Zoran Modli - radijska legenda prepoznatljivog glasa, jedan od prvih di-džejeva u bivšoj Jugoslaviji, pilot, instruktor letenja, autor brojnih knjiga, novinar... Svestrana je ličnost, čovek pun duha zagledan u budućnost tehnologije. Usudio se da postane profesionalni pilot i instruktor letenja u vremenu u kojem je bio izuzetan podvig da jedna medijska ličnost sa radija uđe u svet avijacije i dokaže svoju vrednost i u toj oblasti (i to je ono što me kod njega možda i najviše fascinira jer i sam volim avione, taman toliko da sam kod Modlijevog prijatelja davno, još kao dete, učio kako se to pilotira, doduše na simulatoru letenja jer uglavnom nije preporučljivo da deca voze prave avione). U nastavku možete pročitati intervju sa legendarnim Zoranom Modlijem.

foto: Andrej Cukić
Autor ste emisije "Zakon akcije i reakcije" koja je posvećena tehnologiji i reakcijama ljudi na hi-tech svet - da li smatrate da će tehnologija uspeti da dostigne takav nivo da će moći da prevaziđe ljudsku kreativnost, da takva "kreativnost inteligentnih mašina" postane zanimljivija od ljudske kreativnosti?

Kreativnost inteligentnih mašina je strašno zanimljiva - ali samo kao pojavni oblik poslaganih reči, boja, nota ili logičkih rešenja u kakvom "inteligentnom" razgovoru. Sve to može da zvuči skladno, ali štreberski. Između učenja napamet s jedne i nadahnute analize naučenog s druge strane postoji kvalitativna razlika. Između savršeno upamćenih algoritama u srcu mašine i asocijativne kreativnosti, bljeska inspiracije u ljudskom umu teško je staviti znak jednakosti. Za iskrenu muziku, likovni ili spisateljski poduhvat sudbinski je važna, uz zanatsko iskustvo, i emocionalna inteligencija. Kada hladni softver zaplače, kad se zaceni od smeha ili,  nedajbože, izvrši samoubistvo zbog teške depresije, priznaću veštačkoj inteligenciji i nešto neophodne ljudskosti.

Koje su suštinske razlike u stvaranju Vaše radio emisije sada i radio emisija nekada, u prethodnim decenijama, a pogotovo u godinama u kojima ste počinjali rad na radiju?

U vreme moje rane mladosti, istovremeno i "doba radija" (da ne zaboravim istoimeni kultni film Vudija Alena!), odlazio sam na dnevnu smenu pred radijskim mikrofonom kao glumac koji kreće na pozorišnu predstavu: prijatno uzbuđen, duboko koncentrisan i sa pritajenim iščekivanjem da ću i ovog puta doživeti nedoživljeno. U sledećoj deceniji, u doba mrtve trke između radija i televizije, na emisije sam odlazio opušten, naoružan samo osnovnom idejom o njenom sadržaju. Znao sam da će, čim dahnem u mikrofon, emisija krenuti da se pravu sama od sebe! Danas, kada se radio uglavnom ne sluša već osluškuje, postao sam prokleti rutiner koji unapred sve zna i koji samo treba da odluči: koliko i kako. Koliko će dozirati muzike, koliko "tvrdih" i koliko "mekih" informacija, a koliko emocija - i kako sve to upakovati u vremenski slot omeđen trajanjem emisije.

Još početkom 1970-ih godina ste postali jedan od  najpoznatijih disk-džokeja/di-džejeva, na ovim prostorima - kako su izgledali vaši počeci u tom zanimanju i kako ste doživljavali rast Vaše popularnosti kao di-džeja?

Broj 10 na meti mog ličnog pikada bio je radio, te sam svu energiju usmerio ka njemu. Zvonak zvuk italijanskih radio stanica koje su preko južnog Jadrana dobacivale do Hercegnovog (u kojem sam kod majčinih rođaka provodio leta i dobar deo detinjstva) bio je otkriće nakon sumorne ozbiljnosti Radio Beograda. Nešto kasnije, nesputanost di-džejeva Radio Luksemburga prizvala je moj budući voditeljski temperament. Srednjoškolska iskustva sa gostovanjima u emisiji nezaboravnog Nikole Karaklajića, "Sastanak u 9 i 5", razbila su strah od mikrofona. Počeo sam sa Davidom Albaharijem da u zemunskoj gimnaziji prezentujem top-tventi hitove i razgovore sa pop sebritijima tog doba pred salom punom naših vršnjaka, što je odagnalo strah od publike. Pred kraj 1969. godine premijeru je doživela "prva prava rok jazbina Beograda", kako ju je tada opisao Peca Popović, zemunska diskoteka poznata kao "Sinagoga". Tu sam probio barijeru između pozornice i publike i potpuno se "otkačio" kao disk-džokej koji generiše kompletan šou, a ne pušta samo ploče. Tek tada sam bio potpuno spreman za radio.
Nije slučajno to bio baš Studio B. Krenuo je kao "free radio" po merilima zrelog socijalizma s početka sedamdesetih. Nisu mu bili potrebni klasični spikeri. Tražio je voditelje koji žele i umeju da improvizuju, a pored njih i nešto pride... pogađate, ha - disk-džokeje! Osnivači Studija B su u meni pronašli baš takvog. Glavačke sam uleteo u program novog radija. Nakon mesec dana za mene je znao ceo grad. Mogao sam se godinama vucarati po disko-klubovima, prepoznavali bi me samo lokalci koji ih posećuju. Radio su slušali svi.

Kakav je Vaš stav po pitanju nedavnog formiranja smera za školovanje di-džejeva na jednom privatnom fakultetu u Beogradu?

Većina će vam reći da se disk-džokej postaje samopregornim slušanjem muzike i učenjem na vlastitim greškama i iskustvu. Za razliku od (mrzim to, ali moram da izgovorim) “mog vremena”, profesija disk-džokeja je odavno u nomenklaturi priznatih zanimanja. Pa kad je već tako, zašto onda ne bi postojala i visoka škola za takvo zanimanje, a ne samo sezonski kursevi po “rok akademijama”? E, zato mi je ideja o Fakultetu za disk-džokeje u neku ruku i vizionarska, nemam snage da je dočekujem na nož i na lakat. Nesvakidašnje odluke su ponekad posledica ludosti, ponekad posledica zdravog rasuđivanja, a ponekad srećnih okolnosti. Zato bih radije sačekao prve diplome umesto da, poput mrzitelja privatnih univerziteta, zlurado seciram neproverene utiske.

Kako je došlo do toga da čuvena "Yu grupa" dobije ime nekako baš za Vašim DJ pultom?

Bilo je to nekako normalno. Ja sam Zemunac, oni su Zemunci. Braća Jelići su najpre bili "Albatrosi", svirali su repertoar Šedouza, a ja sam iz prikrajka slušao njihove probe u zemunskoj "Crnoj mački". Onda su na par godina otišli iz mog života i sa zemunskih igranki prešli u "Džentlmene". Pošto su se zasitili prepeva "babl-gam" hitova, osnovali su bend mnogo ozbiljnijih pretenzija baš te jeseni 1969, kada smo otvarali diskoteku "Sinagoga". Bend pod ezoteričnim imenom "Idejni posed" predstavili smo publici uživo na samom otvaranju. Ime je bilo ideja tadašnjeg orguljaša (da, imali su i orgulje u bendu) Miodraga Miveta Okrugića. Nakon premijere su ostali u "Sinagogi" zato što se pokazalo da je to prostor pogodan i za probe.
Podrazumevalo se da ćemo i prvu godišnjicu disko kluba proslaviti uz njihovu svirku. Ja sam u međuvremenu već preduzeo par promotivnih koraka za afirmaciju "Idejnog poseda". Magnetofonsku traku sa prvom (danas bismo rekli "raw") verzijom pesme "Nona", koju sam na jednoj od njihovih proba snimio kućnim magnetofonom "Grundig", odneo sam u Radio Beograd 202, koji je krenuo nepunih godinu dana pre Studija B. Pojaviti se jednom na radiju značilo je više nego danas gostovati pet puta na televiziji. Zato je "Sinagoga" tog 29. novembra 1970. bila krcata: pet stotina duša u sali koja se preliva već sa dvesta!
Jelići su povremeno gunđali na, po njima, mlitavo ime "Idejni posed". Poželeli su drugo, zvučnije i dokučivije. U sred praznične svirke, Žika Jelić mi je predložio da pozovemo posetioce da kumuju bendu. Prisutnima sam rekao da predloge ispišu na poleđini ulaznice i donesu do disko-pulta. Onda smo se Žika, Dragi i ja zavukli pod gramofone i uz svetlo baterijske lampe izabrali ime "YU grupa". Od tog dana je počasni gost na svakom značajnijem koncertu YU grupe, kroz nastupajuće godine i decenije, jedan momčić, zatim zreo čovek, potom otac, danas odavno i deda, Miroslav Stanivuk - prvi i poslednji kum YU grupe.

Postojao je klub obožavalaca Zorana Modlija, kako se u takvoj situaciji oseća čovek koji zapravo nikada nije jurio popularnost?

Vrlo trapavo. Zamišljao sam kako je to biti popularan, čitao tuđe opise o tome kako dišu obožavaoci, posmatrao kako se ponašaju objekti njihovog obožavanja - sve na tuđim primerima! A onda je do mene iz novina stigla vest da je jedna devojčica iz Zrenjanina osnovala Klub obožavalaca Zorana Modlija. Ubrzo je stigao i poziv da posetim svoj klub. Otišao sam u Zrenjanin osnažen društvom dvojice drugara i devojke jednog od njih. Dočekalo nas je nekoliko dirljivo stidljivih i beskrajno simpatičnih srednjoškolki i najstidljivija među njima, Ana, predsednica Kluba. Imam taj susret zabeležen mojom osammilimetarskom kamerom: ja, kao fol nemarno, s rukama zavučenim u prednje džepova "frulica", hodam poput Istvudove karikature iz špageti-vesterna, okružen članicama mog kluba, a svi gledamo u sivi zrenjaninski asfalt. Iza, moji drugari nešto kao dobacuju, a uz njih, za glavu viša od čitave ekipe, na štiklama nabada devojka iz eskortne jedinice.
Bio je to moj prvi (i jedini) zvanični susret sa članicama kluba obožavalaca. Bez vriske, piske, bez cepanja odeće, bez histeričnih ispada, uplakanih lica i pruženih ruku koje vape za autogramom! Tiho zrenjaninsko podne, tri stidljive devojčice, troje mojih beogradskih pratilaca i smeteni ja. Daleko od glamura, ali dovoljno da se i dan-danas s toplinom setim tog dana. I da se sa smeškom zapitam: šta bi bilo da sam se nekim slučajem ozbiljno primio na "klub obožavalaca Zorana Modlija"? Znajući sebe, to bi svakako bila jedna od promašenih investicija: da bi nečiji fan-klub procvetao, pretpostavka je da obožavani pride mora da bude i popularan. Moguće na neki spektakularniji način, a ne kao ja, sa mojom mršavom slavom... Baš nedavno zasmejala me je bliska prijateljica prepričavajući mi pitanje svoje unuke: "Baba, jesi li i ti obožavala Džastina Bibera kada si bila mala?"

Sa Borom Đorđevićem ste osnovali grupu "Hajduk Stanko i jataci", kako je izgledala vaša tadašnja saradnja?

Svi moji "pevački" izleti bili su Borina ideja, pa tako i prvi, sa "Hajduk Stankom i jatacima". Boru sam najčešće sretao sa gitarom koju je nosio onako "s leđa" i sa sveskom prepunom pedantno ispisanih stihova. Bio je tih ranih sedamdesetih u akustičarskom fazonu, sa idejom da stvori vokalnu grupu po uzoru na milozvučni i tada mega-popularani kvartet "Mamas and Papas", što se uskoro i dogodilo. Po receptu: dva muška - dva ženska vokala, rođena je grupa "Zajedno". Ali, romantičarski deo Bore imao je svoju suprotnost: zezatora koji je, dok pucneš prstom, ispisivao sočne, duhovite, a uskoro i lascivne stihove o svakodnevnim bizarnostima. Gde sad njih plasirati?
Za početak, najbliže rešenje bio sam ja. Kao neprikosnovena zvezda Studija B, davao sam sebi za pravo da u njemu provodim ne samo dane, nego i noći. Tako smo Bora i ja, nakon što u ponoć utihne predajnik radio stanice, kretali u još neotkrivenu avanturu "sam svoj majstor" snimanja muzike. Uključimo magnetofon, uletimo u studio, uz Borinu gitaru u duetu otpevamo neki od njegovih "bećaraca", zatim pustimo isti snimak od početka i uključimo snimanje na drugom magnetofonu, ponovo uletimo u studio da nasnimio još vokala i još gitara... pa su tako nastale pesme "Na putu za Stambol" i "Anđelija, čuvaj se Turaka", koje su se našle na singlu Produkcije gramofonskih ploča RTB pre nego što je Borina "prava" grupa dočekala diskografski prvenac!
Kasnije me je uvukao u pevačku avanturu i sa "Suncokretima", s kojima smo otprašili dve baš efektne pesme, "Rokenrol duku-duku" i "Gili, gili bluz", da bi konačno moj "pevački opus" zaokružili u još jednoj postavi, ovog puta pod imenom "Zoran Modli i Ravan taban", sa di-džej himnom "Bugi-vugi za disk-džokeja"!

Kakve asocijacije i emocije u Vama izaziva kombinacija broja šest i slova A?

To je kao kad se setite školskih časova u odeljenju VIa. U ovoj inkarnaciji, rekao bih da je to bila neka vrsta škole života za mene i ekipu mojih saradnika u emisiji "Ventilator 202", škola koju smo "izučavali" u studiju Radio Beograda sa istom oznakom, "VIa". Iz sada već legendarne "šestice" u etar je išla emisija u kojoj smo fanovima radija na tacni pružali poslastice domaće demo-scene, zvuke prvih kućnih računara, mogućnost da sa nama lete avionom ili sa zemlje gledaju naš "leteći studio", čuju prve disk-džokejske radove kasnije vrhunskih dizajnera zvuka i ekskluzivne "svojeručne" premijere sa intervjuima najvećih imena domaćeg roka osamdesetih - od "Dugmeta" do "Čorbe".

Da li je čuveni Vlada Janković Džet, koji je bio kum Vašoj radio emisiji "Ventilator" odnosno "Ventilator 202", ikad uspeo da sebi i Vama objasni zašto je insistirao baš na tom nazivu?

Ne. Bar ne tako da ja budem zadovoljan. A i bilo ga je baš briga, nije se zamarao razmišljanjem o meni. Kad je održan taj redakcijski sastanak leto je nadiralo punom parom, pa je Džet iz čistog zezanja dobacio: "Ventilator!" Da bi stvar bila još gora, ostatak kolegijuma je to dočekao sa oduševljenjem - leto je, eto nam ventilatora da nas hladi! "Pa zar to nije idealno ime za emisiju koja upravo startuje?" uzvikivali su. Mene, koji sam sanjao, čak napismeno doneo veličanstven predlog, "Jahači rokokalipse", niko nije primećivao. Ovi ljudi nisu normalni, mislio sam, ali dizanje ruku je odlučilo stvar. Masa je pregazila pojedinca i pojedinac, to jest ja, od tog trenutka morao je da se navikava na bizarno ime emisije za koju je kovao tako uzvišene planove. 

Poznato je da ste među prvima, i to upravo u Ventilatoru, emitovali demo snimke bendova koji su tako dobili priliku da ih šira publika čuje i da ih slušajući zaista i zavoli: Partibrejkers, Katarina II odnosno EKV, Psihomodo pop, Denis & Denis, itd. Kako ste došli na ideju da tada brojnim manje poznatim, ili nepoznatim, bendovima baš Vi date takvu šansu i da li ste tada imali osećaj da će ovi bendovi napraviti takve uspehe kakve su zatim i napravili i da će se za sva vremena urezati u istoriju muzičke scene?

Zar iko ikada pomisli da će nešto iz ove svakodnevice, koliko god bilo uobičajena, jednoga dana postati deo istorije? Ja sam samo želeo da emisija "Ventilator 202" bude ono što druge emisije nisu. Ne mogu reći da sam tragao za formulom, u tom trenutku sam samo tragao za muzikom. A gde ću, nego pravo u kancelarije (danas se to zove ofisom!) urednika naših diskografskih kuća. Tada su se štampale isključivo gramofonske ploče, najčešće dopunjavane audio kasetama kao eskortom vinilskih izdanja, a grupe željne uspeha dostavljale su muzičkim urednicima probne snimke na magnetofonskim trakama. Devedeset odsto takvih bendova nikada nije pozvano na snimanje ploče - najčešće zato što se njihove ideje nisu ukrštale sa procenama urednika o mogućem komercijalnom (ne)uspehu. "Mogu li ja da ponesem ove trake da ih preslušam?" pitao sam. O, da, slobodno, - odgovarali bi, srećni što mogu da isprazne ladice radnih stolova.
Nosio sam to blago u radijski studio i otkrio da mnogi od tih probnih, dakle demo-snimaka, nisu za bacanje. Tako je krenuo Demo top 10 "Ventilatora 202". Pročuli smo se, pa su počele da pristižu kasete i magnetofonske trake sa demo snimcima rok bendova iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije. Da sve ne bi ostalo samo na priči i nepouzdanim sećanjima, zajedno sa Produkcijom gramofonskih ploča RTB izdali smo u tri godine, od 1983-1985, tri demo-top albuma sa zaštitnim znakom "Ventilatora 202": tri long plej ploče na 33 obrtaja sa ukupno 33 pesme!

U višedecenijskoj radijskoj karijeri bili ste autor mnogih emisija, Vašoj radio emisiji Modulacije je dodeljena nagrada "Diskobolos" kao najboljoj radioTV emisiji posvećenoj silicijumskim temama, šta je bio razlog da na prelazu u dvehiljadite godine emisija Modulacije prestane da postoji?

Rekao sam sebi: u svaku novu deceniju ući ćeš sa novom emisijom. Sedamdesete godine  u to ne računam, bile su godine mog orođavanja sa radijom, petogodišnja ljubav sa Studijom B u kojoj smo jedan drugom uzajamno mnogo pružili, iscrpljujuće turneje s mojom "Letećom diskotekom", uzbudljivo napredovanje ka pilotskoj profesiji, intenzivna saradnja sa Nikolom Karaklajićem kroz emisiju "Veče uz radio" - i period u kom je trebalo da izbledi sećanje na mene kao problematičnu personu sa konkurentskog Studija B, što je bio signal za Beograd 202 da me pozove na svoje talase. Kroz osamdesete godine tekao je "Ventilator 202", u osvit devedesetih pokrenuo sam "Modulacije" (najpre na Radio Pingvinu, da bi se kasnije preselile na uvek gostoljubivi Beograd 202), a sa 2000. godinom odlučio sam da patentiram ZAIR, što je samo akronim za "Zakon akcije i reakcije".
E, tu sam pokazao neočekivanu neprincipijelnost, te sam i nakon prve dekade,  2010. godine, nastavio istu priču... Evo, i 2020. je na pomolu, a ja i dalje teram ZAIR. Zašto? Moguće da sam postao neadaptabilan, pa me mrzi da menjam uhodane sisteme (mislim, to je za mladiće mojih godina i te kako karakteristično!), a možda je tome uzrok i želja da bar jednom u životu neka od mojih emisija premaši brojku od hiljadu emitovanja! Evo, blizu sam ostvarenja tog skora, do kraja godine stići ću do broja 945, taman da negde oko nove 2020. razmenim prvu hiljadarku. Posle može i propast sveta, meni svejedno!

Tokom svoje muzičke i radijske karijere imali ste to zadovoljstvo da u radu koristite ploče, razne trake, diskove, itd. - koji nosač zvuka Vam je omiljen, ne u smislu da je obavezno i najkvalitetniji?

Da se nađem u pustinji bez muzike, dao bih kraljevstvo za jedan mp3! Za vinil sam sentimentalno vezan, priznajem, ali uprkos i dalje povećoj diskoteci, stvarno nemam živaca da svaki čas odižem poklopac gramofona, izvlačim ploču iz ormara, brišem sa nje prašinu i, posle svega, čkiljeći jednim okom, nišanim treću pesmu na B strani! Magnetofonske trake su u tom smislu još gora i zamornija varijanta, mada i danas imam "revox" u zavidno dobrom stanju. CD diskovi (kakav pleonazam!) bili su fantastičan dar sa neba - ali samo dok Fraunhoferov institut nije napravio čudo sa komprimovanim zvukom... Inače, ako ćemo o portabl muzici, "muzici za poneti", osamdesete godine su bile u znaku Njenog Veličanstva audio kasete. Zahvaljujući audio kasetama, uspeo sam da sačuvam i neke od mojih "Ventilatora". Da nije kaseta, i to malo emisija nestalo bi u zaboravu svega onog što se emituje uživo. Zato, hvala im na tome.
Devedesete su, opet, iznedrile mini-disk, divnu igračku sa zvukom vrhunskog kvaliteta. Mislio sam da savršenijeg portabl-snimača od ovog više ne može da bude. Sad, znate i sami: ko se još seća mini-diskova? Biće da sam jedan od retkih, čak sam i svoj mini-disk plejer sačuvao.

Šta je bilo najneobičnije što ste emitovali na radiju?

Klasičnu muziku u disk-džokejskom maniru. Nije primereno, ne ide, ne uklapa se ni ritmom, ni tonalitetom, ni sadržajem, ni porukom - ali je bilo fantastično! Sebi sam nameravao da dokažem da svaka kombinacija na radiju može "da se proda". Više se ne sećam da li su to bile kasne "Modulacije" s kraja devedesetih ili rani ZAIR s početka dvehiljaditih, ali sam tokom tri sata emisije birao isključivo Mocarta, Vagnera, Verdija, Baha, Bizea, Musorgskog, Čajkovskog i druge hit-mejkere prethodnih stoleća, uz uobičajenu di-džej šaradu koja podrazumeva pompezne najave, "vožnje" do vokala, ritmične upadice na živopisnim orkestarskim deonicama i džinglove pre i posle, a sve uz one uobičajene teme i razgovore kojima obiluje jedna IT emisija! U poređenju sa slatkastim pop hitovima, klasika je prava "crna rupa" muzičkog svemira koja vam usisa apsolutno svu energiju koju je vaš adrenalin u stanju da izgeneriše... ili sam ja preterao sa egzaltacijom i disk-džokejskim egzibicionizmom! Nešto od to dvoje u svakom slučaju.

Da li je bilo nekih posebno zanimljivih reakcija putnika onda kada shvate da je pilot na njihovom letu zapravo baš taj poznati pilot koji je uz to i sjajni di džej, neumorni kreativac, autor i radijski voditelj prepoznatljivog glasa?

Ne bih baš rekao da su im sve ove, s vaše strane tako lepo pobrojane kvalifikacije, proletale kroz glavu. Avion je naprava čiji je zadatak da vas vrrrrrlo brzo i na najneprirodniji način (čovek nije predodređen da leti) preveze iz tačke A1 do tačke A2 i to, ako je ikako moguće, bez međusletanja na tačku A3. Postoje destinacije i postoje letovi na kojima su pretežno poslovni ljudi - obično su to metropole poput Londona, Milana, Moskve, Frankfurta, Tel Aviva - i oni ne obraćaju preterano pažnju na poruke koje dopiru sa kabinskog razglasa. Ali zato su na letu ka turističkim destinacijama, posebno na čarter-letovima u sezoni godišnjih odmora, u avionu putnici koji nisu tzv. "frequent flyers". To su mahom porodice ili parovi kojima let avionom nije svakodnevni doživljaj, jer to čine možda jednom ili dvaput godišnje, ponekad čak jedanput u nekoliko godina. Oni pažljivo osluškuju obraćanja i stjuardese i nas pilota.
Stjuardesa je tu da pruži osnovne podatke o letu i pruži uputstva o bezbednosti. Pilot može da dopuni te informacije tehničkim, navigacionim i meteorološkim podacima koji putnicima mogu da budu interesantni, a to obično čini kada avion dostigne visinu krstarenja. I, u pravu ste, često se događalo da me neko od putnika identifikuje po glasu. Šta se onda desi? Ništa posebno, zamoli stjuardesu da me pozdravi ili, pak, za dozvolu da poseti naš kokpit. Sve se obično kruniše zajedničkom fotografijom i ponovnim rukovanjem za rastanak nakon sletanja.
Nažalost, godinama unazad, a nakon onog fatalnog 11. septembra 2001, novoustanovljena bezbednosna pravila nalažu da vrata kokpita tokom celog leta moraju da budu zaključana i niko, čak i da je najrođeniji, ne sme da proviri, sve dok motori potpuno ne utihnu. Baš šteta.

Kako su Vaše kolege piloti i drugi ljudi iz sveta vazduhoplovstva reagovali na Vašu popularnost i da li ste kao pilot morali da svoje veštine i sposobnosti dokazujete i više od drugih?

Morao sam. Moguće je da danas to i nije tako bitno, ali sam u ono vreme bio jedan od retkih koji su u profesionalnu avijaciju došli iz dosta neobičnog miljea. Na livadi sportskog aerodroma gde mi je i naraslo prvo "paperje" to je bilo sasvim u redu. Ali kada sam kao profesionalni nastavnik letenja konkurisao za radno mesto instruktora u Jatovoj pilotskoj školi u Vršcu, tadašnji direktor (brižan domaćin strogog vojničkog pogleda na red i disciplinu) oštro se pobunio: "Šta će nam ovaj cirkusant!" Nisam to znao, kolege su mi to ispričale mnogo kasnije, kada sam već uveliko radio kao instruktor letenja u vršačkoj Pilotskoj akademiji, čisto da bi mi dali do znanja da su morali dobro da ga pritisnu kako bi ga privoleli da prihvati moj dolazak. Nisu se pokajali, ni on, ni oni. Nekoliko godina kasnije, kada sam prešao na velike avione, tih problema nije bilo. Uostalom, tada sam privremeno i prekinuo angažman na radiju, jer je prelazak na "veliku pticu" predstavljao novi početak, a on je tražio da joj se posvetite sto odsto!

Koji avion Vam je najomiljeniji odnosno u kokpitu kog aviona ste, tokom dugog pilotskog staža, bili najzadovoljniji letenjem?

Prva ljubav zaborava nema, s tim što je moja prva ljubav moj prvi mlazni avion. Taj avion zove se boing 727-200 i za mene će on zauvek biti najlepši avion na svetu. Uostalom, po mnogima i jeste: elegantan tromotorac sa motorima u repu, savršeno aerodinamički oblikovan, s konstruktivnim inovacijama koje su u doba njegovog nastanka bile revolucionarne, sa prostranom putničkom kabinom koju su stjuardese veoma volele jer su mogle nesmetano da se provlače s kolicima za posluživanje putnika, uz, da kažem i to, prostran kokpit sa tri pilotska i dva pomoćna sedišta. Ovo što ću vam sada reći otkrivam bez bojazni da će neko, posle toliko godina, podneti prekršajnu prijavu: naime, kao prvo, boing 727 odavno više ne leti i, kao drugo, to je bilo davno, u vreme kada vas niko zbog toga nije prozivao: u njegov kokpit smo, tokom jednog dupke punog leta iz Tivta, strpali ukupno 12 duša! Zapanjeni? I mi smo bili - kad smo prebrojali naše "slepe" putnike...

Postoje li neke Vama posebno interesantne lokacije kojima se divite izdaleka i koje još uvek niste posetili a da snažno želite da ih posetite?

Ne postoje. Iznad svega mrzim da se smucam kao putnik-turista. To što sam posetio dosta mesta na koja biste i vi možda poželeli da odete, mogu samo da zahvalim profesiji pilota. Da me ne shvatite pogrešno: dovoljne su mi i ove lokacije koje sam posećivao, u mnogima i proboravio po koji dan na pilotskim smenama. Iz samo meni znanih razloga (ne bih da dužim priču zašto) najviše sam se radovao Londonu, Milanu, Ženevi i Atini.

Čime ste ovih dana najviše zauzeti?

Proizvodim jednom nedeljno svoju radio emisiju ZAIR, posećujem jednom nedeljno studio iz kog se emituje TV "Polarotor", sarađujem sa kolegom-instruktorom i vlasnikom  simulatora za boing 737-800 na aerodromu "Nikola Tesla", piskaram kad god mi nešto ne previše glupo padne na pamet za Fejsbuk koji tretiram kao vlastiti blog (praktičan je i dostupan u trenutku, za razliku od klasičnog bloga ka kojem morate mukotrpno i godinama da domamljujete čitaoce), održavam svoj sajt na modli.rs, užasno mnogo vremena pogubim na SMS, mejl, mesindžer i klasičnu Fejsbuk komunikaciju (savestan sam, pa ne dozvoljavam sebi da bilo koga ostavim bez odgovora) i padam u depresiju zbog griže savesti što, zbog raznih periferala u životu, nikako da zagrejem stolicu i realizujem novu knjigu. A mislio sam, ako mi niko prethodno ne mazne naslov, da je nazovem "Svet iz kokpita" - mada mi se nešto čini da se tu i nisam pretrgao od originalnosti.

Intervju vodio Dragan Putnik