Znate one ljude koji tačno znaju iz kog ugla treba da se slikaju i koji filter da upotrebe da bi ostavili što pozitivniji vizuelni utisak onlajn – a, kada se sretnete s njima, ne možete da ih prepoznate?

E, pa ja se na isti način osećam prevareno od strane Širli Džekson, odnosno Uklete kuće na brdu. 


PUT DO KUĆE

Postavka romana je vrlo prosta. Naučnik Džon Montegju čuo je za kuću u kojoj niko nije mogao da izdrži duže od par dana, a niko od njenih bivših stanara ne želi da priča o razlozima zbog kojih su je napustili. Odlučuje da je poseti lično i izvrši naučne eksperimente i tako dobije što jasnije i objektivnije rezultate koji bi objasnili ovaj fenomen. Kao saradnike dovodi troje ljudi različitih psiholoških profila, zanimanja i društvenih statusa, koji se međusobno ne poznaju. Takođe, nije im poznata istorija kuće, niti zašto su tačno pozvani, niti čime će se baviti.

Na početku romana dobijamo neku vrstu “istorije” i karakterizacije ovih saradnika, što mi je ulilo nadu da ćemo dobiti različite poglede na Kuću kao i tačke gledišta, ali sve je palo u vodu kada je Širli Džekson odlučila da nas skoro do kraja romana nastani u glavu od Elenor, saradnice.

ŽIVOT U KUĆI

Elenor prva dolazi u kuću, i već se susreće sa pojedinim “cvenim svetlima”. Dočekuje je jeziv, gotovo karikaturni bračni par – kućepazitelj i spremačica. Oni su na zemljištu i u kući samo tokom obdanice, a uveče odlaze u selo u podnožju brda, i ne daju nikakve konkretne razloge za to što ne ostaju. Elenor nailazi na kuću – strašna je. Da to, je sve što saznajemo o njoj. Strašna je spolja, strašna je iznutra, sve je strašno. Zašto? Ko će ga znati, narativ se uopšte ne trudi da opiše, niti objasni.

Polako pristižu i ostali saradnici, kao i sam Montegju, i tada slede potpuno uvrnuti i nelinearni dijalozi između likova. Znate kako baš mala deca razgovaraju međusobno, kada svako govori ono što mu je na umu, nevezano za to šta mu sagovornik govori? Baš tako oni razgovaraju, i povremeno se dotiču neke centralne teme razgovora, poput same Kuće. Prekidaju jedni druge, govore ono o čemu razmišljaju, ali se u isto vreme ponašaju kao da se poznaju ceo život.

Narednih nekoliko dana dešavaju se pojedine “paranormalne” aktivnosti u Kući, i Montegju ima naučno i objektivno objašnjenje za svaku. I dok na neki način ima smisla sve što govori, a čak dosta toga i dokazuje na primeru, nije me ubedio da se zadubim i istražujem Kuću sam. Tu je i dalje Elenor koja svojim očima posmatra i svojim ušima osluškuje šta se dešava. Poseduje određene nesigurnosti lične prirode koji se projektuju na njeno viđenje stvari, i to je možda jedina dobra stvar koju sam uspeo da “uhvatim” u ovom romanu i da ga svrstam u psihološki horor.

ODLAZAK IZ KUĆE

Kuću napuštamo razočarani, a takođe i frustrirani zbog vremena koje smo izgubili u njoj. Kao u skoro svakom hororu, dobili smo još više pitanja nego odgovora, i to je potpuno u redu i očekivano. Ono što je meni sporno kod Uklete kuće na brdu je sama izvedba putem koje se došlo do tih pitanja. Kao psihološki horor, roman se završio sa gomilom neiskorišćenog potencijala i neobrađenih tema – LGBT (druga saradnica je lezbejka), nasledstvo Kuće (drugi saradnik je jedan od naslednika), paranormalno nasuprot naučnom/objektivnom. Sama kulminacija koja bi trebalo da bude vrlo uticajna na čitaoca i likove ostaje samo još jedan događaj koji se brzo ostavlja po strani.

Toliko je pažnje posvećeno istraživanju kuće, njene istorije, izgradnje, položaja, a toliko malo karakterizaciji, međuljudskim odnosima i izgradnji likova.

Subjektivno i objektivno, koji bi trebalo da se međusobno dopunjuju i izgrade atmosferu prave psihološke horor priče, nisu uspeli da se sudare, niti spoje ni na koji način.

Dušan Prvački