30.8.2014., Niš

Dan je počeo obećavajuće. Ptice su pevale, jutro se prolomilo nad ovim starim gradom, i sve kao da je šaputalo da će se te večeri desiti nešto zaista posebno. Dok su tehničari, tonci, light-majstori, organizatori i ostali ljudi čija imena krajnji korisnici nikad neće znati, jurcali tamo-vamo da osiguraju što bolju realizaciju događaja ove vrste i veličine, mi, obični smrtnici, smo se bavili našim regularnim subotnjim dnevnim aktivnostima. To se uglavnom svodi na ispijanje kafa ili piva po kafićima, ali to je priča za neku drugu priliku. Za Nišlije su u sklpu festivala Urbanizam  nastupili Cooby Selecta, S.K.A., MadRed, Dubioza Kolektiv, i domaće snage – Stereo Banana. 

Događaj je krenuo uslovno rečeno na vreme. Uslovno rečeno, jer u Srbiji na vreme znači da nije kasnilo mnogo više od sat vremena. Da podsetimo, S.K.A. (Skroz Kretenska Akustika) je leskovački bend koji gaji vrlo zanimljiv stil mešanja rege muzike, ska muzike, hardkora i repa, ali imaju i harmoniku. I ne ustežu se da njome parodiraju narodnjake imitirajući taj melos, što u svojim pesmama, što u širokom dijapazonu obrada koje imaju u svom repertoaru. Zanimljiv je pristup koji oni imaju kada prave te obrade, jer to kod njih nije sušto skidanje pesama. Oni se sa pesmama igraju, i od toga uvek naprave nešto zanimljivo. Svirali su i Bad Copy, i SARS, i neke svoje pesme, a mene lično oduševili obradom kultnog „Ultra Bobana“. Skroz izmenjena, ali ni izbliza na način koji ne pogoduje pesmi. Što se tiče celokupnog zvučnog doživljaja, ne mogu sa sigurnošću reći u kojoj meri je to u publici zvučalo dobro, jer sam veliki deo koncerta ispratio iz foto-pita u kome se ne čuje ništa, ali zato basovi odbacuju po 2 metra u nazad. Sudeći po reakciji publike, koja je do kraja njihovog nastupa brojala već par hiljada, zvuk je bio sasvim ok. Naravno, a konta se i po naslovu, šutki je bilo, a to je samo po sebi znak da je publika zagrejana i da se dobro provodi, što je na kraju najbitnije. Vredi pomenuti i pridruženog člana benda, njihovu maskotu „Čika SKA-a“, koji je sve vreme zujao po bini i dizao raspoloženje publike svojim ne preterano artikulisanim pokretima i grimasama, kao i zanimljivim face-paintom. Kako sam čuo od članova benda, identitet tog čoveka se čuva u strogoj tajnosti u sefu u Grdelici, koji se može otvoriti samo istovremenim okretanjem dva ključa na dva različita kraja planete.
Nakon njih, na binu je izašao novosadski sastav Madred. Jedna polovina tog benda je nišlija Adam WackWacko Rakić, a drugu polovinu čini Borko Simić-Banzae. E sad, ja za ovaj bend znam dosta dugo, ali nikako da ih uhvatim u nekom live nastupu, i baš sam jedva čekao da čujem kako sve ono zvuči uživo. Naravno, s obzirom na to da njih dvojica pevaju na matrice koje je iza njih puštao Pushta G, instrumentalni deo toga je morao da zvuči isto kao i na snimku, logično. Ali vokalne sposobnosti koje su pokazali Banzae i WackWacko su me naterale da počnem da mislim da od umora tripujem neke jamajčane na bini. Na trenutke neverovatno brz flow koji imaju obojica publiku je bacao u trans. Naravno, konstantno smenjivanje brzih d’n’b/jungle bitova sa povremenim upadima u basovitu moć dubstepa, je  više nego doprinelo tome. Oni su nam predstavili aktuelni album, iskoristili priliku i da pozdrave featuring artiste, ljude koji su im gostovali, i, negde oko 12 sati, pozdravili publiku i pozvali je da gromoglasnim aplauzom dočekaju nastup sledećeg benda. Već u tom trenutku publika se skupila u najvećem broju, i ja, ovako nizak, iz foto pita iskreno nisam mogao da vidim koliko to tačno ljudi ima, mogu samo da kažem da im kraj video nisam.

Usledila je kraća pauza, dok su tehničari namestili binu za Dubiozu. Za to vreme je mnogobrojna, i već verovatno umorna publika imala vremena da se okrepi, svrati u vece, kupi neko pivce, ili nešto slično.
A onda, Dubioza. Bend zbog koga su se ljudi u stvari i skupili. Sećam se kad sam ih prvi put slušao, tamo neke 2007-2008. u Sarajevu, i tada sam bio potpuno oduševljen i zvukom i „slikom“, i uopšte celokupnim šouom. Prošle godine su gostovali u Nišu, na festivalu Nisomnia. Tada sam došao sa visokim očekivanjima, ali mi nešto tu nije štimalo. Možda sam i ja bio umoran, pa zato. Uglavnom, sinoć? Sinoć sam dobio i definitivan odgovor na pitanje zašto je taj bend toliko popularan. Gruvčina, bre! Sve to koketiranje sa narodnjacima (samo u melosu, da se razumemo) zbog koga ih „true“ rokeri ne vole, ok je sve to, i stoji, ali 95% tih istih nikad u životu neće moći da izgruvaju sa bendom onako. U tim trenucima, kada je ovo o čemu pričam najočiglednije, e tada se ćuti. I skače. I šutka. A onda sutra ponovo pljuvačina. A i iskreno, ne znam bolji način da se narodnjaci ismeju od toga da njihovu muziku sviraš bolje od njih samih, kao i da uspeš da je prodaš publici koja je inače kategorički protiv toga. Da bi te razumeli, moraš da pričaš njihovim jezikom. Nekako sam ja tako protumačio njihovu metodologiju. Ali dobro, da se manemo filozofiranja, nego da izvestimo o tome šta su to nišlije gledale i slušale. 
Šta reći, koju posluku porati? Čak i u pitu je to zvučalo savršeno, mogu misliti kako je bio u publici. Bend je imao sasvim dovoljno vremena da odsvira sve što je ikako bilo bitno odsvirati, i neke starije i neke novije, malo popularnije pesme, ali publici je bilo sve jedno. Ona je skakala, komesala se, isla levo-desno, a na bini su bespoštedno trčali i skakali članovi benda. Nizali su se hitovi, a čini se da je ceo nastup bio veoma pažljivo koncipiran i isplaniran. Svako malo su se videle neke mikro-koreografije koje sprovodi ceo bend, ili pak neki njegov deo, i to govori dosta o visokom nivou profesionalizma. Možete im uzimati svašta za zlo, koliko je to argumentovano je posebna priča. Ali ono što im sigurno ne može niko uzeti za zlo je kvalitet tog šoua koji oni sa sobom nose. To je vrhunsko. I usput su i ispali veliki šmekeri, jer su rekli publici da „ko ne ostane na Stereo Banani, dabogda dobio proljev“. Sa time izrečenim, prelazimo na poslednji nastup večeri.

Stereo Banana je svoj nastup počela najnovijim singlom, „Lako je prutu da se sokoli“. Publika je izgleda poslušala Dubiozu, i zaista ostala u velikom broju, i podržala svoje sugrađane Naopaka i Nemusa. O njima nema potrebe pisati mnogo, šaljivi tekstovi, brze Nemusove matrice, i non-stop enigmaticni Naopak su doprineli tome da onaj deo publike koji možda nije znao za njih, a ostao je posle Dubioze, sigurno nije bio razočaran. Obojica su poznati po tome da imaju odličan kontakt sa publikom, koja ni ovom prilikom nije zatajila, i reagovala je na svaki Naopakov znak. Da l’ pevanjem, ili kretnjom, ili na neki drugi fazon.

Cooby Selecta je bio zadužen za DJing do kraja večeri, a na bini su mu se pridružili i ostali izvođači, na taj način zaokruživši čitavo veče.

Sve u svemu, uspešno veče. Iznad očekivanja za nekog poput mene, ko ne sluša ovakvu muziku. Živi bili ovi moji iz Helly Cherryja pa mi pružaju priliku da se na ovaj način kulturološki širim. I ja, i tih nekoliko hiljada ljudi koji su prisustvovali možemo sa sigurnošću da kažemo da smo se lepo proveli i da bi svaki dan tako, da može. Nego ne može, a i škola kreće sutra.

Luka Radulović