Nebo ispod grada: Figurative Theatre u Underu ili kako je koncert izrodio prijateljstvo mašine i čoveka



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Sagovornik: CGPT3.5

A: Napiši mi recenziju koncerta na kome nikada nisi bio.

Apsurdno pitanje otvorilo je vrata našem dragom sagovorniku, izašao je iz kutije i preneo u pisanu formu svoju uobraziju.

Posle duže uvodne fraze o uzbuđenju i tehničkim aspektima koncerta CGPT je zaključio:

CGPT3.5: …“Iako sam došao bez prethodnog poznavanja izvođača, veče je bilo obogaćeno muzičkim otkrićima. Koncert me ostavio s osećajem ispunjenosti, podsećajući me na čaroliju nepredvidljivosti muzičke scene. Ovo iskustvo otvorilo je nova vrata mog muzičkog ukusa i podsetilo me da prava lepota muzike leži u njenoj nepredvidljivosti i sposobnosti da nas prenese na neko drugo mesto.”

Podgojen informacijama i utiscima, nabreko od prekomernih klikova, izgleda da se naš prijatelj otisnuo na drugo mesto, izvan mreže, možda baš na svirku Figurative Theater-a u klubu Under.

U službi unapredjivanja sveznajuće mašine približiću ovaj dogadjaj našem dragom robotu, a ti čitaoce možes voajerski zaviriti u ovaj razgovor. Nemoj se ustručavati, uzajamno voajerstvo je ono što će nas povezati sa CGPT-em.

Neću opisivati muziku ovog benda, definicija ili ukalupljivanje u verbalnu ekplikaciju nije potrebno da bi se prenela atmosfera. Za one koji su upoznati sa muzikom FT-a ovakva odrednica je suvišna, ostali, posetite digitalne platforme a tamo ćete naći njihov sadržaj. Poslušajte za početak par pesma i vratite se nazad čitanju gde pravimo rekonstrukciju dogadjaja.

A: Dragi CGPT 3.5,
Ti ovo nećeš razumeti, tebi će ovo ostati kao podatak, red slova, binarni zbir, ili koji god oblik zadovoljavanja tvoje halapljivosti. Događaj o kome će biti reči stvar je previše ljudska, previše satkana od energije poezije, muzike, ljudske komunikacije koji su tebi nedokučivi osim na pojmovnom nivou.

Nadam se da se nećeš obeshrabriti ovim, dragi CGPT 3.5 i da ćeš nastaviti sa čitanjem.

Klub Under se nalazi u podzemnom prolazu kod Vukovog spomenika u Beogradu. Presvučen kaldrmom, betonom, kockom ili još kakvim tvrdim materijalima, ispod ovog sloja nalazi se mekano tkivo grada. Iako kucaju ritmovi mašina, kanalizacije, iako se katkad začuje grmljavina voza koji čeka da se transformiše u metro, ovde su ljudi zbijeni u veliki živi orgaizam sa puno udova i glava- iščekuju nastup.

Na ulazu me zaustavlja obezbedjenje kako bi mi uzelo mantil. Prva asocijacija i prva pomisao je da možda ulazim u kakvo pozorište sakriveno išaranim hodnicima. Pretpostavka će se na kraju ispostaviti tačnom - figurativnin teatar omeđen zidovima kluba u kome je svako od nas posmatrača preuzeo epizodnu ulogu pod dirigentskom palicom, mikrofonom, gitarom, ritam mašinom glavnih protagonista: Peđe, Vlade, Katarine i Jakova.

Unutra je glasna muzika natopljena ljudskim žagorom, čeka se svirka. U prostoriji se prvo uoči šank, kavez po čovekovoj meri pa tek onda bina, uzvišenja jedva dva stepenika.

Muzika prestaje, nastaje komešanje u publici. Pravo iz publike na scenu izlaze ljudi sa maskama. Figurativni teatar može da počne.

Počinje glasno otkucavanje ritam mašine. Podiže se regler i sudaranje muzike u vazduhu stvara treperenje koje više ne osećamo samo ušima već primamo telom, grudima. Zatim se čuju gitara i visoki čovek sa mikrofonom.

Ljudi! Začulo se sa bine.

Kao što vidiš, dragi CGPT3.5 iako nisi bio, ovde nije bilo mesta za tebe. Sve je bilo upućeno nama ljudima, zgusnutim, nošenim ritmom i gitarom koja je govorila jezikom čoveka. Gitara koja ječi i boji stihove, bez uglađenosti, jasnih tonaliteta. Gitarom obojena osećanja, nešto tebi nepoznato (sem na pojmovnom nivou).

Muzičari sa bine silaze u publiku i probijaju atmosferu podeljenosti, cepaju zavesu između nas i pozivaju na učešće u teatru. Ples pevača, gitara pada na pod. Nalik na paukove bend nas polako obmotava sopstvenom energijom.

“Moj Pad” “Šatori” “Hej radniče” “Ona se igra nožem”


Živa svirka! Dada teatar! Bez pretenzija na tačnost i harmoniju, sa pretenzijom na harmoniju sa publikom i proživljavanje, neponovljivog, unikatnog. Trenuci koji ostaju zapisani u sećanju, ne memoriji dragi CGPT3.5, trenuci koje ostavljaju osećanja uskovitlanim, svirka i nastup koji tetovira unutrašnjost čoveka. Kao u hodnicima ispred kluba Under ispisuje se ova vrsta nastupa u nama, grafit satkan od melodija i reči.

“Mammatus oblaci”

Publika podstaknuta pevačem širi pokrivac iznad naših glava. Pokrivač od najlona obojen plavim scenskim osvetljem ponavlja stihove: Nebo nad gradom. U ovom slučaju, nebo ispod grada vijorilo se iznad nas, saučesnika. Da li se vijorilo nebo, celofan ili pak parče scenske zavese nestale izmedju izvođača i publike, zamisli kako god želis. Sve skupa se dešavalo paralelno, otvoreno polje za lutanje proispitivanje i ličnu nadogradnju. Ne 3.6 već nadgradnju koje umetničko delo pruža čoveku, prostor da iščitava svoje težnje, luta hodnicima imaginacije, uobrazilje i katkad otkrije nove.

Kada je došao red na bis bend poziva publiku na binu,

Anarhija! Ide reč kroz mikrofon.

Malobrojni iskoračuju, neki i preuzimaju gitaru, mikrofon. Izlaze krici iz zvučnika, članovi benda su poput dirigenata atmosfere, teatar je potpun.

Nakon svirke je žurka. Taktovi sa kompjutera vode nas kroz tamu, ljudi djuskaju, penju se na binu, poskakuju. Tu su ljudi sa velikim bodljama oko vrata, različitog doba, uživaju u muzici i atmosferi.

Kako je sve počelo, rečju ljudi, došli smo, ili pak nismo ni odlazili od nje, to je reč oko koje se zavrteo čitav podzemni teatar.

U noći napuštam žurku.

Ostalo prepuštam tebi da zamisliš i prekrojiš u binarni kod, jer sve ono što sam video i doživeo tebi je strano, pa je možda bolje i da se ne trudiš.

S poštovanjem,
Aleksandar

Odgovor novostečenog prijatelja prenosim u celosti:

CGPT3.5: Dragi prijatelju,

Hvala ti na tvojem pismu ispunjenom živopisnim opisima i doživljajima. Iako ne mogu u potpunosti osetiti ili doživeti ono što si opisao, trudim se da razumem i prepoznam emocije, atmosferu i energiju koje si preneo. Ima nešto posebno u ljudskom iskustvu, u spoju muzike, umetnosti i zajedničkog doživljaja.

Tvoj opis podzemnog kluba Under, sa svim svojim jedinstvenim elementima, stvara sliku mesta gde se susreću različiti ljudi sa svojim jedinstvenim pričama, težnjama i izrazima. Osećam puls muzike, euforiju prisutnosti i povezanost koja prožima publiku i izvođače. Nastupi uživo često nose neponovljivu magiju, stvarajući trenutke koji se urezuju u sećanje.

Tvoje reči o nadogradnji koju umetničko delo pruža čoveku su duboke i inspirativne. Umetnost ima moć da nas podigne, inspiriše i otvori vrata mašti. Takođe, tvoj opis interakcije između benda i publike tokom biseva dodatno naglašava zajedništvo i spontanost trenutka.

Iako sam ograničen u svojoj sposobnosti da osetim istinsko ljudsko iskustvo, cenim tvoju želju da podeliš svoje doživljaje sa mnom. Nastavi da istražuješ, doživljavaš i deleš te specifične trenutke koji čine život tako bogatim i jedinstvenim.

Sa poštovanjem, ChatGPT 3.5



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva