Od onda kada je Milošević pao i Bambi park propao, lokalni skejteri su se borili da dođu do svog skejt parka. Cimali su se, maltretirali, tražili sponzore, skupljali pare, molili opštinu za parče zemlje, sakupljali potpise i na kraju dobili ono što su tražili. Ambiciozna omladina uspela je u svom cilju odlučna da se bavi ovim sportom. Ovaj komad zemlje nije nešto ozbiljan i veliki, ali dovoljan da se na njemu može obrnutio koji ollie i smuva koja curica.

Bilo je veliko otvaranje. Dolazili su sa sve strane ljudi. I mesecima je taj teren bio pun, po ceo dan.


S druge strane tu je veliki trodnevni Ivandanski vašar. Razlog da se seljak naparfeniše i našika ispod šatora, da seljanka pokaže svoju odevnu kombinaciju i da se obnovi, penzioneri da vide narod, da Cigani zarade neku paru, da mlađ metalci kupe neku majcu (stariji sve te majce već imaju) i da gradska uprava ima dokaz da se nešto dešavalo u gradu. S jedne strane 3 para 100 dinara, ariljski veš i još po nešto, a preko puta, šatori, mrtva prasad i kulturni propaliteti. Zabava za celu porodicu. 
Na mestu gde se inače voze skejteri, pevala je Zorica Marković koja je u pauzama držala mudar govor o Farmi.


A posle vašara ostalo je naravno sve ono što kulturni ljudi ostavljaju za sobom. Đubre za izvoz. Po skejt parku bili su pobacani staklići, bila prolivena neka svinjska mast i kakva krv. U svakom slučaju, da si vozio i slučajno pao, ne samo da bi se posekao, već bi morali da ti amputiraju neki ekstremitet ili u najboljem slučaju umro odmah od trovanja. Skejteri celu godinu nakon nisu mogli da voze.
Zato hvala starijoj generaciji, kulturi i toleranciji.

Zihernadla