Mini turneja grupe Evolucija
Mini turneja grupe Evolucija

Metal nije mrtav ni poslednjeg dana 24. Brutal Assault-a uz Violator, Combichrist, Napalm Death...



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Vreme se računa, a bogami i teče, pa se tako primakosmo zadnjem izveštaju ovogodišnjeg, 24. Brutal Assault. Na starom dobrom metal mestu zločina, tvrđavi Jozefov u mirnom bohemijskog gradiću Jaromjeržu, u subotu 10. avgusta odigrao se poslednji festivalski dan. Obeležila ga je kiša! Ne bojte se, nije. Obeležili su ga nastupi bendova Violator, Combichrist, Napalm Death, Ved Buens Ende i još nekolicine drugih, ali ga je ona valjano ispratila i na trenutke nam kvarila užitak. No, tako vam je to kad ste na udaru zapadnih vetrova koji donose padavine, a nema planina da vas od njih zaštite.

Kiša je krenula da pada na samom kraju treće večeri i u kampu napravila velikih razmera kaljugu. Srećom pa je izjutra pauzirala te se nekako moglo funkcionisati. Pošto kamp generalno, sem uske socijalizacije nije nudio preterano interesantan program, uputili smo se već oko podneva do ugostiteljskog dela tvrđave, nakon čega smo planirali da se ubrzo usidrimo ispred neke od glavnih bina. Kako smo seli u baštu lokalnog paba, tako su startovale atmosferske padavine koje nisu stale do večernjih sati.

Ovakav splet okolnosti nas je primorao da propustimo nemačke trešere – Exumer, a potom i Necros Christos. Već sam pisao o tome, ali u jednoj rečenici ću ponoviti. Jednostavno je bilo nemoguće stići na sve što si naumio. Prejak line-up, kako na glavnim, tako i na Obscure bini, a tu je i premor, tako da u suštini nemaš načina da prenebregneš sve ove nedaće. Ipak ostaje žal za pojedinim nastupima koje nismo uspeli ispratiti. Na prvom mestu je sigurno onaj američkog nojz rok sastava Daughters, posebno zbog toga što smo naknadno saznali da su pokidali, a odmah za njima i češkog gorgrajnd ansambla Gutalax. Ovi potonji su toi-toi mobilni toalet prosledili publici na stagediving, te onda možete zamisliti kakav je to šou bio, poslednjeg dana u 10.30 ujutru. Od bendova koje je valjalo pogledati propustili smo i Alien Weaponry – maorski treš sa Novog Zelanda, Higher Power – američke hardkoraše, Omnium Gatherum – finski melodični det metal, Animals as Leaders – američki djent/progresiv, Midnight – blekerski rokenrol, Batushka – ruski liturgijski blek i eventualno još po neki. Razlozi su dakle preklapanje satnica, umor i ponegde ekstremna kiša. Grupe čijim smo koncertima prisustvovali i do nekoliko puta žrtvovali smo na uštrb onih što ih ne ispratismo uživo niti jednom. Na taj način su otpali Soilwork – poprilično nezanimljivi na ovogodišnjem Exit-u, Thy Art Is Murder – pre godinu dana viđeni u Beogradu, Testament – u junu ih odgledali na Arsenal festu u Kragujevcu, Lionheart – Berlin u decembru i Beograd 2016. kada smo i intervju odradili, Ektomorf – Beograd 1. maja, Iron Reagan – Rockaway Lake festival, Wolfbrigade – 23. Monteparadiso i Raised Fist – PRH festival u Tolminu 2015. i Exit 2016. uz intervju. Nažalost, tako je kako je, a da će biti prilike za popravni, kao što rekoh, verujem da biće.

foto: Milica Milošević
I tako se mi načekasmo pod suncobranom paba, a kiša nikako da stane. Kombinovano u glavi odzvanja ,,here comes the rain (again)“, malo The Cult, malo Eurythmics, a pomalo i po koja Slayer majica što pa asocira na ,,raining blood from a lacerated sky.“ Kiša je definitivno udavila gnjurca, te su na red došle kabanice, a sa njima i konačni polazak na Sea Shepherd stejdž i prvi bend koji odgledasmo poslednjeg festivalskog dana. Radi se o brazilskim, neverovatno pozitivnim i apsolutno iskrenim trešerima, grupi Violator. Au čoveče kakva energija, kakav stav, kakva svirka. Odmah su me na početku oduševili slogom i jedinstvom među članovima. Naime, pre nego što su krenuli svirati odigrali su svojevrsni ritual dizanja morala, okupivši se oko bubnjara i uz zagrljaj i uzajamnu potporu uplovili u šou.

Početak je obeležila intro numera Ordered to Thrash, nakon koje su uleteli u Atomic Nightmare. Iako su tekstovi poprilično klišeizirani nuklearnim ratovima i ponekim anahronim hladnoratovskim temama, sve to nekako odlazi u drugi plan zahvaljujući eksplozivnom nastupu i pristupu. Možda bi neko i instrumentalni deo stavio u istu šablonsku kategoriju, ali jednostavno momci rokaju bez premca, te i takva kritika biva skrajnuta. Nastavili su dalje sa Respect Existence or Expect Resistance, aluzijom na aktuelnu situaciju sa nabujalim fašizmom u Brazilu, produžili sa False Messiah, gde se u najavi basista i pevač Pedro Arkanžo verbalno na portugalskom obračunao sa trenutnim, krajnje desnim (eufemizma li) predsednikom domovine im Žairom Bolsonarom, i stigli do Toxic Death.

Arkanžo je u par navrata govorio o tome kako smo svi deo jedne iste internacionalne metal zajednice pri čemu se videlo da zaista sve što priča, priča iz dubine duše i srca. Naglasio je i to da su oni andergraund bend i da im je ovo prvi put da sviraju pred ovolikom količinom ljudstva. U svim tim nabujalim, ali nadasve iskrenim govorima jedan mi je posebno ostao u pamćenju. Pre nego što su započeli Destined to Die, vratio se na temu fašizma, odnosno antifašizma i izgovorio rečenicu: ,,Ako nisi antifašista, šta si?“ Vrlo prosto pitanje, za još prostiju nejednačinu.

Dok se zastava duginih boja viorila sa jednog od pojačala, došli smo do samog kraja. Pesma kojom su se oprostili od prisutnih bila je UxFxTx (United for Thrash). Po završetku numere Arkanžo je prvo vuznuo bas gitaru u vis više puta, a onda se spustio do zaštitne ograde odakle se bacio na stagediving. Burazer je nakon što je buka sa razglasa utihnula, a narod zamorio noseći ga ostao još nekoliko minuta da se izgrli i proćaska sa fanovima. Kakva kraljina! Fenomenalan nastup, vredan svake kapljice kiše koja je probila kabanicu i suvu garderobu načinila mokrom.

Kolege po zvuku, doduše daleko starije, iz američkog treš sastava Demolition Hammer smo naredne čekirali. Atmosferske padavine i dalje ne jenjavaju, ali se uprkos tome fina brojka okupila ispred Jägermeister-a. U pitanju je jedan zaista kvalitetan treš metal bend, ali nekako su pali u senu nastupa svojih mlađanih soničnih saboraca. Ono što je obeležilo svirku ovih veterana jesu govori basiste i pevača Stiv Rejnoldsa između pesama, tj. količina psovki koje je ovaj čovek uspeo da izusti u tako kratkom periodu. Akcenat je bio na ,,f*ck(ing)“ i znao je da je ponovi i po desetak puta u samo jednom uvodu. Numere što nagnaše narod na neki od plesova bile su Human Dissection, Infectious Hospital Waste, Aborticide i naposletku .44 Caliber Brain Surgery. Zahvalnica, slikanje i definitivni razlaz.

Vrag je pretio kišom i padom temperature da odnese šalu, pa smo uzeli malu pauzu. Tokom nje smo nažalost morali propustiti koncert američkih progresivaca Animals as Leaders, ali ne i onih čiji je nastup rokadom dospeo odmah potom, dok je prvobitno planiran za kraj dana. Kultni američki indastrijal sastav Combichrist, vokalom, gitarom, bubnjem i perkusijama na Sea Shepherd bini. Priredili su nam jedan poletan i sadržajan šou tokom kog sam skapirao da su indastrijal bendovi uživo nešto što mi i te kako godi i da mogu veoma dobar parti napraviti, pride. Tako ću i definisati njihovu svirku, kao odličnu žurku.

foto: Milica Milošević
Nisu časali časa, već kao grom iz vedra neba odmah u startu isporučili hitove Never Surrender i Shut Up and Swallow. Za trenutak su presekli sa Guns at Last Dawn sa najnovijeg albuma ,,One Fire“ objavljenog u junu ove godine, da bi nastavili dalje notornim Can’t Control, Follow the Trail of Blood i What The Fuck Is Wrong With You? Osnivač i pevač sastava Norvežanin Endi LaPlegua je bio na visini zadatka kako vokalnom izvedbom, tako i animacijom publike. Meni je posebno interesantan bio perkusionista Vil Spodnik, ne toliko virtuoznošću, koliko samom pojavom. Svirački su sve oduševili gitarista Erik13 i bubnjar Dejn Vajt. Svi članovi su bili našminkani i u najmanju ruku izgledali kao da su upravo došli sa kastinga za film ,,Bekstvo iz Njujorka“, eventualno ,,Trainspoting“. Verovali ili ne, tokom svirke ovih industrijalaca dogodio se i wall of death, čime je stavljena trešnjica na vrh ove sonične torte. Od auditorijuma su se oprostili verovatno najvećim hitom grupe Maggots at the Party i naslovnom novog albuma One Fire. Žurka za pamćenje.

Stigli smo do trenutka kada je trebalo posetiti Obscure binu. Tamo su svoju ekskluzivnu svirku imali Ved Buens Ende iz Norveške. Reč je o grupi koja svira avangardni blek metal i jedni su od prvih što se otisnuše ovim vodama. Ja da budem iskren ništa zanimljivo nisam pronašao u njihovoj muzici, a ponajmanje u izvedbi kojoj sam prisustvovao. Monoton, besadržajan, umarajući nastup, uz sve to nepotpun i prožet vokalima sa matrica, bar kod jedne numere. Prostor pod šatorom stejdža je bio pun, ali mi se isto tako činilo da ni fanovi nisu baš nešto posekli vene tokom ovog koncerta. Ovde čak ni žanrovski senzibilitet mislim da nije bio presudan jer mi je nekako sve bilo kako ne treba biti.

Završila se i ova agonija, te smo mogli skoknuti do obližnjeg Underground skvera da predahnemo i naslušamo se raznih arlaukanja, brektanja, mrljanja koja su neretko bila jezik komunikacije među poznatim i nepoznatim posetiocima i posetiteljkama festivala. S obzirom na to da su pauze na Obscure-u trajale i po pola sata, a tamo nas je interesovanje za još jednim sastavom ostavilo, imali smo vremena da pustimo korak do obližnje KAL bine i bioskopa, da vidimo na šta to liči. Već sam pominjao ovaj stejdž, ali nije zgoreg dodati da je u pitanju prostor unutar jedne od baraka koje se nalaze među zidinama Jozefov tvrđave i da su svuda po njemu prosuti kreveti, dušeci, dvosedi, trosedi, fotelje gde se možeš zavaliti i uživati ili ,,uživati“ u zvucima dron i nojz artista i artistkinja. Prekoputa je smešten bioskop koji je u tom trenutku bio dupke pun, a prikazivali su neki japanski horor čini mi se.

Nakon ovog intermeca, povrataka pod šatru Obscure stejdža gde su svoje startne pozicije zauzimali vremešni i pripiti momci iz nemačkog sastava Tankard. Falio je samo još Kreator da se zaokruži ,,velika četvorka“ nemačke treš scene, jelte. Momci iz Frankfurta jedini nisu zasvirali na nekoj od glavnih bina, ali to nije omelo činjenicu da pod tendom igla nije mogla pasti. Tako zgusnuti dočesamo prvo uvodnu peruansku numeru El Condor Pasa, a onda i pevača Andreasa Geremiju, basistu Franka Torvarta, bubnjara Olafa Cisela i gitaristu Andreasa Utjara.

Nemci voze sirovu treš metalčinu - instrumentalno, a što se pisane reči tiče, teme su im uglavnom alkoholnog karaktera. Peva se o pijanstvima, forsira pivo (u skladu sa imenom benda), ali zna da zaluta i po koja uobičajna ratno-koljačka tematika. Repertoar je bio meštovit sa smenama starih i novijih numera. Startovali su sa novom, naslovnom poslednjeg albuma One Foot in the Grave, zasekli sa isto tako naslovnom prvog albuma Zombi Attack, te sa još kojom između, pre i posle, stigli do pauze. Izgledalo je kao da su se ovi muzičari alkoholu odani malko umorili. Po povratku su izveli R.I.B. (Rest in Beer), Chemical Invasion i Rules for Fools. Ječmeno-hmeljni napitak je počeo da uzima danak, pa se pevač Andreas krenuo propisno, da se tako izrazim, nalupavati. Poslednju traku koju smo odslušali - A Girl Called Cerveza, je uveo nekom seksističkom ,,šalom“ koju je uputio devojci iz prvog reda uz po još koji neslani komentar vezan za njenog dečka, muža i koga sve ne jer se Andreas zaneo u nabrajanju. Svirka je bila u redu, ali ove pijane, nikom smešne fore su nas naterale da ubrzamo korak ka Jägermeister-u.

Tamo su nas dočekali velikani grajndkor muzike, jedni, jedini, neponovljivi - Napalm Death. Malo je onih iz ove branše kojima bez pardona mogu pokazati baš veliki respekt, a pored belgijske grupe Agathocles, nemačke Le Scrawl i hrvatskih Patarena, na samom vrhu se nalaze ovi vanserijski Englezi. Nastali su još početkom 80-ih godina prošlog veka kao anarho pank sastav čije su neke od prvih pesama izašle upravo na kompilaciji ,,Bulshit Detector“ anarhističkog kolektiva, etikete i benda Crass. Iz tog perioda su ostali samo stav i tematika tekstova. Kasnije su otišli svojim grajnd, pa i det metal putem da bi danas jednostavno bili lektira ovih muzičkih žanrova.

foto: Milica Milošević
Probijajući se kroz masu, nadomak circle pita smo stigli tek za traku Continuing War on Stupidity. Kasnili smo svega desetak minuta, što u grajderskoj jednačini daje rezultat od skoro isto toliko numera. Srećom nismo propustili možda i najveći hit grupe Suffer the Children, koja je izazvala totalni haos u publici, kao ni ništa manje poznatiju Scum. Set nije zaobišao ni kratkog, ali slatkog daha You Suffer, smeštenu između The Kill i Dead. Frontmen benda, kao i uvek eksplozivni, Mark Barni Grinvej se nije libio pomalo i umešno prozboriti između pesama. Besede su mu se ticale slobodnomislećih ljudi, standardizacije seksualnih orijentacija, a upoznao nas je i sa činjenicom da lagano i sigurno rade na novom albumu. Naravno, s posebnom pažnjom je govorio i prišao jedinoj obradi - Nazi Punks Fuck Off legendarnih pankera Dead Kennedys. E ova je pretekla prethodni, impozantni circle pit. Bez patetisanja je za rastanak najavio kompozicije Persona Non Grata i Smear Campaign koje su izveli u cugu i tako udarili tačku na ovaj energični koncert. Drugi put sam ih gledao i jedva čekam idući!

Iskoristio bih priliku i ovu informaciju da podelim, dok smo još, manje više, na političkom tlu. Neki lik je među garderobom koju je prodavao na festivalu prokrijumčario majice sa likom Adolfa Hitlera. Pored slike krvnika, na majici je bio otisnut i afirmativni citat. Posetioci i posetiteljke festivala koji su to uočili obavestili su organizatora, da bi ga ovaj brže bolje, kako dolikuje, najurio sa događaja. Orga-tim je reagovao i putem društvenih mreža i zahvalio se onima što javiše. U komentarima na fejsbuku se potom pokrenula čitava polemika u vezi ovoga, pa su postavljena pitanja šta je sa majicama NSBM bendova (npr. Burzum) i južnjačkim zastavama. Ipak, izbacivanje neonacističkog prodavca sa manifestacije je naišla na odobrenje i radost većine.

Mgla svuda Mgla oko nas, da se izrazim kroz stihove Josipe Lisac. No, ove poljske blek metalce smo odgledali na plazmi našeg odmorišnog ishodišta, dok smo ih jasno čuli jer smo bili relativno blizu. Nakon njih je ostalo još dva benda, pa je trebalo okrepiti se i napuniti baterije.

Učinismo to, te krenusmo do Jägermeister-a na, iz meni dragog Liverpula, moćni Carcass. Karijeru započeli kao gorgrajnd sastav, kasnije mic po mic skretali ka det metalu gde su našli svoju sigurnu luku. Iz original postave pred nas se ukazaše pevač i basista Džef Voker i gitarista Bil Stir, sa ništa manje relevatnijim bubnjarom Danijelom Vajldingom i drugim gitaristom Tomom Draperom. Sve je bilo spremno za šou, pa čak i ogromna zastava sa motivom omota poslednjeg izdanja ,,Surgical Steel“.

Mišljenja o ovom nastupu su bila podeljena, barem u razgovorima gde sam i sam učestvovao. Meni su bili super i baš su mi legli, uprkos tome što su na talasima žanra koji mi nije u vrhu prioritetne liste. Za razliku od njihovih savremenika, zemljaka i metal saboraca iz grupe Napalm Death, ovi nisu skoro ni jednu reč progovorili između pesama. Tek je pred sam kraj Džef, inače u majici gorepomenutog benda Crass, najavio da će novi album izaći iduće godine i onda nastavio da praši sa ekipom uz parolu – less talk, more rock. Najveći hit sastava, ako je verovati reakciji okupljenih, Heartwork, ostavili su poslednjim. Doviđenja sa stilom.

Dođosmo do kraja dragi moji i drage moje. Oproštaj od 24. Brutal Assault-a naišao je na Sea Shepherd bini sa engleskim eklektičarima Anaal Nathrakh. Ne bih da vas slažem sa nekom nepotpunom definicijom zvuka im, ali ću probati makar da približim. Blek, grajnd, det i indastrijal – suma sumarum metal, hehe. Ja mislim da ni oni sami nemaju pojma šta sviraju. Inače, ovaj termin u rasporedu je bio zakazan za Combichrist, ali su Englezi zakasnili na avion te je usledila rokada.

foto: Milica Milošević
Fin broj ljudi se okupio i dočekao ih. Pre nego što su izleteli pred nas, njihov tehničar se dokopao mikrofona i zamoli majstora na svetlima da ih malo zagasne jer neće muzicirati disko bend. Ovakve molbe je kasnije upućivao i vokalista Dejv Hant u momentima kad se svetlosni burazer zaneo i bogami zaslepeo okupljene. E da, osovinu ansambla čine njih dvojica, pevač iz prethodne rečenice i Mik Keni, uživo gitarista, u studiju sve ostalo. Za potrebe žive svirke imaju i ekipu na bubnjevima, basu i drugoj gitari. Nakon što je svetlo podešeno i sve bilo spremno za akciju, eto njih i kompozicije kojom su otvorili nastup – Obscene as Cancer. Za njom je naišla Monstrum in Animo, potom Hold Your Children Close and Pray for Oblivion i onda Forward! Ova potonja je nagnala Dejva da prozbori po neku o istoj. Naime, pesma je posvećena običnom narodu koji su nadređeni slali u Prvi svetski rat, odnosno u smrt. Vidno isfrustriran iskoristio je priliku da popljuje po Bregzitu i da kaže kako im je ,,demokratija ukradena od strane fašista.“

Često je govorio između pesama, ali veoma koncizno i na trenutke dovitljivo, humoristično. Meni je to bio najzanimljiviji deo nastupa, pošto se u muzici definitivno nisam pronašao. Saopštio nam je i kako je ,,smešno“ što je ispalo tako da su Carcass njima predgrupa, iako je Džef, jedan od uzora im, bio na njihovom prvom koncertu u nekom podrumu. Takođe nam je dao do znanja da im se live gitarista prethodno veče povredio, pa je uleteo lik, kome nisam zapamtio ime, bukvalno u poslednji čas i spasio svirku. Bilo je tu još kojekakvih momenata, ali da ne preterujem. U finiš su ušli sa Bellum Omnium Contra Omnes, Forging Towards the Sunset i naposletku More of Fire Than Blood. Uz srdačan pozdrav zatvoriše festival na glavnim binama!

Završni dan 24. Brutal Assault festivala su po mom ličnom sudu definitivno obeležili Violator, Combichrist i Napalm Death. Publika je bila vidno umorna, pa se u kasnijim časovima moglo primetiti zatišje circle pit, mosh pit, stagediving i wall of death momenata. Međutim, u prethodnim danima toga je bilo na pretek, te se ovo ne mora uzimati za zlo.

U nedelju, 11. avgusta smo oko podneva uskočili u kombi za Srbiju, napustivši opusteli kamp u kome su pojedinici i pojedinke ostavili za sobom šatore, vreće, stolice i gomilu đubreta. Na putu ka Beogradu smo sabirali utiske, smejali se, neki od nas izgubili, pa našli moblini telefon, umalo nismo pogušili u frci oko pojaseva kad nas je u Slovačkoj na sred auto-puta zaustavio saobraćajac, još malo smejali, i još više i na kraju u Beogradu rastali mrtvi umorni.

Nakon više od 30 odgledanih bendova, isto toliko, ma i više sati provedenih unutar Jozefov utvrđenja i kilometara, i kilometara prepešačenih u okvirima, okolo i van prostora Brutal Assault-a, sa setom u leđima i nebrojivom količinom lepih uspomena gledamo ovom, ali sa entuzijazmom ka licu novom, 25. festivalskom izdanju. Do tada, ako se dogodi, metal nije umreo!

Nemanja Mitrović Timočanin



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva