W.A.S.P.: The Crimson Idol — Veličanstvena metal opera



Sviđa ti se? Javi ostalima!

U vreme kada su grandž i alternativni rok počinjali sa dominacijom na alternativnoj i mejnstrim sceni, svi momci koji su dekadu pre devedesetih godina proživeli kao milioneri u helankama, natapirane kose, razvratu na kome bi Hefner lično pozavideo i pesmama o hedonizmu naprasno su nestali sa MTV-ja i iz prodavnica ploča. U to vreme je uveliko počelo da se priča kako je i grupu W.A.S.P. zadesila ista sudbina. Međutim, sredinom 1992. godine se iznenada pojavljuje remek-delo koje je razuverilo svakoga ko je pomislio da se Bleki Loules povukao sa muzičke scene.

Za potrebe same priče o metal operi pod nazivom The Crimson Idol vratićemo se na period pre njenog nastanka.

Bleki Loules je rođeni Njujurčanin koji je do svoje petnaeste godine uspeo da bude izbačen iz vojne škole i nađe se na ulicama ovog grada kao pripadnik lokalnih bandi. Spletom srećnih okolnosti je sa nepune dvadeset dve godine bio na turneji sa kultnim glem rok bendom New York Dolls kao zamena za legendarnog Džonija Tandersa na gitari. Već tada je shvatio kakav bend vizuelno i muzički želi da osnuje. Nakon što su ga Dollsi šutnuli po povratku Tandersa, u Los Anđelesu je imao epizode u bendovima Sister, Circus Circus i London. U tim bendovima je manje-više uvek sarađivao sa Nikijem Siksom koji je na kraju odjebao sve i osnovao Motley Crue, loše momke rokenrola. Sviranje po klubovima za siću nije rešenje pa je W.A.S.P. osnovao sa ciljem da konačno uspe u surovom svetu muzičke industrije.


Grupu W.A.S.P. su u proleće 1982. godine osnovali Bleki Loules na vokalu i ritam gitari, solo gitarista Rendi Pajper, basista Rik Foks i bubnjar Toni Ričards.

Kako je Bleki vrlo dobro znao da ljudi slušaju očima, na svirkama je često jeo žive crve, pio svinjsku krv, palio sopstvene čizme i simulirao ubistva grupi devojaka koje su bile vezane za spravu za mučenje. Pored šok efekata na posetioce svirki njihova muzika bila je dovoljno dobra da im Capitol Records 1984. godine ponudi ugovor.

Sa izlaskom prvog singla pod nazivom Animal (Fuck like a beast) na muzičkoj sceni se pojavilo nešto što do tada nije. Poput dosta metal izdanja i ovo je dobilo mali milion oznaka za seksizam, neprikladan rečnik i uznemirujući sadržaj od strane roditeljskih i hrišćanskih organizacija. A pošto je zabranjeno voće najslađe, ploča postaje hit među slušaocima.

Za svega četiri godine momci su snimili tri studijska i jedan album uživo. Inače, muzika benda nikada nije mogla da se klasifikuje ni kao glem metal, ni kao hevi metal ni kao hard rok pa su svirali sa dosta alterantivnih bendova koji su žanrovski bili homogeni. Binu su delili sa sastavima kao što su Iron Maiden, Kiss, Metallica, Megadeth, Slayer, Anthrax, Sepultura, Motorhead, Guns n roses, AC/DC, Cinderella itd. Sadržaj ovih albuma svodio se na žene, opijanje, žurke, tuče, omaž borbi za slobodu SAD-a, ubistva i Blekijeve unutrašnje demone. Međutim, od zajebanih vanbračnih sinova Kiss-a i Black Sabbath-a koji su na bini imali sopstvene odsečene glave nabijene na koplja, bend se polako pretvarao u putujući cirkus kako im je 1986. i izgledala bina.

Svako od studijskih izdanja snimljeno sa različitom postavom a albumi W.A.S.P., The Last Command, Inside The Electric Circus i Live… In the raw su prodavani u milionskom tiražu. Imajući u vidu da je Blekijevo lice na omotu svakog albuma osim prvog, dalo se pretpostaviti u čemu je problem. Osim Krisa Holmsa koji je došao u bend nakon izlaska Foksa (autor teksta se dopisivao sa njim preko Fejsbuka i totalni je car), Rendi Pajper je otišao u bend Alisa Kupera a bubnjari Toni Ričards i Stiv Rajli nakon izlaska iz benda postaju članovi tezgaroških bendova odnosno L.A. Gansa, poslednjeg trzaja glem metala s kraja devedesetih. Svi oni, kao i momci iz Slejera, Niki Siks i Lemi Kilmister su isticali Blekijeva sranja kao najveći problem. Prvenstveno njegov ego i neprihvatanje tuđih ideja i mišljenja. Isto tako postoji snimak kako ga jedini fan na železničkoj stanici u Moskvi moli za autogram dok ga ovaj kulira. Mislim, pričam o čoveku koji je svako od 20 izdanja benda producirao sam i sa gitare prelazio na bas pa opet na gitaru.

