Crowd Pleaser #1



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pre nešto manje od dve nedelje sam imao priliku da preslušam, pregledam i napišem recenziju novog izdanja regionalnog  sastava The Truth. Sada nastavljam dalje sa recenzijama stvari koje su se u paketu našle, a koje mi je Felix predao. Pored gorepomenute ploče paket je sadržao još dva artikla. O jednom ću pisati sada, a recenziju poslednjeg čitaćete u narednim danima. Ovaj, koga se naredni ispisani redovi tiču, jeste Crowd Pleaser. U pitanju je fanzin. Jeste, dobro ste pročitali. U eri blogova, socijalnih mreža, interneta i generalno čitanja sa monitora, eto i jednog papirnog štiva. Njegov autor je isti onaj Felix iz druge rečenice, pride vokalist benda iz prve rečenice.

Recenziju bih otpočeo onim tehničkim i dizajnerskim delom, odnosno rešenjima. U pitanju je običan papir, crno-bele štampe, A4 formata, na 24 strana. Cut/paste tehnikom je rađen, mada se mom oku čini da je u pitanju kompjuterska varijanta iste, a ne ona manuelna – no ostavljam prostor za ispravku ukoliko grešim. Moj primerak je šezdeseti, a ukupan broj je šezdeset šest, kako kaže poslednja strana fanzina. Rađen je tokom zime 2016, odnosno proleća 2017. godine i na engleskom je jeziku.

Pre jedno desetak godina, prostor bivše Jugoslavije, tačnije njena hc/punk scena doživela je svojevrsnu fanzinašku renesansu – čak je i moja malenkost bila jedan od vinovnika. Ponovo su se sa papira dali čitati intervjui, recenzije, kolumne, a konkretno srpska fanzinaška scena je iskusila rivajval zlatnih devedesetih, kada je svako selo u kome je bio makar jedan panker imalo ovaj hc/punk medij. Tih (nultih) godina Felix je bio deo redakcije koja je radila fanzin Last Breath. Da li je u pitanju nostalgija ili nešto drugo, sve u svemu i uz princip ’’u se i u svoje kljuse’’, on napravi novi i dade mu ime Crowd Pleaser.

Pošto sam završio sa tehničko-stilskim, tj. istorijskim delom, vreme je da se bacim na onaj sadržinski. Prvih nekoliko stranica rezervisane su za tekstove o geopolitici, ex-yu kinematografiji, nekim ličnim zapažanjima, sećanjima itd. Što se geopolitike tiče, tu je tekst o ’’Sedam sestara naftne industrije’’ i onaj o (ne)uspehu denacifikacije u Nemačkoj. Oba su prošarana teorijama zavere, čiji je autor fan, što se da videti iz uvoda. Konspirativne teorije nisu moja šolja čaja. Za mene one predstavljaju (desničarsku) metodu odvajanja ljudi od realnosti i problema koje nosi. Počele su sa ’’masonima’’ i ’’iluminatima’’, da bismo danas zahvaljujući njima imali budale koje veruju da je planeta Zemlja ravna ploča, da vakcine izazivaju autizam i da postoje ljudi-reptili. U fanzinu je konspiracija dozirana i naravno da nema ovih ekstrema, ali svakako smatram da se moglo i bez nje.

Kolumna koja mi se najviše dopala, tiče se banaka i njihove strategije kreiranja čoveka robom. Situacije opisane u njoj su fiktivne, ali i te kako podsećaju na stvarnost. Od autorskih tekstova su tu još i preporuke koje ex-yu filmove bi trebalo pogledati, sećanje na Filipa (RIP) iz češkog benda Mrtva Budoucnost i set kratkih kolumni. Kod ovih potonjih kao da sam na trenutke doživeo deža vi. Ono što sam pronašao spornim prilikom recenziranja izdanja The Truth – Tenzija, ponovilo se. Opet rat sa ljudima koji se oblače ’’moderno’’, podela na ’’prave’’ i ’’krive’’ DIY ratnike, pridike po pitanju aktivizma i angažmana (posebno u kolumni Brainiac vol. VI)... Nisam pristalica ovakvog pristupa i po mom sudu DIY hc/punk scena bi trebalo da bude integrativno, a ne diskriminativno tlo – kakav zaključak mi se nameće nakon čitanja takvih redova. Pritom, bar u Srbiji i bar u poslednje vreme, nisam primetio da ljudi sve te autorove zamerke prepoznaju kao problem. Doduše, fanzin je pisan na engleskom, pa se možda i ne misli na srpsko-hrvatsko govorno podneblje. Pohvalio bih stavove iz drugog dela Brainiac vol. II kolumne koji se tiču seksizma, seksualnog nasilja i onoga da jedino DA znači DA.

Uz kolumne/autorske tekstove u fanzinu su se našla i dva intervjua. Prvi je sa italijanskim bendom Class i hrvatskim bendom Ugly Fucks. Intervju sa Class mi se najviše svideo od štiva koje je ponudio prvi broj Crowd Pleaser-a. Ceo bend je odgovarao na pitanja i sa mnogim odgovorima bi se i moja malenkost mogla složiti sa njima. Izdvojio bih onaj koji se ticao, po malo tendencioznog, pitanja u vezi sa socijalnim mrežama i internetom generalno, odnosno koliko je on pomogao ili odmogao hc/punk muzici i sceni. Odgovor je nedvosmisleno bio pozitivan. Inače, za bend do ovog intervjua nisam ni znao, pa sam upravo uz pomoć interneta pronašao njihov bandcamp i preslušao ih. Ušne mi školjke su ih prihvatile, pa ih shodno tome i preporučujem. Drugi intervju je sa Ugly Fucks. Ovaj bend više ne postoji. Intervju je rađen sa bubnjarem Gajom i gitaristom Dominikom. Obojica su sada saborci autora u bendu The Truth. Pominjao sam fanzine od Vardara, do Triglava od pre desetak i više godina. Jedan od njih koji sam rado čitao u to vreme bio je i bubnjarev International Old School Conspiracy. Čitanje ovog fanzina je bilo uživanje do trenutka kada su moralisanja i hejterske kolumne preplavile brdo korisnih informacija iz njegovog sadržaja. A odgovori iz ovog - deža vi #2. Kao da je vreme stalo. Isti bendovi se slušaju, isti odnos prema muzici (samo je old school – school), iste priče o sceni, isti nivo isključivosti... Jedino što je novo, barem što sam ja mogao uočiti, jeste malo više politike i malo jači stavovi po pitanju nekih stvari. Posebno mi se dopao snažni antinacionalistički, antisekstistički i antifašistički sentiment, kao i afirmativna priča o skvotovima i autonomnim prostorima na teritoriji Hrvatske.

Na poslednjim stranicama scenski izveštaj sa teritorije Švajcarske i Balkan Photo Rage, odnosno analogni instagram, kako ga je Felix nazvao, sa 8 fotografija koje su delo objektiva Pavla Kocanjera.

Suma sumarum, ovakav potez jeste za pohvalu. Veteran scene, nakon deset godina (fanzinaškog) sna, izbaci novu hc/punk novinu i to na engleskom jeziku. Evidentno je da je ideja bila izbegavanje one najklasičnije forme fanzina i da je dosta napora uloženo u rad, što mu se valjda na posletku i isplatilo, makar u smislu povratne reakcije. S obzirom na to da su neki tekstovi naslovljeni sa ’’part I’’, realno bi bilo da Crowd Pleaser nastavi dalje da izlazi.

U uvodnom delu piše da autor ne koristi socijalne mreže, ali da voli da mu ljudi šalju pisma. S obzirom da onu za slanje pisama nije ostavio, evo e-mail adrese ukoliko biste želeli Crowd Pleaser u vašim rukama - madschnauzer@yahoo.com. Ukoliko pak hoćete da podelite ljubav/mržnju sa Felix-om, ista cyber adresa važi i za to. Ne zaboravite da je moj broj šezdeset, a ima ih 66(6?).

Nemanja Mitrović Timočanin



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva