Dautha - Brethren Of The Black Soil: Čistokrvni švedski doom
Helly Cherry
Često u životu kad se ne nadam ničemu velikom dobijem mnogo. To je slučaj i posle preslušavanja ovog albuma.
Sasvim slučajno mi je u ruke dospeo debi album švedskog benda DAUTHA pod nazivom „Brethren Of The Black Soil“. Reč je o čistokrvnoj doom metal ploči pod evidentnim uticajem grupa kao što su CANDLEMASS (pevanje Larsa Palmqvista prilično podseća na manir koji gaji Messiah Marcolin) ili SOLITUDE AETURNUS. O „tatama“ dooma, BS je izlišno govoriti.
Šest pesama u skoro sat vremena trajanja diska je očekivana forma kada je o ovom žanru reč. Pesme su dugačke od 7 do 15 minuta i naravno da nisu dosadne, inače ne biste čitali ovu recenziju. Prepliću se žestoki rifovi, masivni ritmovi, orkestralni delovi i odlično, gotovo proročko pevanje koje nam u misli povremeno prizove i jednog Ozija, ali je Lars, evidentno bolji pevač, što gospodina Ozborna nikako ne svrgava sa trona, jer Ozi je jedan jedini.
Kao i u većini albuma ovog žanra tekstovi su ukalupljeni i dotiču se tuge, očaja, tame i dubine, ali sama muzika nije toliko depresivna te u naslovnoj i pesmi pod nazivom „Maximum Thrax“ možemo čuti brže melodične delove sa odličnim gitarskim solo deonicama. U „The Childrens Crusade“ nalazimo i akustične gitare koje se u jednom trenutku pretvaraju u najtvrđe rifove na albumu. Pesma koja zatvara ploču „Bogbodies“ ima čak touch jednog Block Out-a. Apsolutno sam imao utisak kao da slušam neku Nikolinu kompoziciju u prvom delu pesme.
Sve u svemu, izvrstan i osvežavajući heavy/doom bez mnogo uticaja tako popularnog stoner ili sludge žanra. Visoka ocena i preporuka.
Sasvim slučajno mi je u ruke dospeo debi album švedskog benda DAUTHA pod nazivom „Brethren Of The Black Soil“. Reč je o čistokrvnoj doom metal ploči pod evidentnim uticajem grupa kao što su CANDLEMASS (pevanje Larsa Palmqvista prilično podseća na manir koji gaji Messiah Marcolin) ili SOLITUDE AETURNUS. O „tatama“ dooma, BS je izlišno govoriti.
Šest pesama u skoro sat vremena trajanja diska je očekivana forma kada je o ovom žanru reč. Pesme su dugačke od 7 do 15 minuta i naravno da nisu dosadne, inače ne biste čitali ovu recenziju. Prepliću se žestoki rifovi, masivni ritmovi, orkestralni delovi i odlično, gotovo proročko pevanje koje nam u misli povremeno prizove i jednog Ozija, ali je Lars, evidentno bolji pevač, što gospodina Ozborna nikako ne svrgava sa trona, jer Ozi je jedan jedini.
Kao i u većini albuma ovog žanra tekstovi su ukalupljeni i dotiču se tuge, očaja, tame i dubine, ali sama muzika nije toliko depresivna te u naslovnoj i pesmi pod nazivom „Maximum Thrax“ možemo čuti brže melodične delove sa odličnim gitarskim solo deonicama. U „The Childrens Crusade“ nalazimo i akustične gitare koje se u jednom trenutku pretvaraju u najtvrđe rifove na albumu. Pesma koja zatvara ploču „Bogbodies“ ima čak touch jednog Block Out-a. Apsolutno sam imao utisak kao da slušam neku Nikolinu kompoziciju u prvom delu pesme.
Sve u svemu, izvrstan i osvežavajući heavy/doom bez mnogo uticaja tako popularnog stoner ili sludge žanra. Visoka ocena i preporuka.
Zoran Popnovakov