Štaviše, u nekoj švajcarskoj zabiti se Riblja Čorba našla kao njihova predgrupa. Bora je izjavio da Bleki uopšte nije želeo da izađe iz svlačionice na druženje sa njima. Što je skroz okej.

Sa petom po redu postavom izlazi The Headless Children aprila 1989. godine. Zreliji zvuk i angažovaniji tekstovi daleko su emancipovani od prethodnog rada. Prema Blekijevim rečima, album je svakodnevnica koju vidimo kada uključimo TV: Etničko-religiozni sukobi, siromaštvo, post-apokalipsa i politička manipulacija. Na omotu su se u gomili našli Adolf Hitler, Benito Musolini, Josif Staljin, Čarls Menson, Idi Amin, Pol Pot i Al Kapone. Ovaj album je u principu sastavni deo lične kolekcije svakoga ko zna da je Kiki Lesendrić prevara.

Četiri kilometara linije belog i trinaest cisterni viskija kasnije, Kris Holms naprasno napušta bend. “Da bih se zezao”, rekao je novinarima. Bleki je u svom stilu prokomentarisao “da neki momci žele da rokaju na bini a drugi da sede kući u pidžami”, ciljajući na Krisovu vezu sa Litom Ford. I tako je “Mean man” koji je u dokumentarcu The Decline of Western Civilization Part II: The Metal Years izjavio da ga je rokenrol učinio đubretom od čoveka i notornim alkoholičarem mnogo kasnije rekao da mu je bilo dosta Blekija. Ni jedno “hvala” ni jedna pohvala i večito nezadovoljstvo frontmena, maskote i idejnog vođe benda rasturilo je dugogodišnju saradnju.

Od tada, grupa W.A.S.P. je nezvanično rasformirana. Sve što se znalo jeste da je Bleki planiran za ulogu T1000-a u Terminatoru 2. Zbog poveće visine ostao je ipak bez uloge.

Sve u svemu, naredne tri godine se o bendu nije ništa konkretno znalo, a hair metal bendovi kao što su Dokken, Europe, Twisted Sister i Warrant gube svoje mesto pod Suncem na surovoj muzičkoj sceni. Jednostavno, od bendova se tražilo da prave sporiju, depresivnu muziku sa dubljim tekstovima i da se rade u venu. Pošto su od svega oni ispunjavali samo drugi kriterijum, došlo je do smene generacija.

Metal opera pod nazivom The Crimson Idol objavljena je 27. 7. 1992. Godine. Prvobitno planiran kao Blekijev solo album, pritisak fanova učinio je da se izda pod imenom W.A.S.P. On se na ovom albumu potpisao kao pevač, prateći vokal, gitarista, basista, klavijaturista, producent i aranžer. Čak dva izvrsna bubnjara su svirala. Frenki Banali na jednoj strani i Stet Hauland na drugoj. Bob Kjulik, stariji brat Brusa koji je tada svirao u Kiss-u odsvirao je tek pokoju gitarsku solažu.

Šta se zapravo dešavalo kroz te tri godine? Rešen da ostavi po strani insistiranja izdavačke kuće da objavi nešto kao i strah da će ga fanovi zaboraviti, Loules se osamljuje i gubi iz javnog života. Ideju o konceptualnom albumu koju je imao još iz perioda u Sister-u konačno je rešio da razradi i realizuje. Kao bend koji je W.A.S.P. obradio u više navrata (I don’t need no doctor 1986. i The real me 1989. godine), The Who je bio poznat po konceptualnim albumima. Pit Taunzend, njegov heroj iz detinjstva dao mu je zeleno svetlo i svu podršku da uspe u svojoj nameri.

U ovoliki vremenski okvir treba uzeti u obzir da Bleki nikada nije dozvolio da neko drugi sedne za pult u studiju kao i da je važio za veliku cepidlaku. Štaviše, i dan-danas pljuje Inside the electric circus iako je došao do najjačih top lista širom sveta i imao solidne ocene kod kritičara. A sada kada je bio sam, bez drugih oficijalnih članova benda, mogao je na miru da radi na novom materijalu. Realno, pravo da snima, presnimava, briše, nasnimava i dosnimava niko nije mogao da mu uskrati.

Za konceptualni album najbitnija je priča. A priča o ovoj metal operi ukratko ide ovako: Džonatan Stil, mlađe je dete u porodici Vilijama i Elizabete. Vilijam, radnik i pripadnik niže srednje klase imao je nadimak Crimson (Tamnocrven otprilike). Majkl, stariji sin i pet godina stariji brat Džonatana je postao očev miljenik dok je Džonatan postao „nevidljivi dečak“. Život odbačenog i neželjenog deteta postaje još užasniji kada pijani vozač kamiona ubija Majkla na bratovljev 14. rođendan. Ne smogavši snage da se pojavi na sahrani, Džonatan postaje najobičniji predmet mržnje u očima svojih roditelja.

Tokom jedne pijane noći i tumaranja gradskim ulicama, Džonatan vidi crvenu gitaru u izlogu prodavnice muzičke opreme. Tada shvata da je muzika jedini način da se izrazi. Znao je da je bekstvo u veći grad neizbežno ukoliko želi da postane poznat i uspešan muzičar. Sa šesnaest godina, ukradenom gitarom i snovima o karijeri dolazi u veliki grad.

Dve godine tumaranja i bezuspešnog pronalaženja izdavačke kuće se završavaju upoznavanjem izvesnog Čarlija. Ovaj vlasnik izdavačke kuće koji u muzici ne vidi ništa osim profita mu omogućuje snimanje albuma. Tada Džonatanu postaje jasno da Čarli drži motornu testeru a da je on ovca spremna za klanje. „Mrtvačnica“ je prema rečima Čarlija muzička industrija u kojoj se izvođači komercijalizuju i prodaju kao roba. Ili jednostavnije, to je mesto gde muzika dolazi da umre.

Nakon izlaska prvog albuma, ciganka koja proriče sudbinu mu je u kartama videla veliku želju za uspehom ali izvukla je i jednu uznemirujuću kartu. „Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari“ odzvanjalo mu je u glavi.

Prodaja ploča omogućila mu je raskalašan život u velikoj kući, skupe automobile i nove bogate prijatelje. Naredne tri godine ostaju mu u magli jer za njegovo raspoloženje bio zadužen Doktor Rokter, prodavac ilegalnih supstanci.

Idol miliona ljudi imao je sve o čemu je sanjao. Osim ljubavi i prihvatanja od strane roditelja. Otkako je pobegao od kuće sa njima se nije video ni čuo.

Jednog mamurnog jutra nakon što je menadžer Aleks Rodman poizbacivao sve posetice žurke, Džonatan sedi sam u svojoj prevelikoj kući pored telefona i sakuplja hrabrost da pozove svoje roditelje. Ženski glas sa kojim je razmenio nekolicinu reči odbrusio je: „Mi nemamo sina.“.

Te večeri na prepunom koncertu, on skida žicu sa gitare, obmotava je sebi oko vrata i završava priču o crvenom idolu.

Sada kada znate prču pomislićete da nema potrebe da slušate album. Nije tako. Prvenstveno sam pojednostavio priču što je više moguće, a lirika je samo mali deo onoga što ovaj album čini posebnim. Napomenuo bih da ovde Bleki po prvi put uvodi akustične gitare što je za svaku pohvalu.

Sklop pesama varira od sporijih do brzih, a uglavnom je svaka pesma kombinacija oba. Vrlo dobro je uklopljen tempo pesama sa delovima priče i jačinama emocija koje se ispoljavaju. Takvim mešanim tempoima i genijalnim tekstom slušalac stvarno stiče utisak da se nalazi ispred bine na kojoj se smenjuju slike iz Džonatanovog života dok bend svira u pozadini. U principu, najmanje što može da se doživi jeste prizor šesnaestogodišnjeg deteta koje prestravljeno luta ulicama velikog grada ili člana najpopularnijeg benda na svetu kako sedi u svojoj ogromnoj praznoj kući mireći se sa činjenicom da ništa nije vredno kao ljubav onih za koje nikada nije ni postojao.

Ono što ovaj album čini najveličanstvenijim jeste način na koji je Bleki otpevao svaku pesmu. Svako od osećanja tuge, gneva, ponosa, očaja, odbačenosti i ljubavi transcendentalno se urezuje u um slušaoca. Valjda je to najskuplja cena koju umetnik treba da plati. Da se ogoli pred publikom. Pošto su ovakve pojave oduvek bile raritet u muzici, preporučio bih ovaj album svima koji žele da na 57 minuta pobegnu od stvarnosti i urone u drugi, emotivno katarzični svet. Pouzdano znam da je svaki slušalac na svoj način doživeo i opisao album. A i Bleki. Na nastupu na festivalu Monsters of rock 1992. godine bukvalno se gušio u suzama dok je pevao The Great Misconceptions of Me. Deceniju i po kasnije je izjavio da su mu fanovi godinama pričali individualne doživljaje ovog albuma što ga je psihički slomilo do te mere da je nakon poslednjeg koncerta 2009. godine ležao na podu hotelske sobe negde u Skandinaviji i ridao.

Spotovi za pesme Arena of pleasure i The idol su snimljeni ali ne bih da ih prepričavam zato što bih pokvario utisak prvog gledanja.

Na petnaestogodišnjicu od objavljivanja, album je ponovo snimljen pod imenom Reidolized (The soundtrack of the Crimson Idol) i snimljen je film po ugledu na priču. Sve to ona nova igra u Slagalici koju su dodali, sve to ne može da nadmaši original.

Da li je Bleki stvarno toliko težak za saradnju i neomiljen među kolegama i onima koji su imali mogućnost da ga upoznaju? Verovatno da jeste. Da li je izvanredan umetnik koji se na metal sceni smatra jednim od najvećih? I te kako!

Ilija Najdanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva