Ivana Milaković: Mačji snovi



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Oduvek sam smatrao da je priča o analiziranju umetnika kroz njegova dela žešće sranje. Kako možemo saznati nešto o samom psihičkom ustrojstvu slikara/pisca/pesnika, kroz njegovo delo? Mislim, ima to nekog smisla, ne sporim ja; no, moraju se pored toga poznavati činjenice, fakti o njegovom/njenom životu, da bi se posložile sve kockice, da bi mogli kazati: „Aha! Sad znam šta je otprilike umetnik/pisac/pesnik/ hteo reći! Znam o čemu on/ona ovde zapravo priča i šta ga je navelo da to tako predstavi!“

Da. Setio sam se ovih reči kada sam završio debitantsko delo Ivane Milaković, pod nazivom „Mačji snovi.“

Ivana Milaković je rođena u Beogradu, 1976. godine. U istom gradu, na Fakultetu dramskih umetnosti, završava dramaturgiju.

Kratke priče na srpskom i engleskom jeziku objavljivala je u nedeljniku Grad, časopisima Gradina, Naš trag, Znak sagite, Omaja, sajtovima Art-Anima, Horrorfind, Screaming Planet, Helly Cherry, fanzinu Emitor i pozorišnoj novini LUDUS. Radila na serijama za decu („Kocka, kocka, kockica“, „Čuvari osmeha“, „Globus autobus“, „Piši briši“) kao scenarista, dramaturg ili saradnik. Na sajtu Krstarice objavila preko pedeset prikaza knjiga.

Kad ne piše, pokušava da se sprijatelji sa svakom mačkom koju ugleda.

Za prikaz zbirke „Mačji snovi“, iz pomenute biografije valja izdvojiti dve ključne reči: „serije za decu“ i „mačka.“ Ivana je opčinjena mačkama. Pored toga, letenjem. Krilima. A bogami, usuđujem se reći i da voli decu. Njene storije su bajkovite; bajke koje poznajemo („Ivica i Marica“, „Devojčica sa šibicama“, „Pepeljuga“, „Crvenkapica“) predočene su na izvrnut način: svaka priča se završava svojevrsnim endingom, karakterističnog horor tipa. Mnogi čitaoci će se zapitati da li je ovo zbirka priča za decu? Na to Vam, dragi posetioci, ne mogu dati konačan odgovor. Sve storije imaju tu detinjastu crtu, ali poneka bi sigurno Vašem detetu izazvala noćne more (primerice „Bratac Ivica i sestrica Marica“).

Ivana dobro barata rečima; njene priče imaju odmeren tempo. Zbirku čini dvadeset i pet priča – najkraća storija ima svega par reči, dok ostale zauzimaju po nekoliko strana. Pošto priča ima zaista mnogo, ograničiću se na osvrt storija koje bih izdvojio kao ponajbolje. Na prvo mesto bih stavio „Vučju priču“ (zapamtimo, nisu samo pisci ti koji imaju afinitete: i čitalac ima svoj ukus i bira stvari – u ovom slučaju priče – po svom nahođenju), a pored ove priče, izdvojio bih još dve kao vrhunske, što tematikom, što razradom: „Krilčica“ i „Bratac Ivica i sestrica Marica.“

Krilčica“ je tragična storija o zmajevima. Priča o tome kako glupi ljudi žrtvuju ’zmajorođene’ zarad mira u njihovom selu. Zarad praznoverja. Dubinski, možemo reći da je ovo priča o zatucanosti koja je oduvek pratila ljudski rod. O tome kako uvek iznalazimo krivca za naše nedaće. Na kraju, nedužni pate, moraju da se asimiluju ne bi li preživeli nikog drugog nego čoveka, najgoru životinju od svih. Izvrnuću reči Tomasa Hobsa, ne bih li približio storiju čitaocima: Homo homini draconis est.

Bratac Ivica i sestrica Marica“ potku pronalazi u svojevrsnoj bajci koju svi poznajemo. Izvrnuta i uvrnuta storija govori o Ivici kao svinji. Molim? Da, krmku, nerastu, s-v-i-nj-i kao životinji. A šta bi Ivica bez svoje sestre ljudskoga roda, Marice. Sestre koja je, blago rečeno, psihički nestabilna. Ova savršena mindfuck potka je odlična a kraj priče je takav da Vas jeza prođe telom. Verovatno je to zbog samog stila kojim Ivana piše priče: bajkovitim, onakvim što smo čitali u pričama Andersena ili braće Grim, ali tako uvrnutim da jednostavno, kada dođe sasvim logičan kraj, pomislite u sebi „How sick is this?“ (naravno, to pomislite na dobar i oduševljen način).

"Vučja priča" je storija koja opet kao potku ima bajku. Ko je Crvenkapica u ovoj priči? Kakva je veza između bake, lovca i vuka? Šta vuk ustvari zaista želi? Svrstao bih ovu priču u urbano-ruralnu fantastiku. Ne, ovde nema vampira, ali ima vukodlaka, romantičnih trenutaka i happy end-a. Zaista lepo izvedena ideja, svojevrsnim spisalačkim stilom.

Preostale dvadeset i dve priče se uklapaju u bajkoviti šablon ove zbirke. Ako bih istu nekom preporučio, onda bi to bili tinejdžeri koji naginju nečemu poznatom, ali opet drugačijem. Sa svojih dvadeset i...da ne kažem koji kusur godina, zbirka mi jeste bila zanimljiva, ali jednostavno ne spada u reon mojih zanimanja, niti stila koji preferiram. No, ono što je za pohvalu jeste sledeća stvar: Ivana piše o stvarima koje nju zanimaju. Iz zbirke jednostavno pršti sreća i ponos samog pisca. Njeni snovi jesu mačji, odakle i naziv ove zbirke. Mačkoljubci, ovo je zbirka za Vas.

Vladimir Bjelajac



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva