Vraćamo se nazad na samu 2011. godinu i stvaranje mladog novosadskog benda Wolfram. Različite neprilike su ih dovele do okupljanja i početka sviranja, ali eto to je valjda sreća u nesreći. Ni sami nisu znali šta bi tačno svirali pa su jednostavno spojili dosta pravaca i stvorili - acid metal.


HC: Aktivni ste od  2011. godine a iza vas je velik broj svirki, i svi imate veliko iskustvo obzirom da ste bili u bendovima i pre osnivanja Wolframa. Hajde da se vratimo na taj početak. Kako je počela uopšte priča zvana “Wolfram”?
WF: Šaca, Duda i ja (Marko) smo imali najgoru svirku u životu 10.04.2011. u Studiju M. Bukvalno! Ogorčeni i smoreni do zla boga, tog datuma smo odlučili da sav naš učinak sa prethodnim bendom bacimo u vodu i jednostavno krenemo ispočetka. Doduše, bila je neka dubioza u vazduhu isprva, jer 2-3 godine rada sa predhodnim bendom je totalno izgubilo na smislu, kao da si protraćio vreme i živce, ali kako su krenule da se naziru nove pesme i ideje, počeo je da se javlja onaj optimističan osećaj da je to ta muzika koju smo oduvek hteli da pravimo. I tako je nastao Wolfram. Posle je uleteo Bane, pa Jana i eto nas u kompletu.

HC: Zbog čega je tačno ta svirka bila toliko loša da je došlo do raspada benda?
WF: Prethodni bend se tehnički raspao dan posle promocije albuma, 06.02.2011. Otišao je tadašnji pevač zbog naših medjusobnih internih odnosa, svakakvih peripetija, frustracija i čega već ne (kako to obično biva sa bendovima, ništa romantično). Nas trojica smo hteli da održimo to što smo godinama stvarali po svaku cenu, ali bio je neophodan jedan takav težak debakl u Studiju M kako bi nam došlo do glave da je ta muzika za koju smo se toliko zalagali, u stvari, blago rečeno, sranje. Ja sam pokušao da zamenim vokal, ali to sam radio tako što sam jadno i nesigurno kopirao već tudje pevanje. Rasipali smo se, nije bilo komunikacije, sve je bilo sterilno. Sećam se da mi je Šaca čak rekao da je bukvalno hteo da nestane sa bine koliko je popizdeo. Ko bi rekao da je jedan takav užas bio neophodan za ovo sve što sad radimo...

HC:  Vi ste jedan specifičan bend, obzirom da ste spojili mnogo žanrova i stvorili svoj – acid metal. Koji su vam bili najveći uzori što se tiče biranja pravca muzike koji ćete svirati
WF: Sad ću više da pričam u svoje ime, mada mislim da mogu neke stvari da generalizujem. No, slušamo ali buuukvalno sve i svašta! Nismo konkretno metalci, rejveri, alternativa, stoneri i šta već ne; već smo sve to zajedno nekako upakovano u jednu nama prelepu, nezgrapnu, distorziranu celinu. Sundjeri smo za sve ono što nam diže dlake i guli kičmu. Što kaže Duda, ne postoje žanrovi, postoji samo dobra i loša muzika. OK, lako nam je navesti bendove tipa Tool, Deftones, Pink Floyd, Massive Attack, QOTSA, itd. itd. Nekako se podrazumeva, čuje se u muzici, ne možeš pobeći od toga, niti izmisliti sad neku toplu vodu. Opet, tek kad smo prevazišli te idole su neke stvari krenule da nam postaju jasne. Tek onda smo zapravo shvatili šta hoćemo od svoje muzike i kako to da postignemo. Meni lično elektrosnka muzika vadi stvar, jer zbog nje osetim širinu svojih sposobnosti i pristup stvaranju. Daje novu dimenziju i ono nešto karakteristično za nas. Možda čemo zaći sa drugim albumom malo u stoner i neke etno momente, ali želim baš tu elektroniku i dalje da izrabljujem pored svih tih masnih gitara i Dudinog svestranog (ne)bubnjarskog mozga.

HC: Osvrnuo bih se na vaš album “Music of the Heathen”. Moram da vas pohvalim, obzirom da je to jedno od boljih izdanja novosadske underground scene u 2015. godini. Da li ste vi zadovoljni uspehom koji je dostigao, kako se fanovima dopao, i da li biste nešto menjali kod tog izdanja kada biste mogli?
WF: Naravno da smo zadovoljni što se same muzike tiče, ipak je to naše prvo čedo. Realno, godinama giljaš, kurblaš, aranžiraš, dumaš, trošiš nerve, pare, vreme, i napokon kad izadje sav taj trud upakovan u devet pesama, moraš osetiti neki ponos. S obzirom da punimo klubove tokom svojih koncerta, a nismo tu sad neki bog zna kakav renomirani bend (ne živimo JOŠ od toga, jel), očito da ima nekog smisla to sve što radimo. Nešto zaista dobro radimo... Ipak, uspeh albuma nije dovoljan za naše standarde, mada se nismo još ko svet poslužili svakojakim PR mehanizmima i promo metodama da to izadje u širu javnost. I dalje je sve nekako u začetku što se nas tiče, budžimo svoj portfolio, poliramo vizitku, širimo kadrove (nije bend samo muzika). Drugi album jeste u najavi, iako ima još da se poradi na pesmama pre nego što ih uredno snimimo, ali isto tako ištem, želim, MORAM da se vratim MOTHu kako bi dobio produkciju koju zaslužuje. Smatram da mu je to slaba strana. Jesmo ga izdali, ali to me ne sprečava da mu poboljšam kvalitet ako sam već u mogućnosti.

HC: Vaši nastupi uživo su jednostavno jedno iskustvo koje se ne može sresti ni na kojoj drugoj svirci. Puni ste energije, primeti se da uživate u tome što radite i izuzetno je lepo videti vas na sceni. S obzirom da to sve spolja izgleda perfektno i bez greške, da li vam se desilo da ste imali nekih problema na sceni u dosadašnjoj karijeri sa Wolframom? Koliko vam je potrebno da se spremite za jedan nastup?
WF: Ju, kako ne!? Pa sad prošli humanitarni koncert za Dejana Kovačevića nismo imali tu neku medjusobnu hemiju/komunikaciju koju obično imamo tokom nastupa. Nešto nije valjalo u našem balonu, nije bila to ta energija i to se jebeno vidi, čuje i oseti. Nekad jednostavno ne možeš da uspostaviš konekciju izmedju svog boga, ili prirode, svoje ludosti, tela, prstiju i publike, nazovi ga kako god hoćeš, ali šta je, tu je, teraš dalje. Neće pa neće... Mislim da ne postoji nijedan bend, ili izvodjač koji svakim sledećim nastupom može besprekorno da prevazidje samog sebe. No je Duda baš sveže zahtevao da pred svaki izlazak pred publiku moramo da smo barem jedno 40 minuta u karantinu. U potpunosti se slažem sa njim..

HC: Kad smo već kod toga, upravo ste najavili veliki novosadski concert 17.04 u klubu Quarter, zajedno sa grupama “Smallman” i “Stonebride”, a s obzirom da ni njih nismo imali prilike da čujemo u Novom Sadu u skorije vreme, normalno je očekivati veče za pamćenje. Šta ste vi imali u planu za ovu svirku, i šta možemo očekivati od Wolframa te večeri?
WF: Kao prvo, od Wolframa se može očekivati da ćemo biti odlični domaćini Stonebride-u i Smallman-u, jer zaslužuju da pokose novosadsku publiku svojom demonstracijom moći. Oba benda nemilosrdno KI-DA-JU uživo! Sve ćemo im servirati na tacni kako bi se oni bez ikakve brige popeli na binu i ispresavijali svoje instrumente. Što se nas tiče, sviraćemo nove pesme, sviraćemo stare pesme, obradićemo neke pesme, zvaćemo goste, doteraćemo ambijent, doteraćemo sebe, još se nadam da ćemo uglaviti vremena da snimimo singl i spot pred koncert, a i imamo još zakazanih datuma mimo ovoga, svega... Dakle, jedan velik audio-vizuelni dogadjaj, glasna, zdrava muzika, odličan provod, golicanje kičme, em mi je rodjedan taj datum, biće bukvalno lom!


HC: Pretpostavljam da ste i sami upoznati sa stanjem na srpskoj alternativnoj sceni i koliko je zapravo teško uspeti, pogotovo u muzici. Koliko je vama bilo teško da se probijete i da dođete do šire publike? Ima li budućnosti za srpski underground zvuk?
WF: Biće budućnosti kada se relikvije srpskog "rokenrola" prvo sklone sa scene posle, evo, skoro već 30 godina. Neke stvari jednostavno moraju prvo da se dezinfikuju da bi bilo prostora za nova imena i novu muziku. Kultura nam je kao i politika. Svakojake face iz 90ih se i dalje pitaju i diktiraju tu neke trendove. Zapravo, sve je ustajalo i nije se mnogo šta promenilo uopšte. Osetim kao da su brana koja ne dozvoljava stvarima da teku svojim tokom. Mnogo dobrih bendova ima svuda, mada dosta njih je demoralisano i vode se stavom da ovde ne možeš ništa postići. Naprotiv, možeš, samo treba neverovatno da se pokidaš od posla. Nije dovoljno biti samo talentovan, napraviti koju pesmu i očekivati da će te neko tek tako upecati i lansirati u zvezde. To je proces koji iziskuje mnogo žrtve i kalkulacija. Mi ne smatramo za sebe da smo se tu sad nešto probili, niti mislimo da postoji način da se to uopšte izmeri, ali barem znamo za sebe šta podrazumeva biti muzičar. Nagradjujuće, zadovoljavajuće, zabavno - da, ali nimalo naivno.

HC: Kako biste posavetovali mlade bendove koji žele da krenu možda baš vašim stopama acid metala?
WF: Prvo, treba napraviti razliku izmedju hobija i karijere, inače gubiš dragoceno vreme.
Drugo, naslušaj se svakakve muzike i nemoj razmišljati u smeru šta je loše, već šta je dobro u njoj.
Treće, niko nije najbolji na svetu, niti treba tretirati svoju muziku kao trkačkog konja.
Četvrto, sujeta ubija.
Peto, podrži druge bendove, nisu scena pojedinci, već kolektiv.
Šesto, i tišina je muzika, ne natrpavati, već izbacivati stvari i nije nužno da svako u svakom momentu nešto svira.
Sedmo, smanji gain.
Osmo, svako ima mišljenje i svako je tu sad neki kritičar i mudroser, ali ništa od toga nije bitno koliko taj intuitivni osećaj u stomaku da to što radiš valja.
Deveto, ako je dobra pesma na akustičnoj gitari, tek će onda biti dobra na struji.
Deseto, ne postoji recept za acid metal, jer je acid metal izmišljotina.

Intervju pripremio Siniša Rudić