...Što više postajemo civilizovani na površini, to više suprotne snage najavljuju svoje prisustvo. Mi se obraćamo istim ljudskim potrebama kao klasična tragedija ili rani južnjački bluz. Možete to shvatiti kao seansu u okolini koja je postala neprijatna za život - hladna, ograničavajuća. Ljudi osećaju da umiru u ružnom krajoliku. Ljudi se skupljaju na seansama da prizovu, ublaže i oteraju zlo. Pomoću pevanja, plesa i muzike oni pokušavaju lečiti bolest, pokušavaju povratiti ponovo harmoniju u svet...

Jim Morrison (8.decembar 1943.-3.jul 1971.)
   Odrastajući u porodici američkog pomorskog oficira pod strogim pravilima džordžijanskog, uskogrudog puritanizma, uz stalne seobe diljem posleratne Amerike, mladi Džim Morison započinje jednu neobičnu životnu priču koja se vremenom pretvara u osobeni mit stranca(usamljenog marginalca) – mit buntovnika s razlogom. Pokazujući od rane mladosti briljantnu inteligenciju i nekovencionalnost ispoljenu kroz razne ispade, sklonost ka čudnom ponašanju i buntovnim učenjima koja se odupiru duhu tradicije, Džim kao mladić dolazi u sukob sa okolinom i autoritetom oca oficira – Stivena Morisona, strogo vojnički vaspitanog i odanog sistemu.
   Tokom srednjoškolskih dana Džim se okreće izučavanju umetnosti, filozofije protesta i raznih mističnih učenja. Posebno interesovanje pokazuje za mislioce poput Rusoa, Hajdegera, Sartra ... mada je tada i tokom celog života ostao pod neizmernim uticajem nemačkog filozofa i pesnika Fridriha Ničea. Ničeovo kultno delo – Rođenje tragedije iz duha muzike mnogi su kasnije smatrali filozofskom auto-mapom Morisonovog benda The Doors. Filozof Niče, uz pesnike Blejka, Remboa i Bodlera, predstavljali su idealne likove za identifikaciju uzburkanom mladalačkom duhu Morisona( Džim je voleo sebe da naziva Remboom u kožnoj jakni). Voleo je takođe Balzakovu književnost, a posebno se oduševljavao Džojsovim Uliksom, kojeg je po mišljenju tadašnjeg njegovog profesora književnosti jedini u razredu potpuno razumeo. Načitan i svestrano talentovan ulazio je tokom školovanja u intelektualne rasprave sa profesorima i pomagao je prijateljima prilikom rada na nekom od težih literarnih sastava. Posebno je interesantno istaći njegovo bavljenje delima iz oblasti srednjovekovne mistike i demonologije.
   Knjiga koja je ostavila jak utisak na Džima srednjoškolca bila je Život protiv smrti pisca Normana Brauna, kojom se istorija tumači na frojdistički način. Nakon čitanja, Džim je euforično raspoložen saopštio prijateljima : Mogu da pogledam gomilu ljudi, samo da je pogledam i da je onda, što je vrlo naučna postavka, dijagnosticiram psihološki. Samo četvoro nas, pravilno raspoređenih, možemo potpuno sludeti gomilu. Možemo je izlečiti. Možemo voditi ljubav s njom. Možemo učiniti da podivlja. Pored svega navedenog, interesovanja mladog Morisona zahvataju još i pozorišnu umetnost – voleo je Beketa i Molijera. Okušao se i kao amaterski glumac u Pinterovom komadu The Dumbwaitere pod psudonimom Stanislas Boleslawski.
   Godine 1961. Džim je maturirao na George Washington high school. Nakon toga, provodi godinu dana na Saint Petersburg junior college, da bi zatim upisao Florida state university. Godine 1964. Upisuje studije filmske umetnosti na čuvenom UCLA university , da bi diplomirao naredne godine filmsku montažu.

THE DOORS OF PERCEPTION

... Rođenje rock and roll muzike poklapa se sa mojim tinejdžerskim godinama, znači sa mojim shvatanjem samog sebe. Bio je to zaista veliki preokret, iako u to vreme nikako nisam sebi dozvoljavao da fantaziram o umetnosti. Mislio sam da ću biti pisac ili sociolog, da ću možda pisati drame. Nikada nisam odlazio na koncerte – možda samo na jedan ili dva. Video sam neke stvari na televiziji, ali nikada me to nije preterano zanimalo. Ali, u isto vreme, u glavi sam mogao da zamislim ceo koncert, grupu, svirku i pevanje, publiku. Prvih pet ili šest pesama koje sam napisao, to su u stvari samo preuzete note pesama sa tih koncerata koji su se odvijali u mojoj glavi.
   Oduševljen studijama na UCLA univerzitetu, slobodarskim duhom i anarhoidnim sistemom predavanja, kao i tadašnjim velikim profesorima poput Kramera, Renoara i Šternberga(jedan od Džimovih kolega, studenata, bio je i potonji slavni režiser Frensis Ford Kopola) – Džim euforično zapisuje:
... Dobra stvar u vezi sa filmom je to što ne postoje eksperti. Nema filmskih autoriteta. Svaka osoba može da asimilira i prihvati čitavu istoriju filma, što ne može učiniti u ostalim umetnostima. Nema eksperata, pa, teorijski, svaki student zna gotovo isto koliko i svaki profesor.
   Talas bitničke i rokenrol subkulture, uz završetak studija filmske montaže, kao i totalni raskid sa porodicom, doneće mladom Džimu dugo očekivanu slobodu, nesputanost i divljinu koju je tako voleo i ubrizgavao u svoje grozničave stihove, život lutalice,bitnika, bluzera i pesnika – trubadura, a povrh svega i ulogu pevača – lidera legendarnog losanđeleskog benda The Doors , jednog od onih sastava koji će obeležiti jednu izuzetnu epohu – čudesno proleće, kako je to sam Džim kasnije krstio. Nakon godinu dana lutalaštva i sakupljanja razorodnih znanja i iskustava, napokon je pronađen najpogodniji medij da se na najbolji i najjednostavniji mogući način ispolji vizija koja se dugo stvarala unutar duše jedne osobene i kompleksne ličnosti – duše beskompromisnog buntovnika, putnika na kraj noći.

PUTOVANJE NA KRAJ NOĆI

   Nakon završetka školovanja i raskida sa prošlošću, Džim se seli na obalu Pacifika, tzv. Venice west, čuvenu meku bitnika i boema, mesto koje je sredinom šezdesetih godina 20. veka okupljalo sve buntovnike, mlade ljude koji su bežali od regrutacije i besmisla rata u Vijetnamu, kao i sve otpadnike od svinjskog sistema koji je jedini smisao video u neprestanom radu i potrošnji materijalnih dobara – ili bolje rečeno enormnom bogaćenju manjine na račun sjebane većine(zvuči nekako poznato, zar ne?!). Bila je to 1965. godina. Došao je prelomni trenutak u životu mladog buntovnika i umetnika. Našavši se u ničeanskoj dilemi, Džim se okreće ka dionizijskoj umetnosti muzike, čiji su koreni u totalnoj slobodi i osećanjima koja su pak nasuprot bilo kakvim stegama i zakonima koji sputavaju čoveka – balast apolonijske racionalnosti i sputanosti ovozemaljskim biva u slučaju Džima Morisona zauvek odbačena.
   Ista godina doneće Džimu još dva sudbinska događaja – nakon što je upoznao mladu umetnicu – Pamelu Korson, devojku koja će ga pratiti kroz njegov buran i autodestruktivni ostatak života trpeći ludilo jednog hrabrog vizionara sa kraja noći, Morison upoznaje i Reja Manzareka, tadašnjeg svršenog studenta ekonomije i iskusnog muzičara, klavijaturistu pod snažnim uticajem urbanog, čikaškog bluza. Nakon sudbinskog susreta na obali Pacifika, međusobne razmene iskustava, snova i ideja, donešena je njihova zajednička, istorijska odluka – nešto što će zabeležiti nezvanična istorija savremene muzike, obostrana želja dvoje mladih intelektualaca da osnuju rokenrol bend i pretvore svoju jedinstvenu viziju u jedan neobičan umetnički doživljaj i svet. Njihova ideja bila je da The Doors budu inteligentna fuzija pozorišta, pesništva i dobro odražene, istražene muzike – napisao je biograf benda Deni Šugerman.
   Na pozornici The Doors izgledaju kao da su u nekom svom svetu, reči su kojima Džim Morison započinje svoj čuveni promotivni materijal benda u nastajanju. Pesme su kosmolike i drevne. Zvuče kao karnevalska muzika. Kad se završe nastaje trenutak tišine. Nešto novo je ušlo u prostoriju. Možete smatrati slučajnim što sam idealno opremljen za posao koji radim: to je osećanje tetive luka zategnute 22 godine i iznenada oslobođene. Najpre sam Amerikanac, zatim stanovnik Kalifornije i treće građanin Los Anđelesa. Oduvek sam bio zainteresovan za ideje koje su se bavile revoltom protiv autoriteta. Kad sklopite mir s autoritetom i sami postajete autoritet. Dopadaju mi se ideje probijanja, ili potpunog odbacivanja utvrđenog reda – zainteresovan sam za sve u vezi sa revoltom, neredom, haosom i posebno aktivnostima koje deluju kao da nemaju nikakvog značenja. Muzičari koji su dali pun doprinos lucidnoj Džimovoj ideji vrata percepcije kroz koja treba proći u narednih šest godina, bili su gitarista Robi Kriger i bubnjar Džon Densmor, bivši članovi benda Psychedelic rangers ( koje je Manzarek doveo u Dorse nakon poznanstva na kursu meditacije). Vrata su napokon bila odškrinuta – trebalo je pokušati proći kroz njih, otkriti onu drugu, blejkovsku stranu koja vodi u nepregledna prostranstva vizionarske večnosti. Putem preterivanja, kako je to opisao slavni engleski romantičarski pesnik i vizionar – Vilijem Blejk, trebalo je stići u zamak mudrosti...  Morison je rokenrol doživljavao kao svojevrsni ritual kojim se oslobađamo od naslaga otuđenja kojim nas je okovala tzv. civilizacija, a sebe je video kao predvodnika tog procesa, šamana(duhovnog vođu)  koji je tu da inicira publiku na putu pročišćenja... Njegova vizija spasenja i nove harmonije sveta ogledala se u istovetnosti sa viđenjem indijanskog plemena Hopi, viđenju sveta Indijanaca koje je tako cenio i duhom podražavao... A ta vizija kaže sledeće : Ako se vratimo spiritualnoj harmoniji, doživećemo raj, u ovome svetu. Ako nastavimo dosadašnjim putem, on nas neminovno vodi u propast... Druga Džimova vizija i trajna fascinacija bio je svet antičke Grčke, njene duhovnosti i viđenja umetnosti kao oslobodilačke forme...
... U svom početku grčka je drama bila grupa vernika koji su se skupljali radi pevanja i plesanja početkom kritičnog godišnjeg perioda za poljoprivredu. Tada, jednog dana, darovita ličnost se izdvojila i počela imitirati Boga. U početku, to su bili samo pesma i pokret. Posle razvitka gradova većina ljudi se posvetila privređivanju novca ali su oni ipak hteli održati dodir sa prirodom. Zato su posedovali glumce koji su to radili umesto njih. Smatram da rokenrol vrši istu funkciju i da može postati vrsta teatra.
   Što se samog odnosa prema muzici i bendu tiče, Morison je voleo da govori sledeće : Volim da pevam bluz – ta slobodna duga bluz putovanja gde nema pravog početka ni kraja. Samo te uvode u stvar, a ja kasnije uglavnom izmišljam stvari. I svi imaju svoje solo delove. Volim takvu vrstu pesama, više mi se dopada nego neka druga obična pesma. Volim taj osećaj kad bluz počne, i onda samo posmatraš kuda ćete odvesti...
... Postoje stvari koje su poznate i one o kojima se ne zna ništa, a između su vrata – to smo mi. To je kao ritual pročišćenja u alhemijskom smislu. Prvo treba da prođete kroz period nereda i haosa, vraćajući se u primalno doba katastrofa. Odatle crpete različite elemente i pronalazite novo seme života, koje transformiše čitav život, čitav smisao i samu ličnost dok konačno, u najboljem slučaju, ne budete sposobni da se razvijete i objedinite sve te dualizme i protivrečnosti. Tada više ne govorite o dobru i zlu, već o nečemu ujedinjenom i čistom. Naša muzika i ličnosti, onakve kakve izgledaju na pozornici, još uvek su u stanju haosa, sa elementom pročišćenja koji se tek javlja. O nama treba razmišljati kao o erotskim političarima...

THE FUTURE IS UNCERTAIN AND THE END IS ALWAYS NEAR

   Pored niza antologijskih albuma u stvaralačkom periodu benda : 1967.- 1971. ( The Doors, Strange days, Waiting for the sun, The Soft parade, Morisson hotel- Hard rock caffe, Absolutely live i LA Woman), Morison i Dorsi stvorili su jedinstven muzički i poetski svet nalik na drevni teatar, oslikan nezaboravnim pesmama. Prisetimo se samo nekih od njih – Light my fire, The Crystal ship, Twentieth century fox, Alabama song, Backdoor man, The end, Love me two times, Moonlight drive, Horse latitudes, People are strange, When the musics over, Hello, i love you, Not the touch the earth, The Unknown soldier, Five to one, Tell all the people, The Soft parade, Who do you love, Love hides, Close to you, Roadhouse blues, The Spy, Love her madly, Been down so long, LA Woman, Cars hiss by my window, Crawling king snake, Riders on the storm... Pored albuma i pesama, Dorsi su ostali u sećanjima ljudi po apsolutno živim koncertima, tj. po nezaboravnom zvučnom, vizuelnom, poetskom, teatarskom i duhovnom iskustvu( kao i nepredvidivosti Morisonovog divljeg i buntovnog nastupa), iskustvu kojim su odbačena sva nepotrebna poza i lažni sjaj zvezda, a publici ponuđeni iskrenost do bola, ogoljenost do koske i sasvim neobično ludilo novih duhovnih horizonata. Priču za sebe činila je jedinstvena Morisonova poezija, nešto što je nadilazilo kvalitetom i duhom okvire tadašnjeg burnog vremena...Poeme The end i When the musics over rečiti su primeri navedenog:
             Ovo je kraj, divni prijatelju
              ovo je kraj,moj jedini prijatelju, kraj,
              naših velikih planova, kraj,
              svih pravih stvari, kraj,
              bez blagoslova, iznenađenja, kraj,
              nikad te više neću pogledati u oči.
              Zamisli šta će biti sa nama
              Sa nama tako bezgraničnim i slobodnim
              Kad očajnički zatražimo ruku nekog stranca
              U zemlji očaja...

              Otkazujem pretplatu na uskrsnuće,
              pošaljite moje papire u ludnicu,
              tamo imam par prijatelja...
              Pre nego što potonem u veliki san
              želeo bih da čujem krik leptira...
              Kada prestane muzika
              pogasite svetla,
              pogasite svetla, jer je muzika vaš izuzetan prijatelj.
              Zaigrajte na njenoj vatri,
              Jer je muzika jedini prijatelj koji ostaje
              Do kraja sa vama ...

   Opisujući ulogu Džima Morisona u stvaralaštvu Dorsa i ideju njihovih koncertnih aktivnosti, Rej Manzarek je rekao sledeće : Glavna tajna Dorsa je u poeziji. Bili smo bitnici koji su pisali  i svirali rock and roll. Bilo nas je četiri muzičara : jedan od nas, Džim, svirao je rečima. A potom se nadovezuje sledećom mišlju : Kada se sibirski šaman priprema da padne u trans, svi seljani se skupe – tresu zvečkama, pište i sviraju sve instrumente koji su im pri ruci da bi mu u tome pomogli. To se pretvara u konstantno otkucavajuće udaranje i bajanje. Ti rituali traju satima i satima. Tako je bilo i sa nama kada bismo imali koncert. Nastup, naravno, nije trajao tako dugo, ali, predpostavljam da su nam iskustva sa drogama omogućavala da pomenuto stanje postignemo mnogo brže.

KRAJ... kada muzika utihne...

   Početak sedamdesetih godina predstavljao je ironični i brutalno mračni kraj jedne sanjarske, buntovne i revolucionarne, hrabre epohe. Snovi o radikalnoj promeni sveta – pre svega umetnošću, estetizacijom ružne i nehumane stvarnosti nestali su brutalnim obračunom vladara sveta sa pobunjenom omladinom, pre svega radikalnim eksponentima ideje o pravdi, istini i slobodi... Džim Morison je bio jedna od glavnih meta za odstrel, naročito nakon suđenja zbog incidenata na koncertu u Majamiju(između ostalog) i presude o višemesečnoj robiji donešene krajem oktobra 1970. godine ... Snovi su nestajali raspršeni još ružnijom stvarnošću (nego na početku pohoda mladih, hrabrih ljudi) i zdrobljeni cinizmom neiskrenosti mnogih...
   Što se samog Džima Morisona tiče, kao što je i sam pevao, budućnost je bila sve neizvesnija a kraj veoma blizu... Godine autodestrukcije – natopljene galonima alkohola i opijata, godine burnog života na ivici kojeg je sam nazivao laganom kapitulacijom i bitke, koju je uglavnom sam vodio protiv licemernog društva malograđanštine i oholih, nezasitih monstruma na vlasti lagano su uzimale svoj danak... Nakon što je doživeo poniženje od svih, potom okretanje leđa tobožnjih prijatelja i saboraca a onda i kaznu stroge robije, i nakon što je imao nervni slom na poslednjem, opraštajnom nastupu sa Dorsima – u Nju Orleansu, 12. Decembra 1970. ( Warehouse), Džim, mračan i rezigniran jahač oluje odlučuje da se ukloni od svega u potrazi za novom iskrom kreativnosti, novom životnom misijom i svetom umetnosti koji je samo još živeo u njegovim snovima, bluzu i pesmama. Pokušao je još jednom da prenese svoj neuhvatljivi životni bluz u realni svet – otpevao je poslednji album Dorsa o ženi iz grada anđela, potom se 11.marta 1971. preselio sa Pamelom u Pariz – grad romantičnih ljubavi, poezije i svetlosti, a nedugo zatim zauvek otišao u legendu. Zvanično, noć 3. Jula 1971. godine označila je kraj o kojem je napisao jednu od najmračnijih rok poema – The end... ili je to bio samo novi početak, jer bluz, koji je najviše voleo da peva i nema svoj istinski kraj. Osećanja koja bluz nosi u sebi večna su koliko i sam život...
... Death makes angels of us all and give us wings, where we had shoulders smooth as ravens clown ...

JIM MORRISON &  Fantom slobode ...

   Džim je bio jedan od najsvetlijih duhova koje sam poznavao, jedan od najsloženijih... Kada je jednom prestao da bude pevač u kožnim pantalonama, seks simbol the Doors , postao je divna olupina procvetala u debeljuškastog bluzera....
                                                                       Majkl Meklur, američki pisac i bitnik
    Bio je gospodin Modžo Rajzin ( pseudonim, Jim Morrison – Mr. Mojo Risin’, iz pesme LA Woman ) i James Douglas Morrison, pesnik irsko-američkog porekla, bitnik, pevač benda the Doors i istinski buntovnik s razlogom – lep, inteligentan, obrazovan, ali i veoma opasan, što nikako nije bila kombinacija koja je mogla dugo da traje, naročito ne u Americi druge polovine šezdesetih godina 20. veka, okrvavljenoj vijetnamskim ratom i haosom unutrašnjih nereda... Americi zahvaćenoj unutrašnjom revolucijom, radikalnom pobunom vlastite dece... Za američku, dobrostojeću i zaglupljenu srednju klasu( kao i za nekolicinu onih koji su držali sve konce moći i bogatstva u svojim okrvavljenim i pohlepnim rukama – kako tada, tako i uvek kroz istoriju sveta) Morrison je bio javna opasnost - public enemy, opscena i arogantna, neka vrsta potencijalne revolucionarne opasnosti, dovoljno smeo, harizmatičan i ,, lud“ da ,, potpali“ i povede ustalasanu omladinu u neželjenom pravcu promena... Za većinu je opet bio prihvatljivi buntovnik, romantični ludak na putu beskrajnih noći, Kralj guštera, oslobodioc, seks simbol, erotski političar – neko u startu etiketiran( kako to obično biva, u svetu zabluda i bezobzirnosti), zamišljen glupošću ljudskom na određeni način i kao takav zauvek ,, zamrznut“ predrasudom i nepromenjiv... A u stvarnosti, iza oblandi predrasuda i kulisa iskonstruisane javne scene, iza ugla nežne parade, unutar koje stalno nešto uzaludno radimo, znojimo se nepotrebno i sami sebi kopamo plitke grobove... 
   Bio je tih, stidljiv, zatvoren čovek, romantični pesnik, mistični pesnik, ali književni kritičari i publika nisu želeli da shvate da će proći vreme njegovih kožnih pantalona. Bio je uspešna pop zvezda. To je akademičare dovodilo do ludila...
... Glavna tajna The Doors je u poeziji. Bili smo bitnici koji su pisali i svirali rock and roll. Bilo nas je četiri muzičara: jedan od nas, Džim, svirao je rečima .
                                                                                               Ray Manzarek, the Doors
 
    Bio je, doista, romantični, tragični pesnik, zagledan u sebe i mogućnost prolaska kroz ,, vrata percepcije“ ka beskonačnom, dionizijsko-remboovski pijani brod i zaneseni trubadur rođen za beskrajne noći, koji je doslovno živeo i umro za umetnost, vlastite ideje i snove... Bio je neprilagođeni usamljenik, marginalac i stranac u svetu apsurda, zla i podmukle zlobe, neko ko je beskompromisno i isključivo sledio samo svoj put, razapet između neba mogućeg i pakla nedosanjanog... Bio je jezivo iskren čovek, neko ko je vlastiti, jedinstveni duh beskompromisno ispoljavao... Bio je velika, tragična duša, koja je pevala o sopstvenom kraju (The end) kao svom jedinom prijatelju... Jedinstvena duša, razigrana na besmrtnoj vatri muzike, pesme kao jedinog iskrenog prijatelja koji sa nama ostaje do kraja... Jedinstvena, beskrajno hrabra, ogoljena, očajna i bolno iskrena duša koja je pre konačnog kraja i velikog sna poželela da čuje vrisak leptira i otkaže pretplatu na uskrsnuće ...
    Bio je istinski, bluzer čiste duše, čiji besmrtni bluz krici i stihovi poput Back door man, Roadhouse blues, Close to you, Who do you love, Little red rooster, Crawlin’ king snake, Been down so long ili Cars hiss by my window odzvanjaju kao večni kosmički eho i diraju isto tako čiste i nevine duše, čineći melem za mnoge neisceljene rane sluđenih i obespravljenih ljudi širom sveta, sveta koji ga nije voleo, prihvatao ili želeo da razume... Jim Morrison je jednostavno bio suviše nezgodna, hrabra i opasna kombinacija lepote, smelosti i inteligencije za jedan ovako raslabljen , zao, prazan, perfidan i glup svet, koji radi sitnih radosti i koristoljublja pluta ili tone sve dublje i nepovratnije, zasnovan na sili i gluposti... Morrison je, sledeći svoj autentični put i rutu svojevoljne ,, lagane kapitulacije“, zgužvao ljudski vek u vlastitih 27 ovozemaljskih godina, ničeanski, kroz Blejkov put preterivanja, stigavši u dvorac mudrosti, dvorac za većinu nedostupan i namenjen samo najhrabrijima s one strane dobra i zla ... Stigao, ostavivši kao dalji putokaz svetlosti i opomenu vlastitu besmrtnu poeziju i umetnost, dobivši, u zamenu, od smrti krila i postavši anđeo, ovaj put nezemaljski, večan i lirski prozračan...

                            ... Carstva blaženstva, carstva svetlosti.
                                Nisu svi rođeni za slatke radosti,
                                neki su rođeni za beskrajne noći,
                                za kraj noći ...

    Ako je modernizam predstavljao širi skup radikalnih umetničkih pokreta koji su izvršili subverzivni kulturni raskid sa dotadašnjom tradicijom, a avangarda radikalni oblik modernizma koji je pokazao da se kroz umetnost može izvesti revolucionarni preobražaj života, društva i kulture, te promeniti svet estetizacijom života, onda je bitnik i pesnik Morrison sve to do krajnosti pretvorio u jedinstveni nihilistično-individualistički bunt, proizašavši iz kulturnog rascepa Amerike, podeljene veoma oštro turbulentnih šezdesetih godina 20. veka. Tokom druge polovine pomenute decenije, nastupajući kao frontmen i pesnik unutar benda The Doors, Morrison biva označen kao simbol  radikalnih, antisistemskih buntovnih snaga, oličenje pobune mase mladih ljudi, alternativnih, underground pokreta, nihilistični antijunak  veoma opasan po društvo...
    Ozloglašeni FBI počinje da ga prati, diše mu za vratom, hapsi sve češće na samoj pozornici i priprema konačnu osvetu ,, demokratskog“ Sistema, protiv kojega je drski Morrison nepravedno i ničim izazvan bezobrazno ustao... Čekala se samo prava prilika, koja je ubrzo i stigla... Naime, količina rezignacije i negativnog naboja rasla je vremenom u Jimu Morrisonu, tražeći izlaz, oslobađajući ventil za nagomilane frustracije i nepravde – kako umetničke, tako i lične, sociološke... Pozorišna predstava provokativne underground trupe The Living theatar , koju je Jim sa oduševljenjem pogledao početkom 1969. godine, radikalno politički je progovorila o duhu jednog nemirnog vremena: Do promena se može doći samo odbacivanjem svih pravila... , inicirala je konačnu eksploziju Morrisonovog nagomilanog bunta i rezignacije svim i svačim.
    Legendarni koncert Dorsa, održan 1. marta 1969. u pretrpanom i uzavrelom bivšem vojnom hangaru, u gradu Majamiju, Morrisonove rodne Floride, bio je kap koja je prelila čašu sistemskog strpljenja, strpljenja svih dežurnih moralizatora, urlatora i večnih, sveprisutnih dušebrižnika, tačka preloma nakon koje je Amerika definitivno  uzvratila udarac podižući mesec dana kasnije optužnicu protiv Morrisona zbog navodnog nemorala i skandala – penisa pokazanog svim licemerima i zlobnicima... Iznerviran i frustriran glupošću, svim mogućim pritiscima i ucenama, nerazumevanjem i zlobom sredine, Morrison napokon svu svoju nagomilanu gorčinu istresa do kraja, obraćajući se publici: Slušajte sad ovamo!, kao pucanj je odjeknuo promukli Morrisonov glas, prekinuvši koncert i jezu potonje uskomešane tišine prisutnih. Ja ne govorim o revoluciji! Ja ne govorim o demonstracijama! Samo vam kažem da se zabavljate. Ja govorim o ljubavi! Ljubav, ljubav, ljubav, ljubav, ljubav, ljubav, ljubav... zgrabite svoju jebenu voljenu osobu. Hajmo! Hej, čujte, ja sam usamljen! Treba mi malo ljubavi, svi vi! Treba mi malo zabave i ljubavi, srce!... Vi ste gomila jebenih idiota! Vi ste gomila robova koja dopušta drugima da im kažu šta da rade! Koliko dugo će vas naguravati okolo? Možda volite to! Možda volite da vam je lice zagnjureno u govna! Šta ćete preduzeti u vezi sa tim !!!
    Nakon Majamija, ništa više nije bilo isto – usledile su sve moguće zabrane i ucene, ostao je, po ko zna koji put u istoriji ,, stranaca, svih onih koji ne pristaju da sagnu glavu, ćute i prave trule kompromise“ gorak ukus u ustima – sudbina The Doors i Jima Morrisona bile su zapečaćene... Prećutno, mučki, uz saglasnost manje-više svih...Okretanje leđa valjda je već deo tradicije u takvim situacijama...
    Okidač, koji je tada povučen, bio je fatalan po Jima Morrisona dve godine kasnije – 3. jula 1971. godine pronađen je mrtav pod nerazjašnjenim okolnostima(reči je ponovo bilo o klišeu – priči o ubistvu, samoubistvu ili nesretnom slučaju, dok su Parižani tvrdili da je herion doneo konačni kraj laganoj kapitulaciji) u gradu  svetlosti , tami zabranjenih i odbačenih... Ista sudbina zadesiće čitav jedan hrabri, alternativni radikalni pokret mladih i jednu jednostavnu ljudsku ideju – potragu za slobodom ili možda samo snovima, neuhvatljivim duhom FANTOMA SLOBODE... Jahači oluje zauvek su utihnuli...

... THIS IS THE END, MY ONLY FRIEND, THE END ...

    Smrt Jima Morrisona pretvorila se u legendu i neprovereni mit. Istina je da niko ne zna kako je zapravo umro, kako je i na koji način ,, zauvek“ nestao ili otišao čovek koji je iz temelja, kao niko pre ni posle njega, gotovo sam uzdrmao neverovatnom silinom jedno brutalno, rigidno, perfidno i izuzetno nasilno društvo i zemlju koja će od slobodarske i pionirske vremenom postati nekom vrstom sofisticiranog koncentracionog logora za neposlušne i nepodobne... Bez ikakvog političkog angažovanja i učešća u okviru pacifističkog hipi pokreta, Jim Morrison će postati jednim od simbola otpora, radikalnog bunta i reza, beskompromisni borac u potrazi za slobodom ili možda fantomom slobode koji neuhvatljiv kruži kroz krvavu i perfidnu istoriju zlog starog sveta i njemu sličnog, ljudskog roda...
...Ovo je kraj,divni prijatelju, ovo je kraj,moj jedini prijatelju, kraj. Boli me što te puštam da odeš jer me nikada nećeš slediti. Kraj je smehu i finim lažima, kraj noći u kojoj smo probali smrt, KRAJ.

Dragan Uzelac, fantom slobode