Organizam - Intergalaktički cirkus: Telo igra kako muzika ne svira
Helly Cherry
Pravo je čudo da se na srpskom muzičkom nebu neko i usudi da pomeša dva žanra, a kamoli više i spreman je da eksperimentiše dalje. Bendovi koji gaje takav, "nestandardni" zvuk obično nemaju neku bolju "prođu" u medijima, pomalo su odbačeni od strane ljubitelja "standardnih" muzičkih usmerenja, ali su zasigurno prava poslastica onima koji cene trud i svesno mešanje raznorodnih žanrova u itekako spojivu, čak pitku celinu.
Čuo sam i ranije za bend Organizam, bili su i u Subotici (a ja nisam bio u prilici da odem na koncert), ali me tada nisu posebno privukli ni naslovi pesama, niti imaju previše "bombastične" spotove, pa da su me bar na vizuelnom planu zainteresovali. Međutim, krajnje pozitivno sam se iznenadio kad sam čuo njihov prvenac "Intergalaktički cirkus" u celosti. Ne morate mi verovati na reč, ali je ovaj album zasigurno produkcijski i muzički jedan od najkvalitetnijih albuma koje sam čuo ove godine - naravno, ko je spreman da se upusti u avanturu.
Ono što se najviše ističe kao glavni adut benda je "eklekticizam", što jeste tačno, ali nekako nakaradno opisuje bend i svrstava ga u koš sa "ludacima" koji umeju samo da šokiraju publiku, ali ne i navedu na razmišljanje. Njihov album zaista je galerija lakih i teških nota, tromih akustičnih i visoko-energičnih pasaža. Opravdao bi se i epitet "cirkus", ali jednostavno je nešto drugo posredi - uspešno nakalemiti IDM-olike matrice sa indie-rockom je veoma teško zamisliti, a kamoli izvesti i dati publici na sud. Organizam je uspeo u tome. Pored ova dva krajnje nespojiva žanra, čuju se naznake post- i psychedelic rock-a, ali i vokalature dostojne velikana kao što je Šaban Bajramović (ili sam samo ja to čuo?) u pojedinim numerama, a nađe se i koji metalski riff, iako bih im zamerio što toga ima u neuporedivo manjoj količini nego što bih ja želeo. Aranžmani pesama idu od klasično "uređenih" i pitkih ("Kosmos"), gotovo šablonskih do takvih "ispada", koji su u najmanju ruku genijalni ("Nepar").
Čuo sam i ranije za bend Organizam, bili su i u Subotici (a ja nisam bio u prilici da odem na koncert), ali me tada nisu posebno privukli ni naslovi pesama, niti imaju previše "bombastične" spotove, pa da su me bar na vizuelnom planu zainteresovali. Međutim, krajnje pozitivno sam se iznenadio kad sam čuo njihov prvenac "Intergalaktički cirkus" u celosti. Ne morate mi verovati na reč, ali je ovaj album zasigurno produkcijski i muzički jedan od najkvalitetnijih albuma koje sam čuo ove godine - naravno, ko je spreman da se upusti u avanturu.
Ono što se najviše ističe kao glavni adut benda je "eklekticizam", što jeste tačno, ali nekako nakaradno opisuje bend i svrstava ga u koš sa "ludacima" koji umeju samo da šokiraju publiku, ali ne i navedu na razmišljanje. Njihov album zaista je galerija lakih i teških nota, tromih akustičnih i visoko-energičnih pasaža. Opravdao bi se i epitet "cirkus", ali jednostavno je nešto drugo posredi - uspešno nakalemiti IDM-olike matrice sa indie-rockom je veoma teško zamisliti, a kamoli izvesti i dati publici na sud. Organizam je uspeo u tome. Pored ova dva krajnje nespojiva žanra, čuju se naznake post- i psychedelic rock-a, ali i vokalature dostojne velikana kao što je Šaban Bajramović (ili sam samo ja to čuo?) u pojedinim numerama, a nađe se i koji metalski riff, iako bih im zamerio što toga ima u neuporedivo manjoj količini nego što bih ja želeo. Aranžmani pesama idu od klasično "uređenih" i pitkih ("Kosmos"), gotovo šablonskih do takvih "ispada", koji su u najmanju ruku genijalni ("Nepar").
Iako su tekstovi mahom društveno angažovani, i u izvesnom smislu artistički (ludistički prvenstveno, a vi razmišljajte šta sam mislio pod time), zaparalo mi uši u par navrata korišćenje stranih reči i izgovor istih (reč "hjuman" pomalo bezveze zvuči, iskren da budem), ali pošto ne odskaču mnogo od poruke koju bend želi da prenese (kritika društva), zanemarivo je u odnosu na ostalo što "Intergalaktički cirkus" nudi. Čak i naslov albuma na omotu izgleda kao da ga čitate po IPA standardima (International Phonetic Alphabet) - lepo izgleda, a i korisno je, jer ga mogu i stranci pročitati "po naški".
Izuzetno mi se dopadaju orijentalni motivi u melodijama pesama "Sherpas" i "Putnik" (kasnije sam shvatio da se to ogleda i na vizuelnom planu), i mogu slobodno reći da me je to i navelo na podrobnije slušanje - izuzetno se uklopilo u aranžmane dotičnih pesama.
Ne postoji (jednostavno) objašnjenje kako pristupiti samom albumu kao celini, jer ima toliko toga za ponuditi i promisliti. Koliko lirika i može da se protumači sa lakoćom i pored namerne dvosmislenosti, toliko su aranžmani u nekim trenucima "preteški" za razumevanje. Što se mene tiče, tako bi trebalo i da ostane, kao što sam već rekao na početku - retko se ko usudi da uradi nešto neočekivano (ili makar da u rukavu čuva neki faktor iznenađenja), dok u isto vreme pravi pesme koje vrlo lako mogu biti u svačijoj plejlisti, samo je potrebno malo hrabrosti.
Desya Lovorov