Kako sam postao... Nebojša Simeunović Sabljar (Dža ili bu)

Ove godine jedan od značajnijih bendova domaće scene Dža ili bu proslaviće 30 godina postojanja. Gotovo trećina veka beskompromisnog zvuka, kontroverznih tema i pesama, i bunta protiv loših pojava u društvu. Jedan od simbola ovog benda je i specifičan vokal Nebojše Simeunovića Sabljara. Sabljar je, pored matičnog benda, uključen u rad sastava M.E.C.E., a ovom prilikom Sabljar govori o stvarima koje su ga oblikovale.

Kada sam imao 13 godina, otac mi je kupio gramofon Tosca 10 i dve ploče, The Beatles - A Hard Days Night i The Police - Synchronicity. Tako je započelo moje slušanje i sakupljanje vinila, koje je polovinom devedesetih stvorilo kolekciju od preko 3000 LP ploča. Kada sam se 1985. preselio par ulica dalje, upoznao sam pank ekipu iz tog kraja i sam sam počeo da slušam punk-rock. Sex Pistols, Deda Kennedys, The Exploited, Sub Humans, Sham 69, Cockney Rejects, The Jam, Buzzcoocks, Bad Religion, sve je to uticalo na prve pesme koje sam napravio ali od svih bendova, najviše me je dobio The Clash. Ubrzo sam postao fanatik koji je proždirao sve što je ovaj bend radio, ludački se trudeći da dodjem do svakog vinila, diska ili knjige. Kasnije sam počeo slušati sve što mi je privuklo pažnju kvalitetom bez obzira na muzički pravac, od hard rocka i metala pa sve do bluza i regea. 

Prvi veliki koncert "Masters of Rock" na Nep stadionu u Budimešti gde su nastupali AC/DC i Metallica, ostavio me je u šoku i imao je uticaja na moje muzičko stvaranje u periodu ranih devedesetih. Uvek se rado setim koliko smo skakali na Last Caress Metalikinu obradu The Misfits-a.
Sledeći po meni veliki uticaj koji me je potpuno zaokupio bila je čitava Sijetl scena od Pearl Jam-a, Niravne pa sve do Soungardena i Alice in Chains. Ako izuzmem vanvremenske Rage Against the Machine, ovo je bio možda i poslednji pravi rokenrol.
Ovu priču ne bih da završim, a da ne pomenem rnr ikone poput Igi Popa i Nik Kejva sa kojim sam imao čast da se lično upoznam i porazgovaram. 

Andrei Tarkovsky, Jim Jarmusch, David Lynch, Stanley Kubrick po meni četvorica veličanstvenih. Danasnji klinci su sigurno probali igricu S.T.A.L.K.E.R. ali kad smo kod Tarkovskog, svima bi preporučio da pogledaju Andreja Rubljova, njegovo remek delo. Džarmuš me je najviše iznenadio kada se sa Džoni Depom pojavio na bini, na koncertu Partibrejkersa u SKC-u. Moj omiljeni režiser sa omiljenim bendom. Bilo je potpuno neočekivano i ostaće mi uvek u jednom od možda deset najlepših momenata koje sam doživeo na svirkama.  Stephen King, u sve u šta je upleo prste što se tiče filma, morao sam pogledati. Kao pisac tako kao i scenarista, napravio je najluđe stvari, a mene kupio zauvek. U svakom slučaju, poslednjih godina sve manje gledam filmove, ponajviše zbog toga što su odavno prestali da imaju dobre priče. Milijardu specijalnih efekata, animacija, ludilo, skupoća, a priče nigde. Praznina. Zato poslednjih godina uglavnom pogledam po neku dobru seriju jer mislim da je samo još tu ostalo mesta za dobar scenario. Zato ću pre pomenuti neke od meni odličnih serija kao što su Revolution, Vikings, Fringe, Breakin Bad i Z Nation. 

Definitivno Alan Ford na prvom mestu, a posle toga stripovi Zlatne Serije. Uz to sam rastao kako ja, tako i čitava moja generacija. Citate iz Alana Forda i danas često pominjem. "Kaniš li pobijediti, ne smiješ izgubiti!" i "Bolje živjeti sto godina kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi." 

Još kao klinca najviše me je interesovala istorija. Zbog toga sam u ranoj mladosti čitao sve što mi je došlo pod ruku u vezi sa istorijom. To su bile uglavnom razne naučne knjige, encklopedije i romani poput "Ja Klaudije" Roberta Gravesa (1930), napisanog prema spisima rimskih istoričara kao i "Roman o jednom bogu" Moris Drion (1968) koji je opisuje život Aleksndra Makedonskog. Kasnije sam uleteo u SF odakle dugo vremena nisam mogao da izadjem jer tu su bili kraljevi poput Artura Klarka, Frank Herbert-a, Douglas Adams-a i Stephen King-a. Veliki ali možda i opasan uticaj na mene ostavio je Carlos Cataneda koji me umalo nije koštao života posle ekperimentisanja sa Tatulom. Za kraj bih ostavio Orvella koji je napisao, opisao i predvideo sve što nam se danas dogadja. Isto tako toplo preporučujem i njegovu knjigu koja je malo drugačija i koja govori o španskom građanskom ratu "U čast Katalonije" (1938).

Leta 1987. kada su u KST-u nastupali tada još uvek ovde manje poznati Kud Idijoti. Drugar i ja smo sedeli na ulazu vidno smoreni činjenicom da ne možemo da uđemo na konceret jer smo bili maloletni. Odjednom, pojavljuje se Tusta i pita nas što sedimo tu. Kada smo mu objasnili o čemu se radi on nas je na naše potpuno iznenađenje proveo pored redara na ulazu i uveo na koncert. Ja sam mu tom prilikom poklonio bedž Dža ili Bu koji je on odmah stavio na kožnjak i nosio ga na koncertu. Tako smo stupili u kontakt sa Idijotima pa nam je Sale Veruda redovno slao njihova izdanja a mi njemu naša.
Ostale su mi u lepom sećanju i poslednje svirke stranih bendova u SKC pre uvođenja sankcija. Mi smo tada imali prostoriju u podrumu SKC-a i svaki put kada bi bila neka bitna svirka, odlazili smo pre početka koncerta u podrum. Tamo smo se krili u mraku sve dok ljudi nisu počeli da ulaze u salu. Tada bi se peli na svirku i ulazili za dž. Tako smo gledali fenomenalne The Pixies, Godfathers-e i Nick Cave and the Bad Seeds.