U načelu, ne volim da čitam priče, niti volim da čitam domaće pisce. Razlozi su mnogi. Priče verovatno ne čitam jer nisam imao prilike da se zadojim kultnim časopisom „Sirijus“, već sam od tamo neke četvrte godine uveliko čitao romane iz pradedine biblioteke, pa nekako nikako nisam mogao da uklavirim zašto bi iko pisao priču kada može da napiše roman. Ili pesmu, zapravo. No, „Kišnim psima“ pristupio sam sa tom predrasudom kao prvom.

Razlozi zbog kojih ne volim da čitam domaće pisce su dvojaki: Smatram da je domaća književnost opterećena istorijskim trenutkom i dešavanjima naroda i verovatno još svačim nečim što bi, pretpostavljam, protagonista Stojiljkovićeve naslovne priče u ovoj zbirci okarakterisao „teškim sranjem“. Drugi razlog je što ovako ili onako poznajem dobar deo domaćih poslenika na fantastičnoj sceni, pa tako i Dexu, te ne mogu a da ne projektujem na delo ono što znam o njegovom stvaraocu. Utoliko ovo nikako nije književna kritika, niti ja imam ili sam ikada imao pretenzije na to da dajem sudove o nečijem stvaralaštvu, ali jeste utisak i osvrt na taj utisak.

Dejana Stojiljkovića sam jednom očešao u Laguni i razmenili smo jedva dve i po rečenice, idući svako svojim poslom, ali Dexa Pantelejski je dugo bio neizbežan i značajan žitelj i pregalac na raznim forumima koji su se ovako ili onako doticali stripa ili književnosti, pa sam imao prilike da dobrano upoznam taj njegov alter ego, koji po mnogo čemu smatram važnijim od njegovog krštenog imena i prezimena. Uostalom, kao i svoj.

Tu dolazimo do druge predrasude: Naime, čitajući Dexine postove kojekude stekao sam izvestan utisak ne samo o njemu, već i o nekim drugim piscima iz Niša, nadasve Dejanu Ognjanoviću Gulu i Ćiri Magičnom. Na osnovu njihovih elektronskih nastupa, izvukao sam nekakvu zajedničku crtu vanredne visprenosti i agresivne inteligencije, počesto i uvredljive, ali jezičkog izraza britkog i oporog, kojem čovek ne može a da ne skine kapu.
 
Zanimljivo, ali iako sam očekivao – takav jezički izraz nisam dobio čitajući naslovnu priču u ovoj zbirci, „Kišne pse“. Ili makar ne u potpunosti.

Ovo će vrlo verovatno zvučati kao jeres i u niškom i u beogradskom krugu fantastičara, ali „Kišni psi“ su me po jeziku i pristupu donekle podsetili na mog najdražeg pisca domaće fantastike, Ivana Nešića. Tačnije, na njegove priče. Kao i tom slučaju, „Kišni psi“ se više čitaju kao pomalo rogobatan prevod s engleskog, nego kao delo nastalo na srpskom jeziku – a naročito odskaču od Dexinog autentičnog jezika iz tastature, koji – doduše – povremeno izbija u opaskama protagoniste, Đanga Miloševića.

Nastavljajući da se bavim tehničkom stranom, zamerio bih i na nezgrapnom mešanju perfekta i aorista u nekim delovima teksta. Nije mi baš jasno kako i zašto urednik nije tu intervenisao, jer doslovce nije reč ni o kakvom invazivnom zahvatu, već blagom brušenju rečenica. No, to je možda i nebitno.

Kada je reč o priči kao priči i protagonisti kao protagonisti, „Kišni psi“ su na mene ostavili utisak gledanja nekog od filmova Voltera Hila – što ni u kom slučaju nije loše. Štaviše, dopalo mi se i prilično iznenadilo. Mizanscen ispred kojeg se odvija priča pomalo podseća na jeftine kartonske kulise, kakvima se i Hil služio, ali Đangova istvudovska harizma s lakoćom nosi priču, koja je sama po sebi – opet, baš kao i u filmovima osamdesetih – prilično nebitna, pa i jednolična. To je ne sprečava da bude relativno zabavna, sa zanimljivim obrtom na kraju, ali opet ništa što ma koji predani čitalac fantastike, gledalac akcionih filmova, ili stripadžija nije video/pročitao bezbroj puta.

Moje poznavanje virtuelnog Dexe me je jedno dva puta navelo da prevrnem oči na lokal patriotizam i ne mogu a da ne kažem da priča ne obiluje patetikom. S druge strane, autor je kroz svog protagonistu u nekoliko navrata ispalio vrhunske rečenice, dostojne Švarcijevog „I'll be back“ ili Istvudovog „Do you feel lucky, punk?“ – a to još nisam imao prilike da pročitam kod nekog našeg autora.

Utoliko, meni je čitanje „Kišnih pasa“ bilo kao gledanje recimo The Expendables (kod nas prevedenih kao „Plaćenici“). Veoma zabavno i veoma dobar retro trip u klinačke dane, ali sa pomalo neostvarenim potencijalom.

Da se vratim na svoju prvu predrasudu, ne mogu da se otmem utisku da je ovaj broj stranica Đangu jednostavno premali i da on traži roman, ali i da mu je potreban bolji supporting cast.

Dakle, što se mene tiče, iako su „Kišni psi“ film B produkcije, Đango ima sve izglede da postane A-lister.

„Kišni psi“ 4/5
 
Pre neki dan pročitao sam prve dve priče u ovoj zbirci. "Pucanj" je toliko loša da je to tragično. Čak izuzetno loša i to prevashodno na nivou jezika. Protagonisti čiji je svetonazar i osećaj za jezik suštinski oblikovan devetnaestim vekom govore jezikom primerenijim dvadesetprvovekovnom novogovoru, nego srpskom jeziku od pre sto godina. Neposredno prenošenje čak ne ni engleskih već američkih idioma, poput "hodajući mrtvaci" u nekoliko navrata me je bezmalo nateralo da batalim čitanje. Na planu radnje, priča je uglavnom besmislena i bespotrebna. Nazire se pokušaj istorijske kritike poslednjeg veka srpske politike i ukazivanje na tačku u kojoj je sve pošlo naopako. Ovaj motiv čak uspeva da na trenutak zagolica čitaočevu pažnju, ali je realizacija zbrzana, smušena i kao da autor ne zna baš do kraja šta s tim motivom da radi, tako da se on zapravo ne razvija van domena dobre ideje. Moj glavni utisak jeste da je "Pucanj" napisan preko noći, makar u figurativnom ako već ne u doslovnom smislu, kako bi poslužio kao odskočna daska za ostale zbirke u priči. Ta zbrzanost, ako sam u pravu da je to bilo po sredi, učinila je svoje. 1/5

Srećom, o istom trošku sam pročitao i priču "Čuvar prelaza". Da nisam, verovatno bih batalio celu zbirku. Osim što mi ni najmanje nije jasno zašto se priča tako zove, ona je u svemu suprotnost "Pucnju". Jednostavno traži da se za nju iskoristi engleski epitet "well-crafted". Ovde je jezik na nivou vrhunske proze i ukoliko je to Stojiljkovićev autentičan izraz nasuprot pisanja po (percipiranoj) meri publike, srpska spisteljska scena prilično gubi time što tako ne piše više i češće. Naravno, polazim od može biti pogrešne premise da je "Konstanstinovo raskršće" makar u nekom pogledu napisano sličnim manirom kao "Pucanj", pa i da deli stilsko-jezičke mane te priče. "Čuvar prelaza" jeste žanrovska priča, ali čak neubedljivo žanrovska. Možda bi joj više prijalo da su elementi fantastike izbačeni i priča otišla u čisti realizam. Čitajući je stekao sam sličan utisak kao pri čitanju Zelićeve "Peščane hronike", osim što je "Čuvar prelaza" napisan daleko samouverenije i čvršće, što se možda može tumačiti i relativnim razlikama u spisateljskom iskustvu dva autora. Bilo kako bilo, vrlo dobra priča i 4(+)/5.

Ivan Jovanović Nightflier