Tomaševački Letnji Omladinski festival - mali, a veliki



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Mnogo je pasivnih krajeva po Srbiji i još od polovine XX veka se mnogi krajevi prepoznaju kao takvi. To su krajevi u kojima nema puno života (privrede, industrije, trgovine, turizma ili ikakvih drugih prilika za poslovanje) te se iz njih ljudi malo po malo (pa i masovno) iseljavaju. Posle drugog svetskog rata su neki krajevi recimo iz političkih razloga bili ostavljani na cedilu bez ikakvih prilika za razvoj ičeg drugog osim poljoprivrede. Neki drugi krajevi opet silom prilika ostavljani da propadaju iz razloga relativno velike udaljenosti od gradskih centara ili pak  nepristupačnosti tih krajeva. Sa druge strane, mnogi krajevi su imali tu srecu da iz njih potiču neki vidjeniji funkcioneri, pa su u te krajeve brže stizale blagodeti civilizacije (asfalt, el. energija, fabrike, telefon ...), čime je dotični funkcioner zapravo sebi na taj način pravio zadužbinu, da ga po nečem pamti narod...

Danas su druga vremena ali neki principi su ipak ostali. Recimo, Tomaševac je malo mestašce južnom Banatu, deo je u Opštine Zrenjanin a smešten je na samoj granici sa Opštinom Kovacica. Tomaševac je u zadnje vreme najpoznatiji po nekoliko stvari: Banatske šore (sport preteča Bejzbola), Živanu Pujiću Jimmiju (za detalje pogledajte filmove o njemu I i II) i Tomaševackom Letnjem Omladinskom Festivalu (TLO Festu) koji se organizuje zahvaljujući činjenici da je jedan od videnijih funkcionera u Pokrajini nekako vezan za Tomaševac.

Bilo kako bilo, Tomaševac je danas prilično teško dostupan. Sada je direktno povezan (retkom autobuskom linijom) samo sa Zrenjaninom, dok iz drugih gradova i okolnih mesta nema baš nikakve veze (išao je do Tomaševca voz iz Pančeva na primer ali je i on ukinut pre nekih 6 meseci. Taj voz je išao i do Zrenjanina - i do Orlovata gde se nekad davno presedalo za Novi Sad - ali je i to ukinuto).

Dakle iako nije baš klasičan pasivni kraj, rekao bi da je Tomaševac mestašce koje polako ali sigurno zamire i da nažalost više nema puno nade za njega... Zato je ovakav jedan festival pravi blagoslov za ovo banatsko mestašce. Peti TLO Fest je održan u četvrtak 2. jula i na njemu su svirali sledeći bendovi Uzemljenje, Punkreas, Doghouse, KBO!, Psihomodo Pop, Zabranjeno Pušenje, Čovek bez sluha i Oružjem protivu otmicara. Stigavši u Tomaševac (laganih 15 minuta vožnje od Kovačice) nešto pre 20h, prva dva benda sam preskočio, pre svega iz razloga zauzetosti na poslu a potom i iz računice da treba izdržati i ovih šest bendova koje sam planirao pogledati (cca 7 sati programa, bez mesta za sedenje).

Odmah po ulazu u malo i mirno banatsko mestašce videli smo manjak parkiranih automobila u centru Tomaševca, što je značilo i manjak ljudi na festivalu, ali to je bilo zato što je ove godine iz nekog razloga festival održan u četvrtak dok je minulih godina to bilo petkom (bendovi su navodno petkom jeftiniji i nastup na TLO Festu im je dolazio kao zagrevanje za veće nastupe sledećeg dana). Ali to je bio samo prvi utisak, jer se broj ljudi dosta povećao tamo negde kada je Zabranjeno Pušenje izlazilo na binu ...

Za beogradski bend Doghouse danas znaju samo zagriženi fanovi srpskog melodičnog HC zvuka. To kažem zato što je pre nekih 15 godina izgledalo da su oni next big thing posle Six Packa. Ova grupa koja radi pod uticajem bendova Bad Religion, Good Riddance i Snuff  se proslevila hitom My Best Friend (prvi album Trax iz 2000). Drugi singl im je bila obrada od The Cure Love Song (drugi album In promised Land, 2002) i onda - tajac (imali su izdanje 2004, October). Nisam znao ni da još uvek rade, pre nego što sam video najavu da sviraju na TLO festivalu (zapravo imaju novo izdanje Dysfunction, 2014). Nastup im je bio solidan ali kasnije kada sam video koncert grupe ČBS uvideo sam koliko su Doghouse oštećeni činjenicom da pevaju na engleskom jeziku, ali o tome malo kasnije. Doghouse čine gitarista i pevac Deki, bubnjar Shuki, basista Boka (peva super melodične prateće vokale) i ritam gitarista Aref. Polusatni nastup je obuhvatio one dve najpoznatije pesme - My Best Friend i Love Song - i nije odstupao od "kalifornijske formule" ludo brzog ali i veoma melodičnog punka iz devedesetih. Kuriozitet ovog nastupa je bio i u tome što je u jednom momentu Dekiju pukla žica pa su jednu pesmu - baš Love Song - odradili tako što je Deki bio samo pevač. Iako je bilo malo ljudi ispred bine, veoma mi je drago što sam video ovaj nastup grupe Doghouse i nadam se da će uskoro uspeti da se vrate na staru slavu ...

Iako sam intervju sa Vujom iz grupe KBO! - za moj fanzin Pokvarena omladina - radio još krajem devedesetih, ovo je bilo prvi put da najlegendarniju i najkultniju srpsku punk rock grupu gledam uživo. KBO! je pravila muziku koja je bila soundrack moje mladosti i bukvalno sam obožavao svaki ton koji je izlazio iz Vujinog džibsona (kada sam 2002. kupovao svoju prvu "pravu" (dakle ozbiljnu) gitaru  odučio sam se baš za Gibson, delom i iz razloga što sam želeo baš taj zvuk da postignem). Elem, vremenom sam još više zavoleo Zvoncekovu Bilježnicu (nešto malo manje i Trulu Koaliciju) i kragujevačka scena mi je zajedno sa kraljevačkom (Hoću?Neću!-Totalni Promašaj-Mortus) bila u centru pažnje tokom celih mojih pankerskih dana (dakle druga polovina devedesetih i sam početak XXI veka). KBO! kao pravi pankeri nikada nisu postali veliki, popularan, široj javnosti poznati bend (nikad npr. nisu imali radijski ili TV hit), niti su ikada ciljali na nostalgiju (pa da poput Pekinške Patke sviraju na Exitu pred hiljadama ljudi) i do danas su ostali kultni fenomen. Dakle nikakva komercijalizacija za sve ove godine... Mada, kada se zagledaš, oni danas čak i izgledaju isto kao devedesetih, narocito Vuja koji najverovatnije još uvek svira onu istu gitaru i nosi onu istu odeću (valjda zato što za razliku od svojih vršnjaka može da je obuče)... Na binu izlaze u 21h (satnica festivala je bila besprekorna i održana je do tančina kako je napisano i to do kraja festivala). Grupu danas čine Saša Vujić - Vuja (vokal i gitara), Vojin Ratković - Voja (bubnjevi) i Ivan Ivezic - Iveza (ritam gitara). Ne samo što grupa nema basistu (što je kao neki zaštitni znak grupe) nego Ivezina gitara (na kojoj tako uspešno denfluje da je zvuk premoćan i nedostatak bas gitare se ne primeti toliko) nema ni onu najtanju E žicu, ni čiviju za nju, što isto dodaje neku specificnost njihovom imidžu kultnog srpskog pank benda. Prve dve pesme koje su KBO! svirali - Nemoj i O, Ne, Ne - nisu naišle na neki prijem (još uvek) malobrojne publike. Tek sa mnogo poznatijom pesmom Perspektiva se na licima pojavljuju osmesi i entuzijazam za mrdanje. Polako pada mrak i ide Wonderful Life (lepa, sasvim opravdana obrada od grupe Black). Onda opet ide jedna slabija - Hvala - da bi se oduševljenje vratilo sa pesmama Moja sloboda, Nikad i Za jedan korak. Pesmu Zgubidan Vuja posvećuje studentima i školarcima (kojima je počeo raspust). Koncert se nastavlja pesmama Mi smo milion glasova i Prošlost. Onda ide prvo razočarenje večeri - pesma Beat the Bastards, obrada od The Exploited, koja nas je ostavila zbunjene da se pitamo, WTF?! Pobogu, čemu ovakva jedna obrada u setlisti kultne grupe koja svira više od 30 godina?! Band nastavlja pesmom Zašto?. Mislim, tu krece kao neka šutka ali je osećaj pomalo bezveze. Na svu srecu moja omiljena pesma - Lopovi - popravlja utisak. Uvek sam obožavao tekst Pobegao sa šljake, polomio mašinu/Sad se vrzma gradom, razbija tišinu/Tri godine rada u muci i prašini/20 godina ima a već mu ne živi. Lopovi tu su, lopovi tu su/Lopovi tu su svuda oko nas/Lice mu je belo, pogled mu je tup/S bušnim džepovima zna da kriv je put/Sada s flašom u ruci svima gleda leđa/A tako bi da viče, tako bi da vređa. Kad imaš ovakvu pesmu, šta će ti obrade? Onda idu pesme Ringišpil, Per Aspera Ad Astra i Kragujevac. Još jedna obrada -  California Uber Alles (obrada od Dead Kennedys, WTF, zašto?) pa onda sam kraj nastupa, naravno pesme Samoća i Forever Punk (koju Vuja preimenuje u Forever Šank. BTW mislio sam da Vuja ne pije ali veceras je na bini pio neko pivo). Sve u svemu 45 minuta solidne svirke uz par navedenih razočarenja. 

Psihomodo Pop na binu izlaze u 22h i lepo je bilo videti da bend i dan-danas čine pevac Gobac, bubnjar Tigran, basista Šparka, gitarista Brada i klavijatursita Kuzma. Pošto sam ih prvi put gledao uživo u Kovačici - na dočeku nove 2011. po ludačkoj hladnoći - znao sam da će ovi ljudi isporučiti za sve pare! Pred nama je bilo sat i po svirke koja bi oživela i mrtvaca! Inaće bend je prošle godine proslavio 30 godina rada i u 31. godinu su ušli sa novim albumom Ćiribu Ćiriba. Sa novog albuma su odsvirali tek dve-tri pesme a ostatak je zaista bio all killer-no filler! Posle uvodnog instrumentala Gobac izlazi na binu i kreće pesma Pinokio, u publici se sva lica krase osmesima koji se ne skidaju sledećih 90 minuta. Idu pesme Ja sam, Volim crtane filmove (ovde svaki fan Ramonsa vidi I Love Her So). Dok Brada - u The Rolling Stones majici - fantastično piči na svom Fender Esquireu, Gobac pozdravlja publiku rečima "Dobro veče, mi smo Psihomodo Pop iz Zagreba i sviramo faking Rock and Roll"!. Dok sviraju Ja nikad nisam bio normalan, shvataš da možda nisi slušao njihove pesme godinama, odjednom znaš baš sve tekstove napamet. Perfektan bend za rock and roll provod! ide pesma Telegram Sam i uviđamo koliko je Gobac sjajan kao vođa benda i gospodar svega što se dešava na bini! Ujedno, sve oči su uvek uprte u njega, lik je naprosto jedna  fantastična pojava u svakom pogledu! U ovom delu koncerta je Gobac morao da se skine, pa nam je upriličio i neku vrstu produženog striptiza. Osim klavijatursite/saksofoniste Jurija Novoselica - Kuzme koji odlično popunjava zvuk grupe, i ritam sekcija - Tigran Kalebota Tigi i Smiljan Paradiš Šparka - je takode veoma jaka i to se primećuje na novom aranžmanu pesme Nema nje, kao i na Kad sam imao šesnaest ili Bože čuvaj Psihomodo Pop. A onda - "31 godinu isti kurac sviramo!" reče Gobac pre nego što grunuše - Fridu i Ja volim samo sebe! U publici ekstaza i pravo je vreme da se utope nove pesme! Prva nova pesma koju su svirali je Bejbi (u mome srcu ti si). Odlična pesma, pesma koja uzgred pasuje u ovu setlistu! Na bini, vidimo takode koliko Gobac ume da zalici na Iggy Popa. Sledeća nova pesma je Donna, još jedna njihova uspešna stvar koja liči na milion drugih, ali opet ima taj neki Psihomodo šmek koji vam ne da mira i tera vas na mrdanje! Dakle, Ćiribu Ćiriba nabaviti pod obavezno. Dakle segment sa novim pesmama je bio kratak ali zato izuzetno uspešan. Tako se to radi! Povratak na stare pesme poceo je prelepom Ona odlazi. Onda idu Hej djevojko, Mozak baj baj i Natrag u garažu. Psihomodo Pop su tako dobro uvežbali svoj nastup da Brada tačno zna kada može da zapali cigaretu! Profesionalci bez premca! Samouvereni do kraja, momci kreću da sviraju još jednu pesmu sa novog albuma - Ona ludo pati. Koncert je završen pesmama Nebo, Mila (perfektno spuštanje tenzije za eksploziju na kraju), Ramona i Sexy magazin. Sve u svemu, bio sam oduševljen. Psihomodo Pop su održali lekciju kako se drži jedan Rock and Roll koncert!

Koncert sarajevskog Zabranjenog Pušenja me nije zanimao pa sam za to vreme otišao da pojedem nešto i da u najbližoj kafani konačcno sednem i odmorim noge. I tek tada sam uvideo koliko se prostor oko bine naupunio i koliko je ljudi došlo zapravo samo zbog Pušenja! Naravno, sva ta masa je isto tako krenula i da se razilazi u vreme kada su ČBS (Čovek bez sluha) izlazili na binu. 

Bilo je 1:40 što je značilo da su Kragujevčani svirali 5 minuta više, samim tim što su pred publiku izašli 5 minuta ranije. Svoj nastup su počeli pesmom Superheroj i jasno je da oni koji su ostali ispred bine znaju ne samo sve ČBS pesme nego i većinu tekstova. Time dolazim i do problema koji su imali Doghouse - ljudi jednostavno više vole i bolje pamte pesmu ako je na srpskom i tu nema dvojbe zašto su ČBS tako popularni, zašto su oni formirali fan bazu dok neki drugi nisu. Miki i ekipa pevaju o nečem sa čime se klinci mogu poistovetiti, razumeti i prepoznati se u tome. Danas grupu ĆBS cine gitarista i pevac Miki, basista Mikica, bubnjar Lune i gitarista Laza. Slede pesme Upomoc, Secanja, Dosadan dan, Peron 2 i Ljubav je tamo gde stanujem ja. Sve je ovo dakle veoma melodični punk rock ali je i na momente na granici popa i nije baš za svakog pankera. Ipak, moraš ih ceniti, jer je malo koji noviji srpski rock bend doživeo da bude 21 godinu na sceni i da bude koliko-toliko popularan na celom ex-YU prostoru. Onda ide Reci ne, Ništa mi staro ne nedostaje, Daleko blizu daleko i za kraj - u 02:15 - pesma Gotovo je.

"A sad sve ispočetka" reče Nikola - jedni preostali član i mastermind alternativne rock grupe Oružjem protivu otmičara - kao da želi da kaže da je pred njim uvek neki novi početak sa novom postavom grupe. Svoj nastup su počeli u 2:30 i to najnovijim singlom Panika, da bi bez priče i bez neke pauze, takoreći u jednom dahu odsvirali i pesme Ptica, Moja soba, Saša Ajdanov i Voajer. Inače ovaj bend danas čine Nikola Pavković na bas gitari, pevačica Jovana Oljača, Srđan Dević na bubnjevima i meni još uvek nepoznati i veoma mladi gitarista. U vreme njihovog nastupa je pred binom bilo tek nekih pedesetak ljudi, kako onih koji su veliki fanovi grupe (poput mene) - tako onih koji su zbog intoksikacije bili nevoljni da odu domu svome (iako se bližila zora, bila je topla noć, pa se moglo spavati bilo gde). Koncert se nastavlja pesmama kao što su Zaboravi na nju, Na biciklu, U mraku i Maštoplov. Iako je već dosta kasno, bubnjar Srđan je - kao i uvek, znamo ga iz nekih drugih zrenjaninskih punk rock bendova, npr. Madres Egoistas - veoma živ i u jednom momentu se sve oko njega ruši i pada, ali momak ne prestaje da drži ritam dok mu tehničari vraćaju elemente na mesto. Lik je uvek zanimljiv za gledanje! Hajlajt nastupa je pesma Tik Tak tokom koje i kamerman RTV-a koji je cele noći stajao ispred bine i snimao koncerte kreće da poskakuje u ritmu. Poneseni svirkom, gitaristi puca žica pa je poslednja pesma - naravno Mladiću moj - odsvirana bez sola. Koncert je završen u 03:10. Spakovasmo se nekako u moja kola i krenusmo kući nešto oko pola 4. Sećam se da je ekipa bila veoma raspoložena da se zabava nastavi tako što ćemo na nekoj benzinskoj pumpi uzeti neko pivo i zasesti negde u park, da gledamo zoru kako sviće, ali sam ja u plejeru imao Pygmalion od Slowdivea pa su već u Uzdinu svi spavali snom pravednika ... Kako i ne bi, iza nas je bilo šest nastupa i više od sedam sati svirke. Zato, neka živi TLO Fest!

Janko Takač



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva