesme poput ''Hardcore lives'', ''Smell The Bacon'', ''Get Out'', ''Lockdown'' i ''100%'' su pesme lektire i definitivno ih je publika najbolje prihvatila. Basista Hoja mi je bio najsmešniji u trenutku kad je pitao publiku ''Da li neko ima travu'', a Freddy mu rekao ''Policija je u hood-u, nemoj to da pitaš'', pa se ovaj vadio ''Mi samo pijemo i pušimo travu'', za šta je dobio aplauz, ničim izazvan. Ka kraju se krenulo sa ''It's my life'' i, taman sam se uplašio da je neće svirati (ko što je strah bio opravdan za ''Demonstrating My Style''), kreće najava za pesmu ''Pride'', koju je Freddy posvetio svojoj ženi. E tu je već kompletni haos nastao, mada ipak ne u meri u kojoj sam se nadao. Prepoznatljiv kraj sa ''Hardcore Still Lives'', tri sekunde pesme i doviđenja.


Kasnio sam malo na početak poslednjeg benda druge večeri festivala, Beatsteaks, ali sam nekako uspeo da dođem u pravi čas. Zašto pravi čas? Ja dolazim tamo, a ekipa ponovo na stejdžu divlja i dolazi obezbeđenje da ih sklanja, a pevač Beatsteaks-a Arnim kaže obezbeđenju ''ako ljudi hoće da plešu na stejdžu, ostavi ih da plešu''. Tim potezom me je kupio i sa bine se nisam pomerio narednih sat i petnaest minuta. Prvu pesmu koju sam čuo u tim trenucima bila je ''Everything Went Black''. Publika pleše, momci na bini se ludo zabavljaju. Inače, ekipa cepa neki čudan spoj indie rock-a/alternative i punk rocka. Nešto što kući ne bih pustio ni pod razno, ali takav šou su napravili da ću sada ipak morati da im posvetim malo više pažnje. Inače, pevač Arnim je pozdravio Madball i rekao da je prvi hc punk koncert na koji je otišao u životu, bio upravo Madball-a. Precarski. Prvu pesmu koju su obradili bila je ''Teenage Kicks'' od Undertones-a i opet podsetili odakle je sve krenulo, sve nas koji slušamo punk rock muziku. Zatim su nizali dalje svoje numere, od ''To Be Strong'', preko ''Gentleman of The Year'' gde je Arnim sišao u publiku da se raduje fenomenalnom koncertu sa fanovima koji su uživali u spoju svega i svačega što im ova pesma nudi (pa čak i disco note lete po malo), do ''Me Against The World'' i ''Let Me In'', gde su svi u publici posedali na zemlju, dok u jednom trenutku bend nije dao znak da svi poskočimo. Pravo ludilo i svaka im čast na svim tim doskočicama i idejama, koje su tekle prostorom Main Stage-a. Prvi deo nastupa su završili pesmom ''I Don't Care As Long As You Sing'', gde su još jednom napravili nastup veličanstvenim. Zašto? Neki car je izašao na binu i topom ispucao šarene trakice/konfete po publici, od kojih je polovina ostala da visi po drveću (pošto je Main Stage sav u parku-šumici). Divan završetak nastupa. Međutim, tu ne bi kraj. Vratili su se na bis i 17, 18 puta odsvirali jednu od svojih prvih pesama ''Barfrau'', pritom sprdajući se na račun Jay Z-ja i Kanye West-a, apropo ponavljanja neke njihove pesme 17 puta. Pa su tako istu isforsirali do kraja, ne bi li im nadmašili rekord. Na jednoj je gostovao neki Nemac, pa onda neka cura, pa onda ska verzija, pa onda doom verzija i na kraju rekord bi oboren! 18 puta! E sad, zezanju ni tu nije bilo kraja, već su carine obradile ''Sabotage'' od Beastie Boys-a za kraj. Pa ja mislim da bolji kraj nisu mogli da stvore! Hvala im na ovoj divnoj predstavi i nadam se da ćemo opet biti u prilici gledati ih, ako ne na Punk Rock Holiday-u, onda makar negde u okruženju!

Treći dan - 6.8.2015


Sad bi morao malo da se osvrnem na posetioce i posetiteljke Punk Rock Holiday-a. Uglavnom je na festivalu više stranaca nego ljudi iz Slovenije ili bivše Jugoslavije generalno. Jezike koji sam tamo neretko čuo bili su nemački (što ekipe iz Austrije, što onih baš iz Nemačke), francuski, italijanski i ex-yu jezici, naravno sa slovenačkim na prvom mestu, što sam već i pomenuo. Sam festival je fertilno tle za egocentrike i ekscentrike, pa je tako bilo baš dosta ljudi koji vam odvlače pažnju svojom pojavom, izgledom ili postupcima. Nekima je polazilo za rukom da nasmeju ekipu i budu simpatični, a neki su jednostavno samo bili degutantni. Ja ću pomenuti par njih koji su u pozitivnom smislu bili centar pažnje. Prvi i svakako najsimpatičniji, ne samo meni, već polovini festivala su bila dva momka obučeni kao Luigi i Mario iz igrice Super Mario. Već prve večeri smo mogli da ih vidimo na Beach Stage-u kako, malo, malo, pa završe na stagediving-u. Luigi je imao plavi kombinezon, zelenu majicu i zeleni kačket sa prišivenim slovom L po sredini, dok je Mario imao sve to isto, samo su majica i kačket bile crvene boje sa M prišivkom po sredini kačketa. I da, obojica su imali onu spravu kojom se otpušuju WC šolje. Falili su im samo brkovi da budu kompletni, ali su i ovako bili carevi, idejom i pristupom. Drugi, po meni možda i najveći car festivala, bio je dečko u invalidskim kolicima, koji je u par navrata bio na stagedivingu. Jednom se čak na onom podijumu predviđenom za skakanje u publiku provozao kolicima i onda nastavio dalje crowdsurfing (videti gore). Imao je često i masku vepra sa klempavim ušima i crvenim nosićem klovna, koja pokriva deo lica do očiju. Treći najzanimljiviji lik mi je bio ''gospodar stagedivinga'', neki Nemac koji je doslovno sve vreme bio na stagediving. Plava (nebo plava) kosa, bez majice, u dugim pantalonama i vozi, sve vreme. A što je on ovde? Ne samo što je gospodar stagediving-a, već što je uporedo znao sve pesme napamet na kojima je surfovao. Bio je tu i lik koji je bio u odori Napoleona sve vreme, ali ne nešto preterano primećen, zatim raznorazni dredovi, čirokane (jedan je doslovno imao irokez koji je ličio na krunu položenu vodoravno po površini glave), ljudi bez patika, dela pantalona, tetovaže za izvod itd. Sve u svemu interesantan vizuelni momenat i van bine.

Trećeg zvaničnog dana program na Beach Stage-u je krenuo od 12:45. Prvi su nastupali Flatline Walkers iz Nemačke, zatim Disordine iz Italije, One Hidden Frame iz Finske, Dead Neck iz Velike Britanije i Dead Ends iz Austrije.

U 16:35, na binu se penju The Bridge iz Beograda. Posle rešavanja mali tehničkih problema, kreće nastup. Ekipa koja svira u The Bridge je svirala, ili to i dalje radi, u bendovima Fullsize, Dead Rise, Plavo, 36 Daggers, Euforia... Vrlo poznati beogradskoj hardcore punk sceni. Momci su izuzetno koncertno aktivni, pa su ovog leta posetili par festivala u regionu i vrelo letnje muziciranje krunisali Punk Rock Holiday-em. Kapitalizam je surova stvar i profit je iznad ljudi, to znamo, a The Bridge zbog toga nije imao dve gitare na koncertu, već je jednom odrađen nastup, iz razloga što gitaristu Rajka, šefovi na poslu nisu pustili u Tolmin na sopstveni nastup. Još neke rokade u bendu su izvršene od kada sam ih ja poslednji put gledao uživo. Na vokalu više nije Aca, već je Marko sa basa prešao na mikrofon. Takođe je u priči novi bunjar, Vojin, i na basu je sada Luki (ex-Violent Chapter). Nastup je bio sasvim korektan. Imali su te nedaće sa Rajkom, ali je gitarista Bodan sasvim dobro pokrio sve delove, naravno u mogućnostima kojima je raspolagao. Markov vokal zvuči dosta prodorno i ceo nastup je propratio skakanjem i animiranjem publike, a uzmimo u obzir da je bila neverovatna vrućina i da je na bini bilo 300 stapeni. Meni je najupečatljivija pesma bila neka nova, kojoj sam zaboravio ime, ali je Marko rekao da ima psihodeličnih momenata na gitari, i stvarno taj jedan bridž/solo deo mi je baš legao i bio jako interesantan. Svirali su 35 minuta i onda prešli sa bine nazad u publiku, ili na plažu.


Sledeći bend na Beach Stage-u je bio Siberian Meat Grinder, ruska hardcore punk atrakcija. Fenomenalan bend, koji u svom crossover maniru kombinuje sem hardcore/punk i thrash metal zvuka, black metal, stoner, rap... ma, jedno mešano meso, par exelans. Prošle godine, nekad u ovo vreme, imao sam prilike prvi put da gledam SMG, a i da podelim binu sa njima. Tada su razvalili, skoro u istoj meri kao i na Monte Paradisu, pre par dana, kada sam ih po drugi put gledao, a evo sada i treća sreća, pa još i najveća. SMG ima dvojicu momaka na vokalu, dve gitare, bas i bubanj. Ekipa za vokalima je iz moskovskog rep sastava Moscow Death Brigade, koji je itekako angažovan na polju antifašizma. Verovatno iz tog razloga maske na licima pevača i jesu sastavni deo njihove scenografije. Nego, ajmo malo na muziku. Rekao sam da su pokidali? Pa da, a to najbolje pokazuje atmosfera u publici. Već sa prvim tonom u publici su se pojavila trojica momaka sa maskama na glavi, a sa istima i circle pit, stage diving i ostale hc/punk poslastice. Ređale su se pesme kako sa Hail To The Tsar, tako i sa Versus The World, koje su sada objedinjene u self titled album SMG-a. Išlo se od ''Still In the Game'', preko ''Die on The Road'' i ''Fuck Your Life'', do ''Fire in the Heart'' sa istoimenog splita sa ruskim ska bendom Distemper, koji će uskoro na turneju, pa je pevač pozvao sve da ih isprate negde, gde budu mogli. Najveći haos u publici je nastao na ''Walking Tall'', najnovijoj pesmi SMG-a, gde se na samom početku video spota pojavljuje Vinnie Stigma iz Agnostic Fronta. Tu se zbila još jedna zaboravljena pank plesna poslastica - veslanje iliti roving. Baš luda zabava u publici, za sve oni koji su uzeli učešća. Za kraj su ostavili pesmu koja ih je nekako i katapultirala u sam vrh evropske hardcore crossover punk scene, ''Hail to the Tsar''. Publika se odmah nakon koncerta sjatila za njihov štand željna merch-a, koji su Rusi prodavali po nešto nižim cenama od ostalih festivalskih. Ja sam brže bolje pojurio članove da odradimo intervju, koji ćemo čitati ovih dana, samo da ga pretočim iz zvučnog u pisani mod.

Petnaest minuta pauze samo između SMG-a i Death By Stereo koji su otvorili Main Stage treće večeri. Iz malopre pomenutog razloga, samog intervjua i jurnjave oko istog, nisam uspeo u potpunosti da ispratim Death By Stereo. Imao sam tu čast da ih ranije gledam, pa u tom smislu, neću žaliti što sam im propustio 80% nastupa. Ono što sam video i čuo jeste vrlo korektan nastup. Death by Stereo inače sviraju miks hardcore/punk-a i (heavy) metala. Neki bi to nazvali metalcore, ali se ja svakako ne bih složio. Ekipa je svirala 45 minuta i osim svojih pesama, rifovima ''Raining Blood'' pesme grupe Slayer, zagolicala je, tada još uvek malobrojnu publiku.

Od 19:30 se na binu penju John Coffey iz Utrehta, Holandija. Kapiram da je ovo jedini bend te večeri za koji nikada pre nisam čuo, a i ono što sam, jelte, sa bine, nije nikako u mom điru. Kombinacija punk rock-a i post hardcore-a, po delimičnom uzoru na Refused. Ali, ipak ne. Jedino što mi je, koliko, toliko, privuklo pažnju jeste konstantno animiranje publike od strane pevača, od inicijative za wall of death, preko blejanja u publici, do skakutanja svuda po bini i sa nje. Ipak sam ja stari panker i euforija raste kako se bliži 20:30, kada posle John Coffey-a, izlaze oni.


Brazilski gorostasi. Bend koji je verovatno posle Sepulture najznačajniji brazilski bend gitarske muzike, ikada. Iza sebe ovi kraljevi brazilskog hardcore punk thrash-a, imaju preko 15 albuma, skoro isto toliko bivših članova, bezbroj koncerata i turneja. Ova postava šljaka zajedno već 11 godina, od kada je i najmlađi član postave, basista Žuninjo, ušao u klan. Od original postave, tu je samo gitarista Jao, dok je pevač Joao Gordo, skoro pa, kao iz original postave, ali je ipak došao 2 godine kasnije od osnivanja, 1983. Nastup je krenuo u klasičnom hardcore punk thrash ruhu, pred malobrojnom publikom. Nažalost, ovakve legende nekada ostaju uskraćene za dobar feedback, jer ruku na srce, publika na Punk Rock Holiday-u, ipak nije publika (ako uzmemo uzorak od 100 ljudi) koja bi otišla na njihov samostalni koncert. No, to mene nije zaustavilo u super provodu. Ređali su se, što stari (made in 1980's), što novi hitovi. Vozili su ''Pacovi iz podruma'', preko ''Crucificados pelo sistema'', ''Anarkophobia'' i ''Diet Paranoia'', do ''Crocodila'' i obrade Anti-Cimex-a ''Progeria Power''. Jedina stvar koja mi se nije dopala je što je Gordo jako malo pozivao publiku na zabavu. Više se koncentrisao na svoje vokalne deonice. Gitarista Jao ni reč engleskog nije progovorio, već je rokao na portugalskom kad god se latio mikrofona, što je meni u nekom trenutku i bilo simpatično, jer ne jebu živu silu. A još veći utisak mi je ostavio činjenicom da je čovek koji ima 50 i kusur godina, a da doslovno nije stao tokom nastupa. Skakao, jurio, pravio performans sa basistom, ma ludo se zabavljao. Za kraj su odvirali i meni drugu, najdražu pesmu od njih ''Crise Geral'' i zapalili. Jedina žal mi ostaje što nisam čuo ''Agressao/Repressao'', koja je na prvom mesto omiljenih pesama RDP-a. Ali dobro, ostaje mi to kao razlog da ih opet pogledam kada dođu ponovo u naše krajeve.


Gordo je u par navrata vikao ''Exploited Barmy Army'', što je bila svojevrsna uvertira za ono što sledi. Pre 10 godina, tačnije 8. novembra 2005. godine, uspeo sam da odslušam 4 pesama The Exploited-a u beogradskom SKC-u, dok nacistička gamad nije bacila suzavac na koncert. Ovog puta, nacista nije bilo ni u naznakama, a suzavac je bio metafizike pojam, tako da sam konačno mogao da uživam u nastupu jednog od bendova sa kojima se ''počinje'', odnosno ulazi u pank vode. Mnogi koji malo dublje zađu u hardcore punk scenu govore da je Exploited pozerski bend (što i nije daleko od istine), ali ko nije prošao kroz njihovu muziku (i ne samo njihovu već cele te pank lektire od Ramones-a, Iggy Pop-a, Sex Pistolsa do The Clash-a, Dead Kennedys-a i Bad Religion-a) u pank odrastanju je, ili ušao u pank kroz metal, ili jednostavno bežao sa časova. No dobro, dosta Punk lekcija, niti sam profesor panka, niti sam, pank sudija, hehe. Pevač Exploited-a, Wattie, je prošle godine doživeo srčani udar na koncertu u Lisabonu tokom turneje sa Hatebreed-om i Napalm Death-om, ali se na stejdž vratio brže nego što su fanovi mislili i verovatno buckastiji nego ikad. No, ni srčani udar, ni stomak, mu nisu predstavljali problem da isprati ceo set u maniru kakav dolikuje pank koncertima. Nastup su otpočeli pesmom ''Lets Start a War'', zatim ''Fightback'', ''Dogs of War'' i ''The Massacre''. Identičan set onom iz Beograda 2005. godine, samo što sam tada, umesto sledećih 15 pesama, slušao zvuke policijskih i sirena hitne pomoći. Dalje se išlo od ''Chaos is My Life'', ''Uk82'', ''Dead Cities'', ''Alternative'', do ''Noize Annoys'' i ''Sell Out''. Sledeću pesmu, obradu Vibrators-a, ''Troops of Tomorrow'' Wattie je posvetio svojoj preminuloj ženi. Sve vreme se car lupkao mikrofonom po glavi i dobacivao neke, verovatno samo njemu smešne, gluposti, ljudima u publici, ili pak onima koji su znali po 2,3 pesme da ostanu na stejdžu. Vikao je i ''Get the fuck off the stage'', ali je umesto prekora, dobijao aplauze uglavnom. Ledilo, kako ljudi nekada ni ne slušaju šta pevači/ce pričaju. Dalje su svirali ''I Believe in Anarchy'', ''Holiday in The Sun'', ''SPG'', ''Cop Cars'' (moja omiljena), ''Beat The Bastards'' i ''Porn Slut''. U tim nekim trenucima je zapaljena i jedna baklja, a za ''SPG'' se Gordo iz RDP, pojavio na mikrofonu i odpevao skoro celu pesmu. ''Fuck The USA'' je najavio tako što je isprozivao Jello Biafru, a onda i probiše termin pesmama ''Sex and Violence'' (gde se polovina publike popela na binu), ''Punk's not dead'' i za kraj ''Was It Me'', koju uvek sviraju na kraju. Sve u svemu, dobar nastup. Wattie se malo gubio u pojedinim delovima, ali su kao bend to uspeli da izvuku sasvim korektno.


S' obzirom da su The Exploited bili jedini bend koji je probio termin na festivalu, Raised Fist su malo kasnili sa svojim nastupom, pa je isti krenuo negde oko 23h. Neverovatno dobar nastup, neverovatno energičnog benda. Za sve one koji ne znaju Raised Fist dolaze iz Švedske i sviraju još od 1993. godine, hardcore punk, neverovatno svoj i neverovatno originalan. Prvi put sam ih slušao uživo i defitinivno su mi dali prostor da to uradim svaki put kada to budem mogao. Inače pevač Alexander Hagman je naše gore list i rođen je kao Aleksandar Rajković. Vrlo sinhronizovan lightshow ih je pratio sve vreme, što je možda malo i nezgodno s' obzirom da su u pitanju strobovi i snažne boje, pa se vrlo lako nekad može desiti da se ljudima sloši od takvih vizuelnih bravura. Međutim, ti strobovi, mrak, svetlo, mrak, haos i jesu na neki način zaštitni znak ovog benda. Što se pesama tiče, publika je najburnije reagovala na ''Some of This Times'', ''Tribute'' i ''Man & Earth''. Posle nekih 35 minuta, Raised Fist su napustili stejdž, ali ne zadugo. Vratili su se na još par komada! Poslednja pesma je bila i definitivno njihov najveći hit ''Friends and Traitors''. Na ovoj pesmi je bukvalno bilo preko 50 ljudi na bini. Na kraju je pevač Alexander završio i na stejdždajvingu, hm, na stejdžu. Kakav brilijantni kraj, još brilijantnijeg koncerta! Stvarno svaka čast ekipi!


I za kraj, treće oficijalne večeri, ska punk atrakcija, Less Than Jake iz SAD-a, Florida. Ovi momci su napravili definitivno najveću žurku tog dana. Kada kažem žurku, to doslovno i mislim. Znači trčanje po bini, skakutanje, lopte za plažu u zraku, ljudi na bini, ljudi van bine u crowdsurfingu... kao što rekoh, žurka. Pesma kojom su otvorili nastup bila je ''Sugar in Your Gas Tank'', zatim je usledila ''Happyman'', na koju se nadovezala ''9th At Pine'', pa onda ''Good Enough'', ''Overrated'' i ''Johnny Quest Thinks We're Sellouts''. Sve vreme je ekipa na bini pravila haos uz komuniciju sa publikom, skakanje, zbijanje šala... Prava jedna predstava, kao iz crtanog filma. Bend ima dva instrumenta duvačke sekcije, saksofon i trombon. E, taj trombonista je meni bio najveći kralj koncerta. Čovek se doslovno u jednom trenutku popeo na najviši zvučnik na bini i zasvirao svoj trombon. Još jedan carski momenat je kada su momka sa invalidskim kolicima, sa početka priče o današnjem danu, popeli na stejdž, gde je on posle nastavio svoj crowdsurfing, malo kolicima, malo bez njih, što je propraćeno ogromnim apalauzom u publici. Ekipa sa bine je imala i par momenata kada je zbijala šale na račun ljudi u publici, ali na najzdraviji mogući način. Recimo jednog lika su nazvali Tommy Lee-m (bubnjar Motley Crue-a), dok su drugom dali repect jer u Slayer majici provodi vreme u prvim redovima zbog ljubavi prema devojci. Najveća ludnica, do povlačenja Less Than Jake-a sa bine, bila je na ''Look What Happened'', a najveći circle pit festivala, na nagovor članova benda, bio je na ''Plastic Cup Politics''. Povukli su se na 2 minuta i onda vratili na bis. Najjači momenat bisa mi je bio kada se basista Roger Lima zaleteo na svoje mesto i u trku  pokupio bas gitaru telom, koji mu je pridržavao pomoćnik na bini. Za kraj kraja su odsvirali ''Gainesville Rock City'' i otišli, ostavljajući prepuni koncertni prostor nasmejan, razdragan i sa tetovažom sreće na srcima svih. Najbolje veče do sada...

Četvrti dan - 7.8.2015


Najbolji osećaj festivala je ona kamperska idila. Ja sam imao sreću da su ortaci i ortakinje iz Krškog zauzeli predobro mesto u kampu, pa je posle drugar iz Beograda samo postavio šator odmah u tom začaranom krugu ostalih šatora. Zašto kažem kamperska idilia? Pa zato što je to mesto druženja, razonode, roštiljanja, komunikacije, kreiranja novih prijateljstva itd. Ja opet ponavljam da sam imao sreću, ne samo oko prostora, već i sa ekipom sa kojom sam ga delio. Tako da sam namerno ovaj deo priče koju posvećujem ekipi iz Krškog i Brežica, ostavio za poslednji dan, jer poslednji dan je, ujedno, i dan rastanka, pa su onda emocije jače, ali je jače i prijateljstvo i želja za ponovnim viđanjem.

Beach Stage su poslednjeg dana otvorili The Mor(r)ons iz Kranja u 12:45, zatim su usledili Almeida iz Velike Britanije, pa, po meni najbolji bend tog dana na Beach-u, Thee Infidels iz Nemačke. Ovi momci praše kombinaciju ska, punk i hardcore zvuka. Publike je bilo dosta, iako su krenuli u sred najveće vrućine, od 14:15. Primetio sam da dosta ljudi u publici zna i njihove tekstove. Ja sam tada prvi put čuo za njih, ali su napravili finu atmosferu. Problem sa Beach Stage-om, mimo ranih koncerata, je taj što se po celom koncertnom prostoru oseća neki nenormalno neprijatan miris. U suštini, tlo ovog stejdža je na zemljanoj podlozi i ista biva natopljena svakojakim alkoholnim i bezalkoholnim napicima, konstantno je vlažna, jer ekipa ide na kupanje pa nazad na koncert i onda sve to rezultira nepodnošljivim mirisom, koji ne dozvoljava baš celodnevno blejanje na stejdžu. Ali ipak, tu su bendovi da skrenu pažnju na sebe, a ne na ostale okolnosti. Thee Infidels su svirali oko pola sata i onda štafetu predali bendu iz Belgije. Ekipa pika neku skejtpank zajebanciju, pa u skladu sa tim, imaju i neke glupe MTV fore. Tipa, gitarista je pričao neko vreme da ima mali penis i da bi voleo da pokaže to nekom u krevetu (nije precizirao pol). Mimo tih loših viceva, svirka je bila korektna i ispraćena je dosta dobro, s'obzirom da su i oni krenuli od 15h. Potom su usledili Old Runznickles iz Austrije, potom Fair Do's iz Velike Britanije i na posletku Straightline iz Nemačke, koji su i zaključali vrata Beach Stage-a, za ovu godinu.

Poslednje veče na ''Main Stage-u'' su otvorili Darko iz Velike Britanije. Darko su možda meni i bend koji mi je najmanje prijao, a koji sam gledao ove godine na ''Mejnu''. Videh negde da oni sebe oslovljavaju kao melodični hardcore punk, međutim ono je čist, muzički, metalcore. Baš mi nisu legli. Primetio sam prethodnih dana da baš imaju jaku bazu fanova na festivalu, jer sam jedno 10 ljudi, minimum, video sa njihovim majicama i to sve sa različitim motivima. Svirali su 40 minuta. Par ljudi im je dalo na scenografiji, balonima od sapunice, pa su ti momenti bili simpatični, inače svirka i muzika koju proizvode mi se baš nije dopala.

Nakon Darka, na binu se penju Belgijanci F.O.D. Daleko bolji, ako uopšte mogu da upoređujem zbog nedodirljivosti u zvuku, od prethodnog benda. Melodični punk rock na tragu Descendents-a i Bad Religion-a. Najbolji utisak po publiku su ostavile pesme ''Dear Grace'', ''Carry On'' pesma za drugaricu obolelu od kancera i na posletku obrada No Use For A Name-a ''This Is A Rebel Song'', gde je gostovala pevačica benda For I Am. Pevač/gitarista je pozdravio sve belgijske bendove koji su svirali na festivalu, pa se tada i zaorila belgijska zastava u publici, što je po meni bespotrebno, tj. još bespotrebnije mi je bilo što je drugi pevač tu zastavu viorio na bini.

Od 20:20 na binu se penju španci Adrenalized. Isto jako kvalitetan bend. Cepaju brzi melodični hardcore punk. Skoro pa i bez sporih delova u pesmama, a i pauze između pesama su bile kratkog roka. Pevač je pozdravio ekipu iz Španije u publici, a posebno one iz Katalonije, tj. Barselone, koji su svima dali do znanja odakle su, svojom katalonskom zastavom koju su viorili u publici. Ovo je izgleda bio dan nacionalnih zastava. Baš sam se šalio sa ortakom, kako da provališ da je bend iz Španije. Tako što makar jedna član mora da nosi krestu. Kod Adrenalized je to bio basista koji je i najbolju atmosferu stvarao tokom nastupa.

Nakon četrdeset minuta španskog hc punka, na binu se penju Forus iz Francuske. Melodični tehnikal-progres hardcore, aj tako da ga nazovem. Ni oni mi uopšte nisu legli. Previše mi je to tehnički potkovano. Imao sam osećaj kao In Flames da gledam u nekom trenutku. Čak su me u jednom trenutku i podsetili na AC/DC pesmu ''Thunderstruck'' koliko su se gitarski zaneli. Vidim da se ljudima dopalo, manje, više, ali meni definitivno nije.


Od 22:10, na binu se penje još jedan bend iz Švedske, ovog festivala, Venerea. Bend postoji još od 1991. godine i sviraju skatepunk na švedski način. Meni je ovo, do tog trenutka, bio najbolji bend večeri. Pravi melodični punk rock, koji treba da odzvanja u ušima skejterima dok voze skejtić. Od pesama koje su svirali, među publikom su najbolje prošle ''10 years'', na kojoj se pevač/basista skinuo do pojasa uz reči da ne preferira skidanje na bini, zatim ''American Girl'' i ''Tabula Rasa''. Novu pesmu, kojoj sam zaboravio ime, završili su rifovima i rečima ''Skulls'' Misfits-a. Nastup su završili pesmom ''Back to The Start'' i time pečatirali fenomenalan nastup u trajanju od 50 minuta.


Štafeta je predata pretposlednjem bendu petog po redu Punk Rock Holiday-a, domaćim Elvis Jackson iz Ajdovščine. Bend koji je te večeri napravio najbolje zezanje sigurno. Malo sam kasnio na nastup, ali malo nakon što sam stigao, na bini su ukrcali u gumeni čamac dečka iz publike i pustili ga da plovi publikom. Nedugo potom su jednu devojku iz publike, takođe stavili da pluta, ali na gumenom dušeku. Veseli spoj melodičnog punka, ska, reggae i metal muzike. Najbolju reakciju publike imali su na pesme ''Hey!'', ''I'm not here to pray'', ''Hangover'', ''The Answer'' i ''Hawaiian Club''. Pevač je s' vremena na vreme udarao i u tarabuku koja mu se nalazila pored mikrofona, zatim na nekim pesmama našao svoje mesto na stejdždajvingu, ali i breakdance-u, pošto je jedno 15 sekundi radio neke brejkdense vragolije. Pevač David je u jednom trenutku pobacao i brdo toalet papira u publiku, a i sam se našao za plesnim podijumom van bine. E, i to. Neki car je snimao iz publike koncert, David mu uzeo kameru, malo snimao sa bine i vratio nazad, haha. Stvarno su momci napravili super spektakl i ostavili narod u publici radosnim. Za kraj, ovog fenomenalnog nastupa, odsvirali su svoju najkraću ali najinteresantniju stvar ''Smoke The Herb'', rekavši da je ovo slovenačka narodnna pesma. Tu je već polovina publike našla svoje mesto na bini. I da, za kraj, poštovanje za Davida koji je nosio majicu slovenačkih punk legendi ''Scuffy Dogs''.


Poslednji bend, poslednje večeri petog Punk Rock Holiday-a, bejahu švedske legende Satanic Surfers. Bend nastao još krajem '80-ih, iza sebe brdo izdanja, koncerata, turneja, ali i jednu malo dužu pauzu u radu, sve do prošle godine, kada su odradili reunion. Nastup su otpočeli pesmom ''And The Cheese Fell Down'', zatim su ređali ''Better Off Today'', ''Restless Anger'' na kojoj je gostovao vokal Venerea-e, ''PC = Potential Criminal'', ''U + R 1''... Basista Andy me je oduševio činjenicom da je nosio majicu Night Birds-a, a drugom to da je car rekao da nikada nije bio dobar u sportu, pa se zato latio punk rock-a, haha. Inače sve vreme su im padale one lopte za plažu na binu, pa su s' vremena, na vreme morali da pokažu svoja fudbalerska umeća. Dalje su još svirali ''Worn out words'', ''The Treaty And The Bridge'' i ''Head Under Water'' i tu beše kraj. Naravno, ne zadugo, ipak su bili poslednji bend festivala. Vratili su se na bis i odsvirali ''Equal Rights'', najbolja pesma Satanic Surfers-a ikada, i za kraj kraja ''Armless Skater''. Uh, da, ovo za malo da zaboravim. Pored mene je bio moj drugar Žiga iz Krškog, koji je doslovno znao sve pesme Satanic Surfers-a, napamet, i koji je bio najveći fan na koncertu i kome je zapravo pripadalo mesto na bini, odnosno delu za stagediving, a ne većini ljudi koji su se tamo našli silom prilika ili silom namera. Svetla se pogasiše, ostade žal što je sve prošlo, ali i radost zbog idućeg, 1.6. Punk Rock Holiday Festivala, koji je već najavljen i za koji očekujemo imena u narednom periodu.

Ali, ni ovde nije bio zvanični kraj. Od 2:30, pola sata nakon Satanic Surfers-a, krenuše Punk Rock Karaoke na Beach Stage-u. Moja ekipa iz Krškog, koja nije još uvek otišla na počinak, Ana, Keka, Domi i OG (debelo su falili Koritko, Obi, Stroj, Žiga, Aca, Danijel i moj ortak Dario iz BG-a), spustili smo se da vidimo o čemu se radi. Ni pet, ni šest, meni pade na pamet da pevam, i naravno da to uradih. Pošto su svi birali neke sladunjave punk rock hitiće (koji su stvarno hitčine, ali nemojte me sada posle svog punk rock-a, još i na karaokama to da pevam), ja sam rešio da podržim lokalnu pank priču i odabrao Scuffy Dogs-e ''Revolucija'' pesmu. Posle pola sata čekanja, izašao sam na binu, odpevao i otišo dalje.

Do sledeće godine i sledećeg čitanja... ko nije moraće, ko jeste, ponoviće - Punk Rock Holiday!

Nemanja Mitrović Timočanin



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva