Ne znam odakle početi da bi se dovoljno dobro opisala fuzija žanrova koja čini ovu knjigu, što me je u startu i kupilo. Na prvi pogled bi se reklo da je Buđenje nemani klasičan roman naučne fantastike, međutim na njoj je najmanji fokus. Naučna fantastika je više vrlo korisna alatka, nego sam žanr, koja pomaže da se svi ostali žanrovi majstorski ušiju i isprepletu u jednu celinu – detektivska priča, horor, triler, politička intriga, tragedija i tragikomedija, akcija, kao i još mnogo “mikro-žanrova”. Takođe je bitno napomenuti da je Džejms S. A. Kori umetničko ime dva autora, Daniel Abraham & Ty Franck, koji zajedničkim snagama rade na ovom serijalu. Ni u jednom jedinom trenutku nećete primetiti dve različite vrste naracije, stila, niti bilo čega zbog čega biste dobili utisak da je na romanu radilo više autora – što je za svaku pohvalu. U daljem tekstu ću autore nazivati jednom imenom – Džejms.

Ali, uprkos gorenavedenom, Buđenje nemani nije roman za svakoga. Štaviše, imam utisak da je za vrlo svedenu publiku. Pre svega, roman počinje vrlo napetim prologom, a sam prolog će se završiti horor elementom koji će vas izbaciti iz sedišta, u maniru Alien-a. To je već adekvatna najava za ono što sledi, a Džejms se ne libi da vrlo grafički prikaže neke od najodvratnijih scena.Druga stvar zbog koje verujem da roman nije za svakoga jeste što se duž celog romana prožimaju pesimizam, cinizam, kao i opšta melanholija – proizvod stupnja do kog je čovečanstvo siglo, ali više o tome u tekstu koji sledi. Ukoliko niste ljubitelj ovakve atmosfere, ne bih vam posavetovao da čitate ovu knjigu. 


Postavka samog romana je vrlo prosta i potrebno je osnovno poznavanje Sunčevog sistema i gravitacije da biste razumeli naučno-fantastičnu alatku kojom se Džejms služi. Radnja se odvija u vrlo uskom polju Sunčevog sistema (Mars, Zemlja, Jupiterov Pojas asteroida), i to polje je kolonijalizovano od strane čovečanstva. Zanimljivo je što je ovo verovatno i naša realnost, Džejms je vrlo verno prikazao daleku budućnost kao i granice koje bi čovek vrlo teško mogao da prevaziđe, ma koliko vremena prošlo i koliko god nauka napredovala – i dalje se putuje po nekoliko nedelja/meseci od tačke A do tačke B, i dalje nam je manje-više nepoznat ostatak Sunčevog sistema, i dalje trpimo trajne fizičke posledice od putovanja, konstantne promene gravitacije, zračenja.

Sam zaplet bi bilo vrlo teško opisati bez otkrivanja bitnih delova radnje, ali pokušaću. Radnja prati dva glavna lika – detektiva Milera koji se nalazi na jednom od Jupiterovih asteroida, i kapetana svemirske posade Holdena, koji upravlja brodom za transport leda, kako bi se kolonijalizovani delovi Sunčevog sistema snabdevali vodom. Njih dvojica se u početku ne poznaju, ali će ih zaplet kao i njihova znatiželja, motivi i okolnosti u jednom trenutku spojiti – u pitanju je najveća politička zavera u istoriji, kao i opasnost po čitavo čovečanstvo. Poglavlja u kojima se pojavljuju Miler i Holden se naizmenično smenjuju do samog kraja romana, i svako poglavlje se završava nekom vrstom “cliffhanger-a”, ali vam to neće pasti teško, jer se i poglavlje sa prethodnim likom završilo isto tako, i jedva čekate da saznate šta se sa kojim likom desilo. Radnja počinje poprilično “in medias res”, ali ne toliko da potpuno zbuni čitaoca, već mu polako otkriva i sklapa kockice, i već negde pri polovini romana nema više nikakve zabune.

“Nije znao je li to opekotina od radijacije ili je psihosomatsko. Ako se uzme u obzir količina radijacije koju je upravo primio, sva sreća te je uskladištio spermu u Montani i na Evropi. Zasvrbeše ga jaja.”

Spomenuo sam cinizam, melanholiju i pesimizam na početku. Takvu našu budućnost nije uopšte teško zamisliti, jer je čovek već počeo “evoluirati” u tom smeru, i mislim da je ovo jedan od najbitnjih motiva u Buđenju nemani, a Džejms nas iznova vraća na njega, čak i u trenucima kada to najmanje očekujemo. Likovi se smeju sopstvenoj sudbini, ismevaju jedni druge u najgorim mogućim trenucima, nemaju konkretne ciljeve i snove – samo žive i filozofiraju u nihilističkom maniru, bez nekog naročitog pomaka, osim ukoliko nisu primorani da nešto učine.

“Nema ničeg boljeg od malo zajedničkog rasizma da se izgrade veze sa šefom.”

Još jedan vrlo bitan motiv za ovaj roman, a ponovo vezan za ljudsku prirodu. Ne prihvatamo drugačije, čak iako smo to drugačije sami stvorili. Sve kolonije su potekle od Zemlje, ali se svim kolonijama blago promenila fizička konstitucija usled drugačijeg načina života i gravitacije. Stvorene su različite navike, kulture i načini ponašanja od onih na Zemlji (usled promene uslova i potreba), ali su i dalje svi u svojoj biti ljudi, sa istim načelnim osobinama. Celokupno čovečanstvo za to ne mari, te zbog ovih razlika i dalje diskriminiše, otvoreno ili sa strane, ovu drugu stranu.

“Devojčice su gledale kako se dečaci šepure. Drevna, životinjska priča, ista bez obzira na to da li se odvijala na steni koja se obrće oko sopstvene ose okruženoj čistim vakuumom ili u sićušnim rezervatima za šimpanze na Zemlji.”

Kroz ceo roman nas Džejms podseća da, koliko god da smo uznapredovali, ili mislili da smo uznapredovali, i dalje smo životinje, sa svojim primalnim potrebama i motivima. U samom romanu je voda vrlo dragocen resurs, i zbog jedne manje količine je čak započet jedan rat – podsetimo se borbe majmuna oko bare iz Odiseje 2001. Princip rata i šepurenja naoružanjem je ostao isti, samo što više ne ratuju države, nego planete i asteroidi. I dalje postoje neredi, štaviše uznapredovali su – ljudi se biju po međuplanetarnim letovima i potreban je uspavljujući gas da bi se smirili, svako malo nastane neka vrsta terorističkog napada, sabotaže, demonstracija.

Daleka budućnost koju je Džejms stvorio definitivno deluje previše realno, ali i kao nešto u čemu ne bismo voleli da učestvujemo, a nismo svesni da smo već počeli sa kopanjem temelja za tako nešto.

Jedna od malobrojnih stvari koje mi se nisu svidele u romanu jeste uloga žena. Žene više služe kao motivacija, poput muze, za muške likove kako bi oni ostvarili svoj cilj. Jedan od likova je otišao toliko daleko da je dobio priviđanja žene koju ni ne poznaje, koja ga navodi da nastavi dalje, i kroz roman je sve više idealizuje u glavi. Ali, jedna mala interplanetarna ptičica mi je rekla da se uloga žena menja već od sledeće knjige, tako da se radujem tome.

Sve u svemu, ukoliko je neko zainteresovan za vrlo realnu budućnost čovečanstva, kao i filozofiju na temu natčoveka i ljudske prirode, a pritom je otvoren za vrlo negativan i melanholičan narativ kroz radnju vrlo epskih razmera, ovo je pravi roman za vas.

Zavalite se u sedište, vežite se, ubrizgajte hemikalije za podnošenje visokog potiska, i poletite u Prostranstvo.

Dušan Prvački