Ken MacLeod: Intrusion
Helly Cherry
Hope živi u budućnosti svega generaciju udaljenoj od sadašnjice, u "toplom ratu" koji je modelisan uglavnom po onom "hladnom", koga danas jedva da se i sećamo. "Topli rat" je nešto malko savremenija verzija današnjeg nam "rata protiv terorizma", makar utoliko što su i vaskoliki teroristi evoluirali do globalno jedinstvenog fronta pod imenom NAXAL. Njihova isprva ideološki jaka platforma ubrzo se rastočila u čist nihilizam, po svrsi i intenzitetu vrlo sličnom onome koga su, nekad davno, tako impresivno upražnjavali "spaljivači gradova", dok nisu sasvim zatrli milenijum jaku bronzanu civilizaciju. U svetu u kom su čak i vaskoliki fundamentalisti temeljito inficirani defetizmom, Hope ima sreću da živi u zemlji prvog sveta, koja odlučno ide u susret perfektnom društvenom uređenju.
Hope je trudna po drugi put. Sin joj je rođen četiri godine ranije, i u međuvremenu je medicinska tehnologija izbacila na tržište vakcinu koja u ranom životu fetusa ispravlja sve one gadne genetske mutacije koje rezultuju još gadnijim i neizlečivim bolestima. U vreme svoje prve trudnoće, Hope je izbegla vakcinu zato što je bila još uvek eksperimentalna i deljena strikno na volunterskoj osnovi; četiri godine kasnije, efikasnost vakcine je dokazana na milionskim ogledima i zato se svim ženama snažno preporučuje. Čak štaviše, u toku je izglasavanje zakona kojim će vakcina postati obavezna, i to iz ugla dobrobiti majke i deteta. Žene su se, naime, već godinama borile da im država obezbedi tu i slične dobrobiti, i država je, naravno, ekstatično srećna što najzad može tu želju da im i ispuni.
Iz nekog čak i njoj neshvatljivog razloga, Hope odbija da primi vakcinu. Društvene strukture kojima je dužnost da se staraju o dobrobiti žene i nerođenog deteta isprva su šokirane a onda i užasnute tom odlukom. Hope uskoro otkriva da su joj i bliski prijatelji šokirani i užasnuti: pa zar nije najsvetija roditeljska dužnost da obezbedi maksimum blagostanja sopstvenom porodu? A zdravlje je tu svakako prioritetno blagostanje koje je, za razliku od onog materijalnog, potpuno besplatno, pa time i sasvim pristupačno svakom roditelju.
Dani prolaze a Hope i dalje odbija vakcinu. Pominjana užasnutost i šokiranost glatko prelaze u fazu prisile: isprva su to benigna prijateljska uveravanja, ali ubrzo postaju otvoreno agresivna i bazirana na pretnjama. Ako odbije vakcinu, Hope rizikuje da bude zakonski proglašena nepodobnom roditeljkom koja očigledno ne mari za dobrobit svog deteta, a ako bude tako proglašena, izgubiće oboje dece socijalnim službama.
Odbijajući sva usput ponuđena spasenja koja bi je svela na lažova i licemera, Hope se odlučuje na očajničko bekstvo. Njen muž, koji također ne razume njen stav ali koji podržava njeno pravo da ga ipak donese, sakriva porodicu na jedino mesto na koje može da pobegne - na rodno ostvo Lewis. Hope uskoro otkriva kako upravo to njeno protivljenje vakcini može da i njenom drugom detetu obezbedi redak dar koji njen muž i sin već genetski dele, ali ne i ona.
Taman kad pomislite da ste se najzad uspešno izborili sa svim racionalnim strahovima koji su iznikli iz detinjaste akluofobije, dočekaju vas distopije, da vam život iznova učine zanimljivijim i lepšim. Istina živa: čim završite sa čitanjem poslednje strane dobre distopije, učini vam se da napolju sunce sija i ptice cvrkuću i svaki vam poznati i svakodnevni đavo naprasno izgubi svoje silne rogove. Taj prvi utisak po čitanju neizostavno donosi silno olakšanje - saznanje da svet u kom živite nije ni izbliza tako gadan i opak kakav bi mogao da bude. Drugi utisak se slegne nakon svega par minuta i obznani da vas od distopije u romanu deli samo samo malecki, gotovo nezametan korak. Tu već nastaje problem koji neretko rezultuje dodatnom fobijom.
Ruku na srce, nisam baš u toku sa najsavremenijom definicijom demokratije kao društveno-kulturno-političkog uređenja, ali jedna izreka Isaka Asimova tu i dalje odnosi šnjur, bar što se mene lično tiče: "Anti-intellectualism has been a constant thread winding its way trough our political and cultural life, nurtured by the false notion that democracy means that my ignorance is just as good as your knowledge."
I to je to - to je ta najdistopičnija od svih distopija. To je mrak koji nam donose ne zabludele ideologije ili zatucani teokratizmi, nego… pa eto, mi sami sebi, gašenjem jedne po jedne sveće razuma, u pretpostavci da glupost ima, i mora da ima, jednako pravo glasa kao i mudrost. Taj vrhunski egalitarizam pretpostavke da su svi ljudi isti, sa jednakim pravima i jednakim pravom glasa, glasanja i oglašavanja - to političkog, društvenog, glasačkog i vaskolikog im ostalog - donosi totalitarni režim koji se naprosto ne može srušiti, za razliku od onih koje su nam do sada donosili diktatori, ideološki i teokratski fundamentalisti, vojne hunte i slična politička flora i fauna. A Intrusion taj totalitarizam nudi na način zbog kojeg danas ozbiljno razmatram čak i diktaturu nasurovije vojne hunte kao sasvim prihvatljiviju opciju.
Intrusion nudi posredna i krajnje ozbiljna razmatranja načina na koji sistem menja predznak kritici i na kraju je isporučuje kao sopstvenu propagandu. Hope je drastično obespravljena žena, ali ona nije postala obespravljena tako što su joj ukinuta bilo koja prava koje su njene prethodnice uživale. Naprotiv, Hope je obespravljena procesom dodavanja prava, prava koje su izvojevale današnje smušene kvazi-feministkinje koje ni same ne znaju šta (ako uopše i išta) zapravo žele. Prvu trećinu romana, Hope se bori da povrati za nju luksuzne privilegije koje žene danas uživaju - pravo na posao koji obavljaju i muškarci. Hope te poslove ne može da dobije, pošto su negativno procenjeni kroz prizmu "zakona o sigurnosti žene na radnom mestu". Pogađate već, izglasavanje tog zakona izvojevale su upravo žene, a kao rezltat te vojne, Hope živi u svetu u kojem je manje od 20% žena zaposleno, jer eto, 80% radnih mesta nije prošlo kroz iglene uši dotičnog zakona. Hope zato "radi iz kuće", nekakav mundani poslić u informatičkom domenu, za isto tako mundane pare. Lišena prava da odlučuje o sopstvenoj sudbini striktno na temelju sopstvenog neznanja, Hope je istim tim temeljom lišena čak i sitne nihilističke utehe o spoznaji skore budućnosti koju njen suprug i sin dele čisto na bazi svoje genetske privilegije. U epilogu romana, Hope je bespomoćna taman koliko i ja, dok čitam ovaj roman o njoj.
Intrusion koristi opšteprisutnu (a po meni i apsolutno tačnu) tezu da savremeni feminizam prevazilazi svoju upotrebnu korist i presipa se iz borbe za ravnopravnost u borbu za privilegije, i to još pride krajnje nesuvisle. U demokratskom ustrojstvu u kom političari vrlo rado koriste prirodno oformljenje ciljne grupe glasača, taj intenzivni osećaj "manjinskog identiteta" biva vrlo vešto i vrlo uspešno manipulisan. U tom smislu, Intrusion je izuzetno provokativan roman koji nudi profil davnih uzroka striktno kroz razlaganje trenutačnih posledica, a to je model koji neretko bude prezahtevan za već pominjanu demokratsku većinu.
Bilo kako bilo, u pitanju je odlična distopija koja zaslužuje ravnopravno mesto među klasicima na koje se direktno i indirektno poziva.
Lidija Beatović
Hope je trudna po drugi put. Sin joj je rođen četiri godine ranije, i u međuvremenu je medicinska tehnologija izbacila na tržište vakcinu koja u ranom životu fetusa ispravlja sve one gadne genetske mutacije koje rezultuju još gadnijim i neizlečivim bolestima. U vreme svoje prve trudnoće, Hope je izbegla vakcinu zato što je bila još uvek eksperimentalna i deljena strikno na volunterskoj osnovi; četiri godine kasnije, efikasnost vakcine je dokazana na milionskim ogledima i zato se svim ženama snažno preporučuje. Čak štaviše, u toku je izglasavanje zakona kojim će vakcina postati obavezna, i to iz ugla dobrobiti majke i deteta. Žene su se, naime, već godinama borile da im država obezbedi tu i slične dobrobiti, i država je, naravno, ekstatično srećna što najzad može tu želju da im i ispuni.
Iz nekog čak i njoj neshvatljivog razloga, Hope odbija da primi vakcinu. Društvene strukture kojima je dužnost da se staraju o dobrobiti žene i nerođenog deteta isprva su šokirane a onda i užasnute tom odlukom. Hope uskoro otkriva da su joj i bliski prijatelji šokirani i užasnuti: pa zar nije najsvetija roditeljska dužnost da obezbedi maksimum blagostanja sopstvenom porodu? A zdravlje je tu svakako prioritetno blagostanje koje je, za razliku od onog materijalnog, potpuno besplatno, pa time i sasvim pristupačno svakom roditelju.
Dani prolaze a Hope i dalje odbija vakcinu. Pominjana užasnutost i šokiranost glatko prelaze u fazu prisile: isprva su to benigna prijateljska uveravanja, ali ubrzo postaju otvoreno agresivna i bazirana na pretnjama. Ako odbije vakcinu, Hope rizikuje da bude zakonski proglašena nepodobnom roditeljkom koja očigledno ne mari za dobrobit svog deteta, a ako bude tako proglašena, izgubiće oboje dece socijalnim službama.
Odbijajući sva usput ponuđena spasenja koja bi je svela na lažova i licemera, Hope se odlučuje na očajničko bekstvo. Njen muž, koji također ne razume njen stav ali koji podržava njeno pravo da ga ipak donese, sakriva porodicu na jedino mesto na koje može da pobegne - na rodno ostvo Lewis. Hope uskoro otkriva kako upravo to njeno protivljenje vakcini može da i njenom drugom detetu obezbedi redak dar koji njen muž i sin već genetski dele, ali ne i ona.
Taman kad pomislite da ste se najzad uspešno izborili sa svim racionalnim strahovima koji su iznikli iz detinjaste akluofobije, dočekaju vas distopije, da vam život iznova učine zanimljivijim i lepšim. Istina živa: čim završite sa čitanjem poslednje strane dobre distopije, učini vam se da napolju sunce sija i ptice cvrkuću i svaki vam poznati i svakodnevni đavo naprasno izgubi svoje silne rogove. Taj prvi utisak po čitanju neizostavno donosi silno olakšanje - saznanje da svet u kom živite nije ni izbliza tako gadan i opak kakav bi mogao da bude. Drugi utisak se slegne nakon svega par minuta i obznani da vas od distopije u romanu deli samo samo malecki, gotovo nezametan korak. Tu već nastaje problem koji neretko rezultuje dodatnom fobijom.
Ruku na srce, nisam baš u toku sa najsavremenijom definicijom demokratije kao društveno-kulturno-političkog uređenja, ali jedna izreka Isaka Asimova tu i dalje odnosi šnjur, bar što se mene lično tiče: "Anti-intellectualism has been a constant thread winding its way trough our political and cultural life, nurtured by the false notion that democracy means that my ignorance is just as good as your knowledge."
I to je to - to je ta najdistopičnija od svih distopija. To je mrak koji nam donose ne zabludele ideologije ili zatucani teokratizmi, nego… pa eto, mi sami sebi, gašenjem jedne po jedne sveće razuma, u pretpostavci da glupost ima, i mora da ima, jednako pravo glasa kao i mudrost. Taj vrhunski egalitarizam pretpostavke da su svi ljudi isti, sa jednakim pravima i jednakim pravom glasa, glasanja i oglašavanja - to političkog, društvenog, glasačkog i vaskolikog im ostalog - donosi totalitarni režim koji se naprosto ne može srušiti, za razliku od onih koje su nam do sada donosili diktatori, ideološki i teokratski fundamentalisti, vojne hunte i slična politička flora i fauna. A Intrusion taj totalitarizam nudi na način zbog kojeg danas ozbiljno razmatram čak i diktaturu nasurovije vojne hunte kao sasvim prihvatljiviju opciju.
Intrusion nudi posredna i krajnje ozbiljna razmatranja načina na koji sistem menja predznak kritici i na kraju je isporučuje kao sopstvenu propagandu. Hope je drastično obespravljena žena, ali ona nije postala obespravljena tako što su joj ukinuta bilo koja prava koje su njene prethodnice uživale. Naprotiv, Hope je obespravljena procesom dodavanja prava, prava koje su izvojevale današnje smušene kvazi-feministkinje koje ni same ne znaju šta (ako uopše i išta) zapravo žele. Prvu trećinu romana, Hope se bori da povrati za nju luksuzne privilegije koje žene danas uživaju - pravo na posao koji obavljaju i muškarci. Hope te poslove ne može da dobije, pošto su negativno procenjeni kroz prizmu "zakona o sigurnosti žene na radnom mestu". Pogađate već, izglasavanje tog zakona izvojevale su upravo žene, a kao rezltat te vojne, Hope živi u svetu u kojem je manje od 20% žena zaposleno, jer eto, 80% radnih mesta nije prošlo kroz iglene uši dotičnog zakona. Hope zato "radi iz kuće", nekakav mundani poslić u informatičkom domenu, za isto tako mundane pare. Lišena prava da odlučuje o sopstvenoj sudbini striktno na temelju sopstvenog neznanja, Hope je istim tim temeljom lišena čak i sitne nihilističke utehe o spoznaji skore budućnosti koju njen suprug i sin dele čisto na bazi svoje genetske privilegije. U epilogu romana, Hope je bespomoćna taman koliko i ja, dok čitam ovaj roman o njoj.
Intrusion koristi opšteprisutnu (a po meni i apsolutno tačnu) tezu da savremeni feminizam prevazilazi svoju upotrebnu korist i presipa se iz borbe za ravnopravnost u borbu za privilegije, i to još pride krajnje nesuvisle. U demokratskom ustrojstvu u kom političari vrlo rado koriste prirodno oformljenje ciljne grupe glasača, taj intenzivni osećaj "manjinskog identiteta" biva vrlo vešto i vrlo uspešno manipulisan. U tom smislu, Intrusion je izuzetno provokativan roman koji nudi profil davnih uzroka striktno kroz razlaganje trenutačnih posledica, a to je model koji neretko bude prezahtevan za već pominjanu demokratsku većinu.
Bilo kako bilo, u pitanju je odlična distopija koja zaslužuje ravnopravno mesto među klasicima na koje se direktno i indirektno poziva.
Lidija Beatović