Nemir



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Kiša. Pada već sedmi dan, a čini mi se, kao da čitavu večnost slušam njen neujednačen zvuk. Slušam kako rominja, tiho, kap po kap, kako se pojačava, pretvara u pljusak i samo nekoliko minuta nakon toga ponovo jenjava. Tek po neka kap pronalazi put iz sivih, sumornih oblaka i tišina. Utihnula je, i sada mogu da odahnem.

Pre nekih sedam ili ko zna koliko dana, možda vekova čak, moje telo se razložilo na hiljadu malih delova, million atoma, bezbroj čestica i pronašlo put do svake kapi koja je pala na tlo, hrleći da dospe do druge, nove kapi koja će pasti na zemlju. I tako opet, iznova, u krug... Kada bih mogao, kada bih bar na kratko mogao da se odmorim, ali... Zatvoriću oči. Možda me umor ipak savlada. Možda ću ipak uspeti da pronađem mir, tišinu, spokoj... Ali... Ne ide. Ne mogu da otresem ovaj gorak ukus u ustima. Zidovi mogu posvedočiti koliko puta sam pokušavao.

A noć. Ona je najteža. Kako prvi sumrak dolazi tako stiže i Ona. Moj najveći neprijatelj. Sedi tako u uglu i čeka. Čeka prvi znak moje slabosti, a onda se svom silinom baca na moje izmučeno telo i kida ga na komade. Zariva mi oštre, debele nokte duboko ispod kože, dopirući gotovo do kostiju. Ostajem nemoćan. Prepuštam joj se u potpunosti. Uvek iznova uspeva da me slomi. I sada je tu. Posmatra me već satima. Moram ostati jak. Moram izdržati. Ovaj put joj ne smem dozvoliti da me razbije. Pa kako ne shvata koliko mi je teško? Kako joj nije jasno da to više nisam ja? Koliko sam samo umoran.

Zaspati. Telo mi vapije za snom, a ne mogu mu to pružiti. Ne usuđujem se. Ali dešava mi se, o da, dešava mi se da ponekad i utonem u san. U tim retkim trenucima, kada mi se misli potpuno stišaju i telo omlitavi, utonem u san. Uvek isti. Stvaran. Gotovo opipljiv. Stojim pred teškim, debelim vratima i nešto me nagoni da ih otvorim. Ulazim polako, oprezno. Neki čudan nemir obuzima mi dušu dok se lagano krećem pored slika na zidu dugog, mračnog hodnika. Oči se teško navikavaju na svetlost koja dopire iz sobe iza poluotvorenih vrata. Uznemiren sam. Očekujem nešto, a ni sam ne znam šta. Ugledam tad mladu ženu nežnih crta lica, kako se smeši zanesena nad knjigom koju drži u rukama. Graciozno dodiruje dugu, plavu kosu, dok stara, drvena stolica za ljuljanje umilno pucketa pri svakom njenom pokretu. Prepoznajem je. Znam da je poznajem. Ova soba, bio sam ovde ranije. Iznenada, lupnjava ulaznih vrata, odzvanjaju teški koraci. Na njenom licu zapažam uznemirenost.

Posmatram njene pokrete, suze na njenom licu, ali ne mogu da čujem reči, ne mogu da vidim njenog sagovornika. Vidim samo devojku, nečije ruke na njenom vratu i čujem vrisak… Svaki put budi me taj vrisak. Moj, a izvan mene. Njen, a moj. I osećam je tad. Svuda. Na grudima, leđima, na licu i shvatam da već satima bezuspešno pokušavam da je zbacim sa sebe, ali ona ne popušta. Jasno mi je tad ko je. Znam odakle je pozanjem. Ona je bila moja, sada više nije. Sada nije ničija. Ne postoji. I te ruke na njenom vratu poznajem. Tuđe su to ruke, a moje. Boli me čitavo telo, nemam više kud. Odlučujem da joj se predam, a devojka se baš u tom trenutku povlači i ostavlja me samog. Slobodan sam. Sedam na krevet, posmatram ugao i čekam noć. Čekam nju, da se ponovo pojavi.

Ivana Grujić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva