Kovinsko-požarevački kvartet „CounterIgnition“, koji je prošle godine objavio drugi po redu album, „Mediocrity Deadlock“, krajem oktobra je otpočeo slavljeničku „Druga petoletka“ turneju kojom se obeležava dekada aktivnog rada. O tome, kao i još nekim temema vezanim za bitisanje benda smo popričali sa frontmenom Aleksandrom Krculjem.


HC: Kakav je osećaj proslavljati desetogodišnjicu benda?
Aleksandar: Nisam baš siguran da li sam zadovoljan ili je moglo bolje? Da li je čaša poluprazna ili polupuna.  Ali, evo, što duže razmišljam ipak je polupuna, svašta se izdešavalo za ovih 10 godina, sigurno bi mi život bio mnogo dosadniji bez toga. A, ionako je prvih 10 godina najteže, sad tek kreće zezanje.

HC: Turneja „Druga petoletka“ dolazi godinu dana posle objavljivanja drugog albuma – da li je to od početka bio plan ili se sticajem okolnosti sve poklopilo na taj način?
Aleksandar: Nama je ta turneja oduvek bila plan i imali smo nekoliko takvih pokušaja, da sviramo svaki vikend po jednu ili dve svirke, ali se često dešavalo da nas nešto spreči. Zato, ustvari, turneja koja promoviše album dolazi tek godinu dana nakon izdavanja, jer nas je prethodni basista napustio ubrzo nakon što je album izašao. Sada smo kompletni, navežbani, zgodna je okolnost i taj jubilej, pa ćemo da sviramo malo više. Idemo po klubovima "k'o veliki", pa kako nam bude. Datumi za novembar su objavljeni, ima ih na sajtu i FB stranici, ugovorili smo i neke datume za Bugarsku u decembru, i videćemo šta će još biti, gledaćemo da svakog meseca odemo makar jednom u neko inostranstvo. Kada zagudi i zaveju se putevi ići ćemo više na sever i duž autoputa iz saobraćajnih razloga. To je plan za sada, da sviramo što više. Možda snimimo neki singl u međuvremenu ako se potrefe okolnosti, ali o tom - potom.

HC: Turneju ste započeli u Požarevcu sa koleginicama iz benda „Nemesis“. Kako ste zadovoljni početkom?
Aleksandar: Uh, odlično, ako tako bude bilo svuda... Bilo je ljudi koliko se danas može očekivati na svirci dva autorska metal benda, bilo je šutki, jedan mini wall of death, gostiju na bini, mene u publici, sve što treba.

HC: Kolika je podrška vašeg izdavača, „Miner Recordings“ oko turneje, kao i podrška uopšte?
Aleksandar: S obzirom na to da mi od izdavača nismo imali nikakva očekivanja, dobili smo mnogo više nego što smo očekivali. U vreme kada je album izašao dobili smo i dobru promociju i nekoliko svirki u okviru “Invasion from the East” karavana, recenzije, airplay na stanicam sa kojima sarađuju.
Sada smo im malo van fokusa, promovišu ono što im je sveže, ali čujemo se s vremena na vreme, imamo OK komunikaciju.

HC: Pomenuo si da album sa zakašnjenjem promovišete - da li su ljudi koji prate domaću scenu dobro upoznati sa njim, kakve su reakcije?
Aleksandar: Oni koji baš prate jesu, njih nekoliko. Imamo nekoliko “fanova”, uglavnom među prijateljima i kolegama sa scene. Ono što stiže do nas su samo dobre reakcije, mada sam jednom čuo i da smo sranje bend, lik nije video da sam iza njega, haha. Nekako je to kod nas stalno prisutno, to zakašnjenje, tako da će valjda biti još nekih zakasnelih reakcija kada krenu ove svirke.

HC: Kakav je odnos sa kolegama iz drugih bendova?
Aleksandar: Kolegijalan. Ranije sam imao osećaj da se svi znamo, samo se s nekim skontaš i zbližiš odmah, a s nekim ostaneš poznanik. Sada imam osećaj da su se bendovi s kojima imamo neki odnos ili raspali, ili su u nekom "ne možemo da se skupimo" stanju. Dosta bendova s kojima ćemo svirati sada i ne poznajemo, a prvo smo zvali one koje znamo.

HC: Koliko su ljudi na sceni iskreni povodom toga da svi treba da se drže zajedno, a koliko je njih zajedljivo, ljubomorno i samo čeka da vidi tuđu grešku?
Aleksandar: Ima i jednog i drugog. Svi znamo šta je ispravno, da se treba podržavati, šta god to značilo, pozvati na svirku, pozajmiti pojačalo ili kabl, podeliti link makar na FB-u. Ima ljudi koji ne mogu da prevaziđu tu sitnu sujetu, vide konkurenciju u drugim bendovima, što je meni suludo raditi ako se baviš rokenrolom. Ako hoćeš da se takmičiš i vidiš protivnike u ljudima koji se bave istom stvari kojom se i ti baviš, onda bi trebalo da se baviš profesionalnim sportom ili politikom. Pogotovu kada svi plivamo u istom čabru, u istim govnima. Što je interesantno, to je naročito prisutno među bendovima koji su dvaput izašli iz svog grada i msle da su uhvatili Boga za muda. Pričam o autorskim bendovima, naravno. Sa tezgarošima je stoput gora situacija, ne znam da li njih računaš u scenu.

HC: Dakle, podrška publike i kolega postoji. Ali, kakva je situacija sa medijima?
Aleksandar: Podrške medija svakom fali – eno, i „Goblini“ se žale. Imamo nekoliko portala/web zinova („Helly Cherry“ je jedan od njih) koji objavljuju sve vesti koje im pošaljemo, pišu recenzije, raporte... E, sad: oni koji su na granici između mainstream-a i UG-a, njima nismo baš mnogo interesantni izgleda.

HC: Da li ti se čini da pojedini mediji ne pružaju (koliko-toliko) podjednakog prostora svima koji su deo scene?
Aleksandar: Pa, to verovatno jeste tako: normalno da će neko više da gura neki bend koji mu se sviđa ili u kojem mu sviraju drugari. Možda neko čak i plaća da ga promovišu. Ima portala/zinova koji i nas ignorišu i nisam zadovoljan time. Ali, to je njihova stvar, ne mogu sad da se ljutim na nekog zbog toga što im se ne sviđa moj bend, niti su oni dužni da pišu o nekom bendu ako im se o njemu ne piše.


HC: Bend (i bavljenje muzikom generalno) počne kao zabava, vrsta hobija, vremenom postane i filter od svakodnevice - odricanja su velika, kako god se uzme. Šta ti je donelo bavljenje muzikom donelo, a šta (uslovno rečeno) oduzelo?
Aleksandar: Mislim da je taj filter jedna od ključnih stvari. To što te prebaci na neko mesto na kojem se osećaš spokojno. Druga je sama potreba za pravljenjem i izvođenjem te muzike i zadovoljenje te potrebe što, bar kod mene, dovodi do oslobađanja ogromne količine endorfina. Ono što mi je bavljenje muzikom oduzelo je zdravlje – prvenstveno fizičko, dok mentalno koliko mi je narušilo, toliko mi je i održalo. Tako da je doprinos u tom domenu nekako anuliran, haha. Novac i slobodno vreme ne računam, a i na šta bih ih drugo potrošio?

HC: S obzirom da imate vlastitu promotersku kuću „DDN“ (Drž' da nabijem), te ste tako „sami svoje gazde“ – koliko vam to olakšava, a koliko otežava organizaciju svirki i rad uopšteno?
Aleksandar: Nemamo baš puno izbora. Ovde nema tour/promoterske kuće koja bi zastupala domaće metal bendove, nikome se to ne isplati - ni ovima koji dovode strane bendove, ni ovima koji rade sa domaćim mainstream bendovima i zato onda moramo sve sami da odrađujemo. Ali, to je UG, to jednostavno tako funkcioniše. Do pre godinu dana nismo imali ni izdavača, morali smo da izmislimo sami svoj label. Mi i inače imamo tu sklonost da budemo sami svoji majstori, bukvalno. Niti idemo kod majstora, niti ih zovemo - tako smo se navikli na to. Evo, letos smo sami radili generalnu na kombiju. Sami snimamo, Mlađa pravi pojačala i pedale, Matić (bubnjar) izigrava menadžera… Sve to oko organizovanja svirki zadaje glavobolje, oduzima vreme, troši živce, zato sam to i prebacio na njega, pošto on ionako to radi mnogo bolje od mene. Plus, ja ne umem da se pogađam s gazdama. Meni je lično sada dosta lakše, malo su se odnosi u bendu promenili, vremenom smo postali više bend od četvoro ljudi koji doprinose svako u nekoj sferi nego ranije kada smo bili samo Mlađa i ja plus ritam sekcija.

HC: Pretpostavljam da ste našli u situacijama kada ste pomišljali da batalite sve - šta vas je držalo da nastavite dalje?
Aleksandar: Pa, i nismo. Barem ja nisam. Možda s vremena na vreme po par sati, hehe. Uvek je stav u bendu bio da guramo kako i koliko možemo: i onda kada su nam falili članovi i kada smo ostali bez opreme i kombija - uvek smo nalazili neki način da ipak nešto radimo. Jeste delovanje na srpskoj (ili bilo kojoj drugoj) UG sceni često frustrirajuće, ali bi mi nebavljenje muzikom stvaralo neuporedivo veću frustraciju. Verovatno bih onda postao suicidalan, počeo da se drogiram ili tako nešto.

HC: Gitarski deo benda je iz Kovina, dok je ritam sekcija iz Požarevca. Kako funkcioniše rad na toj relaciji?
Aleksandar: Nije baš praktično, ali je ipak lakše raditi na relaciji Kovin-Požarevac sa ljudima sa kojima može da se svira, nego sa komšijom kojeg mrzi da dođe do tebe na probu. Ili sa nekim ko se napali, svira meseca dana, pa se onda smori kada vidi koliko mora da se cima i tako u krug. Probe su u Požarevcu, u koji Mlađa i ja dođemo jednom nedeljno u proseku (ili manje) pokupimo dva Marka (basista i bunjar), svratimo u diskont, namontiramo se, popijemo/popričamo, malo sviramo, opet popričamo po jednu i tako u krug. Traju nam probe dugo. Zahvaljujući Tesli i Pupinu imamo luksuz telekomunikacija, pa smo, kada nemamo probu, u kontaktu preko FB četa.

HC: Na oba albuma se našla po jedna obrada. Iz kog razloga ste odabrali baš „Daire“ i „Makedoniju“?
Aleksandar: Tu obradu „Daira“ sam imao u nekoj formi još pre nego što smo napravili „CounterIgnition“, delovalo mi je kao da bi mogla da zvuči dobro u metal fazonu. Naravno, Mlađa mi je to posle isprekrajao kao i sve što smislim, i došli smo do finanle verzije. Onda smo rešili da i za drugi album smislimo neku obradu, kad smo to već počeli da radimo, imali smo neke druge ideje, a onda smo svirali sa Dadom Topićem na, čini mi se, „CMOK“ festu u Crvenki. I tu smo se upoznali s njim, gledali tonsku, malo se družili, i oduševili se time kakav je on lik. Posle tolike slave, sto godina bivanja na sceni, kakav mu je stav i prema nama, njegovim fanovima i mlađim kolegama i prema muzici i svirci uopšte. Tada smo rešili da obradimo „Time“. Prvobitna ideja je bila “Za koji život treba da se rodim?”, ali je ona predugačka, pa smo izabrali „Makedoniju“ pošto ima taj “balkanska muzika u rokenrolu” pristup koji i mi imamo.

HC: S obzirom da su vam svi tekstovi na engleskom, da li postoji šansa da u budućnosti objavite pesmu na srpskom, a da nije u pitanju obrada?
Aleksandar: Jedino ako napišemo neki mnogo dobar tekst, kao neki singl, možda sa nekim gostom. Razmišljali smo nešto na tu temu.

HC: Da li vam je lakše da se u tekstovima izrazite na engleskom jeziku?
Aleksandar: Ne znam baš koliko je lakše, ali uz ovakvu muziku bi mi bilo teško da pevam na srpskom. Ne sviđa mi se metal na srpskom, iako postoji tek nekoliko domaćih metal bendova koje volim, a da ne pevaju na engleskom. Uglavnom mi zvuči nekako… pogrešno, haha. Ali, recimo - punk na srpskom mogu da slušam.

Intervju pripremio Antonio Jovanović