DCeased: Mrtve duše (Čarobna knjiga 2020) – Virus na kraju epohe



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Drugi je dan marta 2020. godine, poslednji trzaji zime prolaze nezapaženo, a o virusu korona se neprestano priča. Da li će COVID-19 biti virus koji će zbrisati civilizaciju, ili ćemo ga svi odležati kao samo malo jaču prehladu – to su pitanja koja izgleda da more svakoga u medijima, pijacama, autobuskim stanicama, a postaje i obavezna tema među revnosnim radnicima državne službe tokom ispijanja n-tih kafa na radnom mestu. Uskoro će i izbori, pa ćemo biti bombardovani drugačijim ali podjednako glupim i besmislenim informacijama. Čovek prosto poželi da se teleportuje u neku pećinu na Marsu, sklopi oči i gurne kažiprste u uši dok sve to ne prođe. Srećom, nađe se tu i tamo nešto dobro za čitanje, uprkos poslovičnoj nestašici novih izdanja početkom godine. Naslov – „DCeased: Mrtve duše“, izdavač Čarobna knjiga, edicija... jel izdavači uopšte misle da konzumenti obraćaju pažnju na naslove edicija? Strip je strip i tačka. Godina izdanja 2020. – friško iz štamparije. Jel još neko onuši strip čim ga otvori? Ne?

Tema je kao stvorena za ovo vreme COVID-19 histerije. Virus koji pretvara stanovnike Zemlje DC univerzuma u zombolike kreature željne krvi, pa, kao i u svakom klišeiziranom zombi spektaklu, virus se vrtoglavom brzinom globalno širi i uništava ono što bismo optimistično mogli zvati civilizacijom. Tvist u priči? Zapravo ih ima dva. Prvi je najočitiji: s obzirom na činjenicu da se priča odvija u superherojskom habitusu DC-ja, žrtve i heroji u ovoj priči su pre svega superheroji i njima bližnji. Logično pitanje je da li je DC ovde iznedrio neku originalnu ideju. Pa, i ne baš. Još 2005–2006. godine Marvel je učinio slično sa svojim juacima u mini seriji „Marvel zombies“, čiji je idejni tvorac niko drugi do Roberta Kirkmana, koji je u to vreme već dve godine pisao „Okružen mrtvima“ (bogu hvala završenog prošle godine). Istina, postoje suštinske razlike između „DCeased“ i „Marvel zombies“, pre svega u tome što ovaj prvonavedeni i mlađi naslov ima dosta zreliji pristup. A i Tom Tejlor („Injustice: Gods among us“, „The Example“, „Superior Iron Man“) je mnogo zreliji pisac od izvikanog Kirkmana. Na stranu svi superherojski naslovi, dovoljno je pročitati „The Example“ Toma Tejlora i Kolina Vilsona, gde su na dvadesetak strana uboli suštinu problema našeg društva na bolji i koncizniji način nego što je to Kirkman uradio na 2000+ stranica svojih „Okruženih mrtvima“.

Ako bi se i morala izvući neka scenaristička mana „DCeased“ to je manjak fokusa na „obične“ likove. Fokus je, kao što se i očekuje od ovog naslova, na superherojskom miljeu, i Tejlor na jednostavan način seje zarazu među njima i suočava svet sa posledicama. Naravno, jedan zaraženi Fleš može naneti svetu veću štetu nego rendom prolaznik na ulici, i tome Tejlor posvećuje pažnju. Okosnica i jeste sučavanje čovečanstva sa posledicama zaraze pojedinih superheroja sa jedne strane, i preostalih junaka koji pokušavaju da suzbiju, pa kasnije ublaže zarazu sa druge, uz posebnu brigu o tome da i oni ne postanu zomboliki likovi u ovoj drami u šest činova.

Kako je format mini serijala poput „DCeased“ ograničen, u ovom slučaju na 6+1 svesaka (dodatna priča „DCeased: Lep dan za umiranje“ je intermeco bez koga priča ništa ne gubi, ali delom dobija na dimenziji sa plejadom sporednih i skrajnutih likova), od ove knjige i ne treba očekivati filozofski traktat ili studiju ljudskog društva. „DCeased“ per se jeste zombi ložana sa morem poginulih na obe strane, pokojim potresnim trenutkom sa ubijanjem sebi bližnjih, i nekoliko duhovitih trenutaka koji, iskreno, nimalo ne štrče od ostatka uprkos opštem morbidnom okruženju. To i jeste najbolja definicija, jer je strip zaista na mahove morbidan, ali ne na „Crossed“ ili „Okružen mrtvima“ način, koji se služe šok efektima samo zarad šokantnosti. Ovde pak likovi, dobri i zli, padaju u snopovima bez ikakve zadrške, a i pored „blood and gore“ trenutaka „DCeased“ ni na tren ne postaje degutantan.

Lično, zanimljiva je i retka pojava posmatrati superheroje iz DC kuhinje koji delaju bez zadrške i uobičajenih moralnih predrasuda protiv ubijanja. Svest da protivnik suštinski jeste mrtva osoba odstranjuje tu dimenziju superheroja, i borba zaista postaje bitka 1:1 do smrti. One prave, posle koje se ne ustaje i grizu bližnji.

Pomenuli smo ranije da „DCeased“ ima dva tvista u priči. Drugi je u vezi sa poreklom zaraze, koje nema nikakvu kriptičnu ili neobjašnjivu ulogu. Tejlor na samom početku prikazuje kako do zaraze dolazi i sama njena priroda je drugačija od sličnih naslova. U „DCeased“ reč je o tehnobiološkom virusu. Biološki aspekt je isti kao kod svakog zombi splatera, dok spoj sa tehnologijom pruža taj dašak originalnosti u odnosu na slične naslove. Zaraza se širi ujedom, ali i društvenim mrežama, i žrtva postaje svako ko baci pogled na fejsbuke, tvitere i ine oglašavače selfija sa doručkom i objava o konzistentnosti stolice. Nimalo suptilna kritika Toma Tejlora usmerena ka našoj opsednutosti tehnologijom i društvenim mrežama, posebno jer se takav vid zaraze ispostavlja opasnijim od ličnog kontakta. Evidentno jer je i u našem svetu sveprisutno otuđenje od ličnih kontakta i učešće mreže u društvenom životu (ako se takva vrsta supstitucije može tako nazvati). Metaforično zombifikovanje društvenim mrežama Tejlor prilično direktno, bez uvijanja u simboliku, lepi poput šamara čitaocu u lice.

Ali, tu se završava svaka dublja simbolika ovog serijala. Na kraju, osnovna namena mu je zabava, i u tom aspektu briljira premisom i izvođenjem. Za drugo ni nema potrebe, jer ne pati od iluzije pretencioznosti niti prepotentnosti u dokazivanju da je ostvarenje sa kvazifilozofskim sadržajem. U tom smislu i vodeći ilustrator „Mrtvih duša“ Trevor Hersajn, uz gostujuće autore, pružaju sumornu, ali i zanatski superherojsku atmosferu. U stripu sa ovom tematikom (i sa ovakvim naslovnicama) očekivano je da se horor-splater ikonografija gura u prvi plan. Ipak, i pored sveopšteg uništenja, kataklizme, pokolja na svakom koraku, strip ni vizuelno nije degutantan niti stremi takvom vidu spoticanja publike. Hersajn, istina, katkad deluje kao da je radio kroki crteže kojima je tek kolor podario drugu dimenziju. Potpuno u suprotnosti sa fotorealističnim naslovnicama Frančeska Matine.

„DCeased“ na naše prostore dolazi nedugo nakon premijere u SAD, i jedan je od najsvežijih naslova na našem tržištu. U tom smislu je izvanredno čitati noviju američku produkciju bez zaostatka od (u najmanju ruku) nekoliko godina. Ne mogu da se otrgnem utisku kako bi u ovoj ediciji svežijih DC naslova fantastično legao još neki od naslova poput „Mister Miracle“ Toma Kinga, ili „White Knight“ Šona Marfija (i pored susjedskog izdanja Fibre ili domaćeg serijalizovanog u blaženopočivšoj „Stripoteci“). Kao i „DCeased“, to su vrhunski noviji „elseworld“ naslovi, koji se lepo nadovezuju na mejnstrim niz započet „Časovnikom sudnjeg dana“, „Mračnim noćima: Metal“ i „Betmenom koji se smeje“. Nakon nedavne objave da je Den Didio (konačno) dobio šut kartu iz DC-ja, ali i tvrdoglavom istrajavanju u njegovoj poslednjoj odluci da se i dalje gura sumnjivi 5G (Fifth generation) u toku ove godine, gde se ikonični likovi zamenjuju mlađim generacijama superheroja, evidentno je da se ova izdavačka kuća nalazi u izvesnim problemima. Govori se i o gašenju produkcije novih naslova, ili čak prodaji Marvelu/Dizniju. No, o tome ćemo više znati tokom godine. Činjenica je da uprkos pojedinim naslovima, od kojih su neki navedeni u prethodnim redovima, noseća izdanja sasvim zasluženo beleže pad prodaje. U tom smislu su „DCeased“ daleko iznad proseka u sadašnjoj produkciji DC-ja, iako sve to može još bolje. Uvek može bolje, ali i gore. Stvarno ne bih voleo da upravo čitamo poslednje dobre naslove DC-ja, jer možda ih uopšte ne bude. Bio bi to kraj jedne epohe.

Nikola Dragomirović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva