Mini turneja grupe Evolucija
Mini turneja grupe Evolucija

U bojama orgazmičkog panka



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Čudni su umetnici, svako od njih ima neki zamišljeni cilj, ideal, nešto zbog čega egzibicionistički stoje ogoljeni pred širokim masama, znajući da neće biti shvaćeni.

Svi su oni naizgled skromni dok u sebi teže pomeranju granica. Ali kada ti umetnik odgovori da je jedini razlog njegovog rada puko razmišljanje koje kaže: Slikam zato što mogu... Šta posle?


Možda bi to bio lajtmotiv večeri, u Ćupriji, u muzeju koji niko ne posećuje, gde se odjednom stvorila gomila mladih ljudi da isprate sugrađanku i možda jedini akademski primer umetnice Suzanu Dželatović.

U ovom dobu hiperprodukcije, teško je uhvatiti nit sa ljudima okolo, sa realnošću, a pogotovo sa umetnošću i istorijom.

Na kraju krajeva, nisam ni želeo da idem na izložbu, no silom prilika su me naveli, i rekao, ajde, ionako ću da iskoristim čitavu priču da bih saznao nešto novo u međuvremenu.

Šta ti je profesionalna deformacija, i posle nekoliko piva i dalje postoji radoznalost, mogućnost da posmatram dela oko sebe ne kakve jesu, već kao u esid tripu, trudio sam se da razlučim motive, perspektive, aktove, kroz poteze četkice, kroz ulje na platnu u Ćupriji, mestu gde nisam očekivao da ću koračati kroz lavirinte impresija.

Deluje neverovatno...

Stojim na sred sobe gledajući slike na zidovima, gomila motiva, ringišpil za kritičare. Nisam opčinjen potezima četkice, niti brojem radova okačenih na zidovima koji gube konstrukciju jer prevelika subjektivnost i naizgled realizam izvire iz svake slike.

Opčinjen sam bio emocijama koje su izvirale iz svakidašnjih poza, zagonetnih situacija koje će ostati ovekovečene. Te mi je prvo pitanje bilo: „Čemu realizam?“

Iako sam očekivao razglabanje i diskusiju, dobio sam jasno i glasno razloge. Jedino preko realizma drugi mogu u potpunosti da razluče mogućnosti umetnice. Zašto bi umetnost bila tu da nas nauči, znam po sebi. Za mene je pisanje potreba, meditacija koja kroz reči provlači emocije.

Za nju je slikanje vožnja, kao i gudra. Povezano je sa seksualnim principom, sa idejom da si iskren prema sebi i svojim fantastičnim mogućnostima. Ko iz topa je izgovorila da su slike tu zato što mogu da se otelotvore kroz njenu kičicu i štafelaj.

Ne zato što je skovala plan da zavlada svetom umetnosti, već samo eto, zbog mogućnosti.

Većina dok gleda gomilu aktova ne vide da golo žensko i muško telo ne predstavljaju eroticizam u pravom smislu te reči. Golotinja je tu da bi predstavila emociju, ona nije tu da uzbuđuje.

Iako su figure i likovi privlačni, na prvu loptu fokus je u emociji, u mogućnosti da se prenese dati trenutak, a da se kroz golotinju prikaže ljudska lepota koja se ne može izvrnuti i pretvoriti u pornografiju, jer gledajući slike, koliko god golotinje bilo, umetnica koristi magiju koja ti u fokus stavlja izraz, estetiku, ideju da se izađe iz postmodernizma koji je uneo poetiku ružnog.

Zato se blago iznervirala kada sam joj postavio drugo pitanje, šta za nju predstavlja erotika. Odmah je krenula odbrana da ljudi pogrešno interpretiraju njena dela, da ne postoji erotika, ili ako postoji, ona buja kroz izraze i emocije, a ne kroz nagost.

Iskreno, posmatrajući slike na hiljade izložba na kojima sam bio, ni jednom nisam doživeo situaciju u kojoj sam posmatrao dualnosti, ponositost koja u sebi nosi tugu, izgubljenost u gomili, situaciju u kojoj milion ljudi oko tebe stvara još jači osećaj samoće.


Šta vidim?

Psihološku sliku bez razumevanja, golotinju bez erotike, orgazmičnu samouverenost i bunt protiv samog sebe, protiv drugih i na kraju krajeva, ničega.

Možda je to bunt koji donosi vreme i duh koji nas obilazi: borba ni protiv čega; predstava, svet ideja, i čudesna impresija, akademsko slikarstvo oslobođeno stega.

Vidim realizam, surovu stvarnost koja nas okružuje i vuče ka sebi u cilju vraćanja telesnosti. Iako postoji jak emotivni naboj koji kulja iz svakog umetničkog dela, postoji i doza divljenja koja raste kako vreme prolazi.

Napokon vidim umetnost koja me baca u pozitivne tokove svesti i ne čini mi se kao mrlja na platnu koja predstavlja emotivni sklop čoveka.

Ne postoji ništa što je prepušteno slučaju, i iako je umetnica doživela jednu vrstu emocije tokom rada na svakoj slici, posmatračima je dopušteno da izađu iz konteksta, te ostaje ona krilatica da umetničko delo postaje svačije kada se okači na zid.

Nije potrebno sedeti u Narodnom Muzeju ili juriti kustose po beogradskim kafićima, komunističkim salonima i klubu književnika, jer duh vremena je ispred nas.

Pokušavao sam sve vreme da zadržim pristrasnost pri analizi i da koristim objektivnu impresiju (iako je ova sintagma zapravo paradoks) koju sam prošao tokom procesa promatranja.

I zašto bih, na kraju krajeva, izbegavao pristrasnost. Lično nisam video veći talenat, a video sam mnogo toga.

Ostao sam zapanjen, pa čak i dok pišem ovo sve, nekako imam osećaj da nisam do kraja razumeo, da bih sledećim pogledom mogao dublje da osetim prelivanje boja u tragovima orgazmičnog panka.

U Ćupriji se trenutno odigrava izložba u muzeju koji je dobio ime po starom nazivu za grad: Horeum Margi. U toj čudnoj građevini videćete još čudniju postavku Suzane Dželatović.

Mogu ja da pišem ovako do sutra, ali ovo se mora doživeti.

Biografija (preuzeto sa sajta: http://www.slikari.rs/slikar/suzanadzelatovic)

Suzana Dželatović je rođena 30.05.1989. godine u Ćupriji gde je završila osnovno i srednje školovanje. Osnovne akademske studije završila je 2012. godine na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, na odseku zidno slikarstvo, u klasi profesora Željka Đurovića, i stekla zvanje diplomirani primenjeni umetnik. Master studije je završila na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku slikarstvo, u klasi profesora Slobodana Roksandića. Član ULUS-a od 2015. godine.

Stefan Megić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva