TEFERIČ NA SLAVIJI - Veliki životi malih ljudi
Helly Cherry
Poslednji roman Sanje Savić Milosavljević je jedno zrelo delo modernog realizma, koje nam predstavlja autora u naponu snage. Potentan i sasvim realizovan u širokoj lepezi planova naracije i dešavanja, „Teferič na Slaviji“ nam otkriva hronotop u kojem su glavni junaci ljudi iz naroda, grešni i nesavršeni. Oni svojim vizurama i različitim perspektivama boje lokacije sa kojih nam naizmenično pripovedaju iz tri prva lica. Smena pripovesti troje naratora predstavlja, ne samo promenu perspektive jednog ili niza događaja (te time neminovno doprinosi bogatstvu čitalačke recepcije, nudeći uvek nove dimenzije iskustva), već je i obogaćena lokalnim dijalektima na kojima je knjiga pisana, tako da barokna slojevitost naracije dobija bogatstvo jezika kao zaseban, ali neodvojiv kvalitet artističkog izraza.
Pre svega, kompleksni splet trostruke naracije i planova pripovedanja, kao i različito distribuiran kvantitet teksta po poglavljima, zahtevaju izuzetno tehničko majstorstvo autora i to predstavlja jedan od većih kvaliteta ovog romana, makar onih koji se mogu spaziti na prvu loptu, površinski (a slojeva ispod povrešine ima dosta). Naime, čitanje je lako, lišeno redundantnosti i rogobatnosti, a tempo je vođen tako da niti u jednom momentu ne postoje prazni hodovi, manjkovi, viškovi, ili delovi koji će seckati, usporavati, ili pak ubrzavati čitanje tamo gde to nije potrebno. Tako je relativno rascepkana forma dobro rešena u tempu, a dodatno učvršćena izvesnim alegorijskim podnarativom, doživljavajući kulminaciju i razrešenje u raskošno opisanom završetku, koji je konkluzivan, sveobuhvatan i deluje poput finog ukrasa.
Karakterizacija glavnih likova Petra, Jelene i Danila je sprovedena strateški tako da u početku daje pregršt detalja koji imaju barem dvostruku funkciju. Oni oslikavaju sredinu iz koje su karakteri potekli, ali i njihovu porodičnu genezu, na taj način stvarajući kauzalne veze između živog hronotopa i njegovih stanovnika, vezu koja se može nazreti i posmatrati na više nivoa istovremeno, iako je to moguće uraditi na bilo kojem od njih pojedinačno. Naime, Teferič možete gledati kao delo o životima malih ljudi, onih koji su prečesto ispod radara mnogim autorima, jer je teško uvoditi jasne karakterne markere ili jake kontraste u naizgled nezanimljive živote; ovde to nije slučaj, svaki lik je prostudiran usred svojih životnih uspona i padova, uz tretman koji bi mogao biti pružen jakim istorijskim ličnostima, na taj način oživljavajući čitav snop života koji su tu, među nama, samo možda ne obraćamo dovoljno pažnje na njihove male odiseje. Zatim, kroz sukob karaktera i njihovu genezu možemo postaviti mizanscen za dubinsku analizu društvenih anomalija, ali i uzroka entropije pojedinaca kao ličnosti koje postaju nove dominante u društvu. Na kraju (verujem da neko može i više od tri nivoa da izvuče, fokusirao sam se na one koji su mi bili najuočljiviji ili makar najkonsekventniji, jer ih je autorka zumirala u kompoziciji) tu je i glavni gradivni materijal: duhovni plan. Naime, ujedinjujući faktor, onaj koji prožima zahvaćene delove hronotopa, jeste duhovnost, odnosno individualistički pristup pravoslavlju, od kojeg je apstrahovan sav populizam i estradnost, stvari koje ga prečesto prate u javnosti, a za reprezente su izabrani tipovi koji najbolje predstavljaju (prema autorki) nosioce duhovnosti i vrednosti koje bi trebalo gajiti u takvom sistemu. Bez trunke nagovora ili propovedi, ostvarena objektivnost prikaza je veliki plus Teferiča.
Tako je karakterizacija sprovedena, delom kroz individualnu, delom kroz širu, duhovnu genezu, po principu slojevitog preplitanja motiva i želja troje glavnih likova. Očigledan sukob mentaliteta između njih stvara dinamičnu atmosferu koja otvara čitaocu dublje slojeve kroz raznolikost u pripovedanju, ali ga ne ostavlja bez sinteze. Prolazak kroz život, iskušenja i susret sa onim što se kolokvijalno naziva sudbinom, ili spoznajom sebe, Boga u sebi, odnosno bilo kojim drugim terminom koji opisuje osobu svesnu svoje misije u svetu, se dešava u fugi lomava i padova, ali i ponekog lepog dešavanja. U oba slučaja, jaki događaji imaju katarzičko dejstvo, tako menjajući karaktere iznutra, pošto su im spolja nametnuli iskušenja u fizičkom obliku.
Petar je dete iz tradicionalističke paljanske porodice, odrastao u sredini sa jakim patrijarhalnim uplivima, ali i neko ko je buntovan prema autoritetima. To ga je navelo na niz pogrešnih odluka, nakon čega završava kao kriminalac u pokušaju, ali i neko ko definitivno kroz sukob sa ocem, kao i glavnim krimosom u svojoj ekipi izgrađuje karakter kroz iskrenost i hrabrost što ga vode putem koji smatra sudbinskim. Njegova želja da se nađe u vrevi velikog grada ima katalizator u jednoj od površnih ljubavi čija je strast i želja da se uspe samo inicijalni zamajac u sudbini koju odlaskom u Beograd otvara pred sobom.
Jelena je sušta suprotnost Petru. Ona je iz moderne porodice posleratnog talasa, u kojoj je toksičan odnos roditelja oličen u, pre svega, dominantnoj majci koja želi da je kontroliše. Iz takve sredine, Jelena izrasta u narcisoidnu, manipulativnu i mrzovoljnu osobu, koja u životu nema fokus ni na šta bitno, jer joj neki viši cilj vazda izmiče usled nedostatka jasnog sistema vrednosti. Vođena isključivo željom za novom avanturom, koja će joj utažiti hroničnu dosadu i makar na trenutak centrirati ličnost, ona odlazi na master studije zidnog slikarstva, tako da njena sudbina kreće da se nevidljivim nitima povezuje sa Petrovom.
Međutim, njihova veza nije od one prirode koja bi možda bila previše očigledna, zapravo se radi o dva svedoka života treće osobe, monaha Danila, ili Dejana (u svetovnom životu), koji nakon tragičnog događaja pokušavaju da reflektuju na dešavanja i njihov odnos sa monahom. Sam Danilo je generisan takođe kroz porodičnu situaciju. Za razliku od prvo dvoje, njegova je datost podrazumevala odsustvo oba roditelja, umesto samo jednog dominantnog, time ga ostavivši, negde u preadolescentskom periodu, bez iskustva koje svaki mladi muškarac prolazi. Jaka želja za spoznajom Boga ga odvodi u manastir gde uzima monaški zavet i duhovno ime, a ta lokacija postaje mizanscen za njihove prepletene priče.
Jurodivi Danilo je karakter koji je dvostruko viđen u knjizi. U prve dve trećine romana, čitalac je, pred svedočanstvom Petra i Jelene, bačen u dinamiku modernog sveta i malih ljudi, uglavnom nesnađenih. Oboma on predstavlja uravnotežujući faktor, stabilan stub i sigurnu luku u koju mogu da se sklone od težine svakodnevnih obaveza i događaja pod kojom su skloni da pokleknu, svako na svoj način. Njegova uloga lajt motiva, u slučaju Petra, i svetla na kraju tunela (varijacija istog motiva) kod Jelene, se ne dovodi u pitanje, makar ne u dobrom delu radnje, odnosno dokle god monah Danilo ne bude isprljan svetovnim stvarima. Kontrast između lakoće muško-ženskih odnosa u slučaju Jelene i njihovog praktičnog nerazumevanja kod Danila je zamajac koji monaha baca u siguran pad. Tada možemo da vidimo i „treću stranu medalje“ kroz njegovu naraciju. Svi nedostaci njegovog detinjstva, činjenica da nije posedovao oca i majku koji bi mu bili blizu u kritičnom periodu (daleko su čak i fizički, hladni i potpuno mehanički odrađuju svoju funkciju), te rano preuzimanje monaškog zaveta, uzimaju danak. Danilo je, po svim aspektima duhovnog života, nesumnjivo potencijalni svetac koji bi u nekoj od mogućih realnosti bio kanonizovan. Međutim, nedostatak svakodnevnog životnog iskustva pokazuje njegov mehur božanske zaštite itekako neotpornim na makar i najsitnija iskušenja koja se tiču njegovog učestvovanja u stvarima što su ljudima spolja uobičajene. Jaka, ali nestabilna ljubav prema Bogu lako menja objekat i fokus, te se preusmerava na ženu i donekle deli: on sada voli i Boga i ženu i nije u stanju da pobegne iz takvog manihejskog dualizma u kojem je istovremeno u sagrešenju i sozercanju, što ga u potpunosti odvaja od crkve i baca u mašinu za mlevenje mesa sveta kojeg nije bio svestan, o kojem je čitavog monaškog života sudio sa izvesne visine, ili makar lišen njegovog iskustvenog opterećenja. Sam svetovni posao koji radi govori o tome da mu je kičma slaba, ne samo za posao, već i za teret neproživljenog iskustva.
Pomagajući drugima, Danilo je ostavio svoju tvrđavu nebranjenom, te iz čiste naivnosti i želje da pomogne dokazao onu staru da je put do pakla popločan dobrim namerama. Makar do njegovog ličnog pakla, te da je ostvarenje želja jedno od najvećih prokletstava ukoliko ne znaš šta bi i kako bi s time što ti je u ispunjenju došlo. Njegova tragedija je u tome što niko od njih dvoje (Petar i Jelena) ne može da vidi njegov problem i poziv upomoć zrelog čoveka puštenog u iskustvo, bez iskustva. Njegova žrtva je stoga apriori neshvaćena, ona izaziva lavinu čuđenja i kajanja, te griže savesti i osećaja krivice, na kraju iskupljujući sve aktere osim njega (istina, iskupiće ga kasnije, na drugom planu), dok samog sebe nabija u vatru najjačeg greha u sopstvenom sistemu vrednosti, koji mu sasvim sigurno garantuje odvajanje od svega čemu je težio.
Kroz Danilovu potresnu ispovest nam se otkriva još jedan sloj Teferiča. Radi se o mitološkom i neomitološkom, koji se nadovezuju jedno na drugo, gradeći dublji, kauzalni nivo naracije. Priča o prokletoj Jerini (odnosno jedna od mnogih legendi i iteracija) ovde je upotrebljena u svrhu otkrivanja dinamike kauzaliteta koji potresa Danila, samim tim i sve oko njega. Njegov krst je svakako najveći, jer on, poput Jerine, mora da izda najbliže, kao i ono što se zavetovao da čuva, zarad ljubavi unapred osuđene na propast, čija će jalovost izbijati u prvi plan za vreme njegovog kratkog svetovnog života, ali je on do kraja neće biti svestan. Ovako mitološki postavljena karakterizacija fiksira Danilov lik u pomenutu manihejsku dualnost na novom nivou. On je ljubavnik i neprijatelj, i to pogrešnim osobama, u oba slučaja. Naveden na put posut otrovnim trnjem, pušta da ga momentum spirale propasti uvuče u sebe i ponese do neizbežnog kraja u jednom vodenom toku, da bi isplivao u nekom drugom, onom kružnom toku, na Slaviji, iskupljen od strane Petrovog ličnog nesvesnog.
Dalja gradnja mitološkog se odvija preko animističkog i naturalističkog istovremeno. Pre svega, kroz prihvatanje uloge, makar i izdajnika, jer, prema Danilu, sudbina se mora ispuniti, ma kakva da je; zatim, preko niza sinhroniciteta percipiranih kao ukazanja, u ključu tumačenja po kojem sve u prirodi ima nekakvo božansko prisustvo, odnosno božanski duh i sopstvenu dušu, svoje mesto u sistemu kauzaliteta, te stoga predstavlja bitan činilac u čitanju nečije sudbine. Znakovi pored puta i upozorenja Danilu su često dati kroz životinje i njihovo ponašanje, i predstavljaju rane, ili istovremene vesnike njegove nesreće. Rane, u slučaju uzgred primećene zmije koja počiva na njegovoj cipeli, predstavljajući njegov odnos prema simbolici biblijskog zla što ga pohodi, koje on nije u stanju da primeti, tretirajući ga poput svega ostalog živućeg, s puno ljubavi i poštovanja. Zatim epizoda s „muvom bez glave“ opisuje njegovo trenutno stanje i nemogućnost zauzimanja perspektive, iz čega sledi donošenje niza pogrešnih odluka i kretanje analogno muvi. Golub, koji panično pokušava da prođe kroz staklo, nevidljivi kavez u kojem se našao i iz kojeg mu sasvim sigurno neće biti spasa, da bi se konačno desilo krajnje posrnuće i pad u epizodi sa nejakim mačetom. Poslednja predstavlja krajnju tačku pada parabole Danilove priče, antiklimaks njegovog života i puta, opisana uz primesu majstorskog minimalizma i sugestivnosti. Ako je sve do tog momenta bilo rečeno u jačim ili slabijim nagoveštajima, na tom mestu je puštena metafora, usađena usred široke alegorije, da radi sama od sebe i ostavi čitaoca da sklopi kockice događaja koji nije toliko neočekivan, koliko šokantan. Slabosti nisu tu samo da bi ih savladali, nekada one savladaju nas, čak i najbolje među nama.
Svakako se Danilova nejaka fizička i jurodiva duhovna priroda bez problema mogu apstrahovati i posmatrati kao glavni uzrok njegovog pada (one to, u izvesnom smislu, i jesu), ali autorka pre ukazuje na povezanost svih događaja u duhu jednog hronotopa, egregora, ili duhovnog sistema u konačnici, tako da je holistički pristup verovatno jedini koji daje razrešenje u vezi tematike sagrešenja i iskupljenja kroz druge, makar i na metafizičkoj, sasvim alegorijskoj ravni putem somnabulnih Petrovih vizija u završnoj sekvenci.
Da Danilova žrtva nije bila uzaludna može se zaključiti iz prirode Teferiča na Slaviji, finalne scene koja konačno ujedinjuje razjedinjene strane istog hronotopa – tradicionalistički nastrojeni duh paljana, sa neoliberalnim i preslobodnim parnjakom iz Beograda, tako stvarajući metasintezu dva centra (oba fizička i kulturna) jednog naroda. U tom smislu, žrtva se više neće vratiti na fizičku ravan, ali svi koji su učestvovali u procesu žrtvovanja će je iskupiti u ličnim i kolektivnim sećanjima. Da li je ovo izvestan eskapizam dvoje preostalih junaka iz trougla (a, svakako da su oboje eskapisti na svoj način) je manje bitno od činjenice da je poruka pre svega na nivou intuitivnog razumevanja i sinteze, te da ne mora nužno slediti formalnu logiku.
Teferič je blago, nenametljivo delo koje uvlači u svoj univerzum brže nego što bi se pretpostavilo na osnovu bilo kakvog prikaza. U tom smislu, svako očekivanje je u startu skrajnuto, jer će objektivnost naracije i ljudsko, savršenosti lišeno ponašanje dubinski razvijenih karaktera, pred čitaoca postaviti pravila kojima će morati da se povinuje do samog kraja. Ovo delo, na kraju, govori o promeni koja je moguća i to na više nivoa, samim tim izvlačeći maksimum pouke iz života malih ljudi i njihovih velikih žrtava.
Karakterizacija glavnih likova Petra, Jelene i Danila je sprovedena strateški tako da u početku daje pregršt detalja koji imaju barem dvostruku funkciju. Oni oslikavaju sredinu iz koje su karakteri potekli, ali i njihovu porodičnu genezu, na taj način stvarajući kauzalne veze između živog hronotopa i njegovih stanovnika, vezu koja se može nazreti i posmatrati na više nivoa istovremeno, iako je to moguće uraditi na bilo kojem od njih pojedinačno. Naime, Teferič možete gledati kao delo o životima malih ljudi, onih koji su prečesto ispod radara mnogim autorima, jer je teško uvoditi jasne karakterne markere ili jake kontraste u naizgled nezanimljive živote; ovde to nije slučaj, svaki lik je prostudiran usred svojih životnih uspona i padova, uz tretman koji bi mogao biti pružen jakim istorijskim ličnostima, na taj način oživljavajući čitav snop života koji su tu, među nama, samo možda ne obraćamo dovoljno pažnje na njihove male odiseje. Zatim, kroz sukob karaktera i njihovu genezu možemo postaviti mizanscen za dubinsku analizu društvenih anomalija, ali i uzroka entropije pojedinaca kao ličnosti koje postaju nove dominante u društvu. Na kraju (verujem da neko može i više od tri nivoa da izvuče, fokusirao sam se na one koji su mi bili najuočljiviji ili makar najkonsekventniji, jer ih je autorka zumirala u kompoziciji) tu je i glavni gradivni materijal: duhovni plan. Naime, ujedinjujući faktor, onaj koji prožima zahvaćene delove hronotopa, jeste duhovnost, odnosno individualistički pristup pravoslavlju, od kojeg je apstrahovan sav populizam i estradnost, stvari koje ga prečesto prate u javnosti, a za reprezente su izabrani tipovi koji najbolje predstavljaju (prema autorki) nosioce duhovnosti i vrednosti koje bi trebalo gajiti u takvom sistemu. Bez trunke nagovora ili propovedi, ostvarena objektivnost prikaza je veliki plus Teferiča.
Tako je karakterizacija sprovedena, delom kroz individualnu, delom kroz širu, duhovnu genezu, po principu slojevitog preplitanja motiva i želja troje glavnih likova. Očigledan sukob mentaliteta između njih stvara dinamičnu atmosferu koja otvara čitaocu dublje slojeve kroz raznolikost u pripovedanju, ali ga ne ostavlja bez sinteze. Prolazak kroz život, iskušenja i susret sa onim što se kolokvijalno naziva sudbinom, ili spoznajom sebe, Boga u sebi, odnosno bilo kojim drugim terminom koji opisuje osobu svesnu svoje misije u svetu, se dešava u fugi lomava i padova, ali i ponekog lepog dešavanja. U oba slučaja, jaki događaji imaju katarzičko dejstvo, tako menjajući karaktere iznutra, pošto su im spolja nametnuli iskušenja u fizičkom obliku.
Petar je dete iz tradicionalističke paljanske porodice, odrastao u sredini sa jakim patrijarhalnim uplivima, ali i neko ko je buntovan prema autoritetima. To ga je navelo na niz pogrešnih odluka, nakon čega završava kao kriminalac u pokušaju, ali i neko ko definitivno kroz sukob sa ocem, kao i glavnim krimosom u svojoj ekipi izgrađuje karakter kroz iskrenost i hrabrost što ga vode putem koji smatra sudbinskim. Njegova želja da se nađe u vrevi velikog grada ima katalizator u jednoj od površnih ljubavi čija je strast i želja da se uspe samo inicijalni zamajac u sudbini koju odlaskom u Beograd otvara pred sobom.
Jelena je sušta suprotnost Petru. Ona je iz moderne porodice posleratnog talasa, u kojoj je toksičan odnos roditelja oličen u, pre svega, dominantnoj majci koja želi da je kontroliše. Iz takve sredine, Jelena izrasta u narcisoidnu, manipulativnu i mrzovoljnu osobu, koja u životu nema fokus ni na šta bitno, jer joj neki viši cilj vazda izmiče usled nedostatka jasnog sistema vrednosti. Vođena isključivo željom za novom avanturom, koja će joj utažiti hroničnu dosadu i makar na trenutak centrirati ličnost, ona odlazi na master studije zidnog slikarstva, tako da njena sudbina kreće da se nevidljivim nitima povezuje sa Petrovom.
Međutim, njihova veza nije od one prirode koja bi možda bila previše očigledna, zapravo se radi o dva svedoka života treće osobe, monaha Danila, ili Dejana (u svetovnom životu), koji nakon tragičnog događaja pokušavaju da reflektuju na dešavanja i njihov odnos sa monahom. Sam Danilo je generisan takođe kroz porodičnu situaciju. Za razliku od prvo dvoje, njegova je datost podrazumevala odsustvo oba roditelja, umesto samo jednog dominantnog, time ga ostavivši, negde u preadolescentskom periodu, bez iskustva koje svaki mladi muškarac prolazi. Jaka želja za spoznajom Boga ga odvodi u manastir gde uzima monaški zavet i duhovno ime, a ta lokacija postaje mizanscen za njihove prepletene priče.
Jurodivi Danilo je karakter koji je dvostruko viđen u knjizi. U prve dve trećine romana, čitalac je, pred svedočanstvom Petra i Jelene, bačen u dinamiku modernog sveta i malih ljudi, uglavnom nesnađenih. Oboma on predstavlja uravnotežujući faktor, stabilan stub i sigurnu luku u koju mogu da se sklone od težine svakodnevnih obaveza i događaja pod kojom su skloni da pokleknu, svako na svoj način. Njegova uloga lajt motiva, u slučaju Petra, i svetla na kraju tunela (varijacija istog motiva) kod Jelene, se ne dovodi u pitanje, makar ne u dobrom delu radnje, odnosno dokle god monah Danilo ne bude isprljan svetovnim stvarima. Kontrast između lakoće muško-ženskih odnosa u slučaju Jelene i njihovog praktičnog nerazumevanja kod Danila je zamajac koji monaha baca u siguran pad. Tada možemo da vidimo i „treću stranu medalje“ kroz njegovu naraciju. Svi nedostaci njegovog detinjstva, činjenica da nije posedovao oca i majku koji bi mu bili blizu u kritičnom periodu (daleko su čak i fizički, hladni i potpuno mehanički odrađuju svoju funkciju), te rano preuzimanje monaškog zaveta, uzimaju danak. Danilo je, po svim aspektima duhovnog života, nesumnjivo potencijalni svetac koji bi u nekoj od mogućih realnosti bio kanonizovan. Međutim, nedostatak svakodnevnog životnog iskustva pokazuje njegov mehur božanske zaštite itekako neotpornim na makar i najsitnija iskušenja koja se tiču njegovog učestvovanja u stvarima što su ljudima spolja uobičajene. Jaka, ali nestabilna ljubav prema Bogu lako menja objekat i fokus, te se preusmerava na ženu i donekle deli: on sada voli i Boga i ženu i nije u stanju da pobegne iz takvog manihejskog dualizma u kojem je istovremeno u sagrešenju i sozercanju, što ga u potpunosti odvaja od crkve i baca u mašinu za mlevenje mesa sveta kojeg nije bio svestan, o kojem je čitavog monaškog života sudio sa izvesne visine, ili makar lišen njegovog iskustvenog opterećenja. Sam svetovni posao koji radi govori o tome da mu je kičma slaba, ne samo za posao, već i za teret neproživljenog iskustva.
Pomagajući drugima, Danilo je ostavio svoju tvrđavu nebranjenom, te iz čiste naivnosti i želje da pomogne dokazao onu staru da je put do pakla popločan dobrim namerama. Makar do njegovog ličnog pakla, te da je ostvarenje želja jedno od najvećih prokletstava ukoliko ne znaš šta bi i kako bi s time što ti je u ispunjenju došlo. Njegova tragedija je u tome što niko od njih dvoje (Petar i Jelena) ne može da vidi njegov problem i poziv upomoć zrelog čoveka puštenog u iskustvo, bez iskustva. Njegova žrtva je stoga apriori neshvaćena, ona izaziva lavinu čuđenja i kajanja, te griže savesti i osećaja krivice, na kraju iskupljujući sve aktere osim njega (istina, iskupiće ga kasnije, na drugom planu), dok samog sebe nabija u vatru najjačeg greha u sopstvenom sistemu vrednosti, koji mu sasvim sigurno garantuje odvajanje od svega čemu je težio.
Kroz Danilovu potresnu ispovest nam se otkriva još jedan sloj Teferiča. Radi se o mitološkom i neomitološkom, koji se nadovezuju jedno na drugo, gradeći dublji, kauzalni nivo naracije. Priča o prokletoj Jerini (odnosno jedna od mnogih legendi i iteracija) ovde je upotrebljena u svrhu otkrivanja dinamike kauzaliteta koji potresa Danila, samim tim i sve oko njega. Njegov krst je svakako najveći, jer on, poput Jerine, mora da izda najbliže, kao i ono što se zavetovao da čuva, zarad ljubavi unapred osuđene na propast, čija će jalovost izbijati u prvi plan za vreme njegovog kratkog svetovnog života, ali je on do kraja neće biti svestan. Ovako mitološki postavljena karakterizacija fiksira Danilov lik u pomenutu manihejsku dualnost na novom nivou. On je ljubavnik i neprijatelj, i to pogrešnim osobama, u oba slučaja. Naveden na put posut otrovnim trnjem, pušta da ga momentum spirale propasti uvuče u sebe i ponese do neizbežnog kraja u jednom vodenom toku, da bi isplivao u nekom drugom, onom kružnom toku, na Slaviji, iskupljen od strane Petrovog ličnog nesvesnog.
Dalja gradnja mitološkog se odvija preko animističkog i naturalističkog istovremeno. Pre svega, kroz prihvatanje uloge, makar i izdajnika, jer, prema Danilu, sudbina se mora ispuniti, ma kakva da je; zatim, preko niza sinhroniciteta percipiranih kao ukazanja, u ključu tumačenja po kojem sve u prirodi ima nekakvo božansko prisustvo, odnosno božanski duh i sopstvenu dušu, svoje mesto u sistemu kauzaliteta, te stoga predstavlja bitan činilac u čitanju nečije sudbine. Znakovi pored puta i upozorenja Danilu su često dati kroz životinje i njihovo ponašanje, i predstavljaju rane, ili istovremene vesnike njegove nesreće. Rane, u slučaju uzgred primećene zmije koja počiva na njegovoj cipeli, predstavljajući njegov odnos prema simbolici biblijskog zla što ga pohodi, koje on nije u stanju da primeti, tretirajući ga poput svega ostalog živućeg, s puno ljubavi i poštovanja. Zatim epizoda s „muvom bez glave“ opisuje njegovo trenutno stanje i nemogućnost zauzimanja perspektive, iz čega sledi donošenje niza pogrešnih odluka i kretanje analogno muvi. Golub, koji panično pokušava da prođe kroz staklo, nevidljivi kavez u kojem se našao i iz kojeg mu sasvim sigurno neće biti spasa, da bi se konačno desilo krajnje posrnuće i pad u epizodi sa nejakim mačetom. Poslednja predstavlja krajnju tačku pada parabole Danilove priče, antiklimaks njegovog života i puta, opisana uz primesu majstorskog minimalizma i sugestivnosti. Ako je sve do tog momenta bilo rečeno u jačim ili slabijim nagoveštajima, na tom mestu je puštena metafora, usađena usred široke alegorije, da radi sama od sebe i ostavi čitaoca da sklopi kockice događaja koji nije toliko neočekivan, koliko šokantan. Slabosti nisu tu samo da bi ih savladali, nekada one savladaju nas, čak i najbolje među nama.
Svakako se Danilova nejaka fizička i jurodiva duhovna priroda bez problema mogu apstrahovati i posmatrati kao glavni uzrok njegovog pada (one to, u izvesnom smislu, i jesu), ali autorka pre ukazuje na povezanost svih događaja u duhu jednog hronotopa, egregora, ili duhovnog sistema u konačnici, tako da je holistički pristup verovatno jedini koji daje razrešenje u vezi tematike sagrešenja i iskupljenja kroz druge, makar i na metafizičkoj, sasvim alegorijskoj ravni putem somnabulnih Petrovih vizija u završnoj sekvenci.
Da Danilova žrtva nije bila uzaludna može se zaključiti iz prirode Teferiča na Slaviji, finalne scene koja konačno ujedinjuje razjedinjene strane istog hronotopa – tradicionalistički nastrojeni duh paljana, sa neoliberalnim i preslobodnim parnjakom iz Beograda, tako stvarajući metasintezu dva centra (oba fizička i kulturna) jednog naroda. U tom smislu, žrtva se više neće vratiti na fizičku ravan, ali svi koji su učestvovali u procesu žrtvovanja će je iskupiti u ličnim i kolektivnim sećanjima. Da li je ovo izvestan eskapizam dvoje preostalih junaka iz trougla (a, svakako da su oboje eskapisti na svoj način) je manje bitno od činjenice da je poruka pre svega na nivou intuitivnog razumevanja i sinteze, te da ne mora nužno slediti formalnu logiku.
Teferič je blago, nenametljivo delo koje uvlači u svoj univerzum brže nego što bi se pretpostavilo na osnovu bilo kakvog prikaza. U tom smislu, svako očekivanje je u startu skrajnuto, jer će objektivnost naracije i ljudsko, savršenosti lišeno ponašanje dubinski razvijenih karaktera, pred čitaoca postaviti pravila kojima će morati da se povinuje do samog kraja. Ovo delo, na kraju, govori o promeni koja je moguća i to na više nivoa, samim tim izvlačeći maksimum pouke iz života malih ljudi i njihovih velikih žrtava.
Dejan Sklizović