SÓLSTAFIR (Island), MYRKUR (Danska), ÁRSTÍÐIR (Island)
Dom Omladine – Beograd
4.12.2017 – 20h

Vikinški sonični zraci obasjaše tamu koncertnog prostora na izmaku sedamnaeste jeseni trećeg milenijuma. Svaki ljubitelj i ljubiteljka nordijskog metal zvuka rezervisali su svoje mesto za prvi decembarski ponedeljak, četvrtog dana u mesecu, 2017. godine, upravo u Klubu beogradskog Doma omladine, gde su nastupila dva islandska i jedan danski bend. Koncert je rasprodat još u danima koji su mu prethodili, pa su Severnjaci mogli svoj zvuk prezentovati pred skoro tri stotine fanova. Ovaj metal praznik organizovali su zajedničkim snagama MH Concerts i Serbian Hellbangers.

Vrata Kluba Doma omladine Beograda otvorena su već u 19.30, a satnica se poštovala u sekund. U to ime su, od 20 časova, prvi binu zaposeli islandski indie folk/rock-chamber pop sastav Árstíðir. Ovaj bend čini trojac u sastavu: Gunnar Már Jakobsson na bariton gitari, Daniel Auðunsson na običnoj, akustičnoj i Ragnar Ólafsson za klavijaturama. Jako interesantan i originalan zvuk gaje ’’Godišnja doba’’ - prevod imena benda na srpski. Individualne vokalne harmonije su nešto što bi definitivno definisalo njihovu izvedbu, a ruku na srce, svako od njih je odličan pevač. Uglavnom su nam prikazali autorski rad sa albuma ’’Hvel’’ iz 2015. godine. 
 

Otvorili su koncert numerom ’’Himinhvel’’, da bi nešto kasnije odsvirali svoju jedinu, uslovno rečenu, obradu pod nazivom ’’Heyr himna smiður’’. Reč je o srednjovekovnoj poemi Kolbeinn Tumason-a, islandskog pesnika, čije su reči Árstíðir iskoristili ne bi li napravi jednu vrlo zanimljivu (akapela) numeru. Negde na sredini nastupa, pridružio im se Hallgrímsson, bubnjar zvezde večeri, benda Sólstafir, kao ispomoć u izvođenju nekoliko narednih numera. Prva u nizu bila je pesma ’’Mute’’, koja će se, po njhovim rečima, naći na sledećem studijskom izdanju, da bi nakon nje odsvirali ’’Thing You Said’’, koja je po mom skromnom mišljenju najbolja i najmelodičnija pesma koju su imali na repertoaru. Jedina stvar koja mi se nije u potpunosti dopala jeste odsustvo živih instrumenata, čije su deonice usemplovane i čiji se zvuk mogao čuti sa razglasa, ali se ni muzičari, niti instrumenti nisu mogli uživo videti. Ovo je bio slučaj i sa ostalim bendovima, gde su na momente instrumentaliste, zamenili semplovi.

Hallgrímsson je napustio stejdž pred sam kraj seta i ostavio jedinstveni trojac da završi svirku najpoznatijom numerom ’’Shades’’. Na ovoj pesmi su sve one pedale koje su članovi benda imali ispred sebe dobile na snazi. Gunnar Jakobsson je na svojoj bariton gitari uspeo da proizvede zvuk identičan violončelu, ali tu opet dolazimo do one moje kritike od malopre – fizičko odsustvo muzičara, nadomešta se tehnikom. Mada, zvuk u suštini nije trpeo zvog ovih nedostataka, ali je svakako bolje imati kompletnu postavu na bini i pred publikom. Nakon trideset pet minuta efektivne svirke, Islanđani su se, uz poklon i apaluz, udaljili sa bine i istu prepustili svojim istorijskim sunarodnicima iz Danske.

Myrkur nam dolaze iz prestonog grada, Kopenhagena, kraljevine na poluostrvu Jiland – Danske. Oni na beogradskom koncertu jesu bili u pluralu, ali je zapravo nosilac cele priče, idejni tvorac i um, glas i muzika devojka imena Amalie Bruun. Pre tri godine je krenula u svoju blek/gotik metal rapsodiju i nakon toliko kratkog perioda postojanja, već ima značajnu fan bazu širom sveta. I Srbija ju je dočekala valjano, a takav je vala i nastup bio. Tačno u 20.50 je sve krenulo. Amalie je izašla pred publiku i predstavila se naslovnom numerom njenog novog, gorećeg albuma ’’Mareridt’’ iz ove godine, a odmah zatim na nju se nadovezala ’’The Serpent’’ sa istog izdanja. 
 

Scenografija, efekti i kostimi su odudarali od standardnog. Dim je kuljao tokom celog nastupa, strobovi su treperili sve vreme, boje su se razlivale po bini i publici, a efekat u vidu vetra je takođe bio prisutan. Na trenutke je vizuelni osećaj bio takav, kao da sviraju u središtu tornada. Bubnjara od dima nismo uspeli da vidimo, ali su basista i gitarista bili odeveni, kao i Amalie, u crno i sa crnim, ratničkim bojama na licu. Pevačica Amalie je imala dva mikrofona, postavljena na stalku u obliku grane drveta, gde je jedan koristila za clean, a drugi za scream vokalne deonice.

Myrkur ima dva albuma, jedan iz 2015. godine pod nazivom ’’M’’ i drugi, gorepomenuti, ’’Mareridt’’ iz ove godine, oba objavljena za notornu američku izdavačku kuću Relapse. Najveće oduševljenje u publici izazvala je i najpoznatija numera sa novog albuma ’’Ulvinde’’, gde se Amalie latila gitare, a odmah za njom i singl iz 2015. godine ’’Onde Børn’’. Publika je uglavnom bila statična, ali se u par navrata mogao videti i po neki headbeng. Inače, na koncertu je bilo zabranjeno pušenje, što je za svaku pohvalu, mada, pored onolikog dima koji je dopirao sa bine, ne bi bilo baš ni prijatno da mu u pomoć pristiže i onaj duvanski.

Prvo obraćanje publici Amalie je imala tek pred pesmu ’’Elleskudt’’, negde pri kraju nastupa, tokom koje je pokazala svoje vokalne bravure. Upravo one su zaštitini znak benda i ono po čemu se Myrkur ne može svrstati u klasnične blek metal okvire. Pred sam završetak seta odsvirali su meni najdražu ’’Skøgen Skulle Dø’’, posle koje se instrumentalni deo benda povukao sa bine i ostavio Amalie da se od nas oprosti numerom ’’De Tre Piker’’. Ova epopeja nas je deganžirala u neka daleka vikinška vremena, a ratnički bubanj u koji je pevačica udarala, dok nas je svojim vokalom hipnotisala, je zasigurno doprineo da se ova pesma i ovaj nastup ureže u memoriju svakog posetioca i posetiteljke koncerta. Poklonila se publici, zahvalila i nestala.
 

Dvadesetak minuta je bilo potrebno da se stvari na bini dovedu u red i pripreme za one zbog kojih je najveći broj ljudi u publici došao. Tačno u deset minuta do deset časova, na binu izlaze oni – Sólstafir. Bend postoji od 1995. godine i jedini član iz originalne postave jeste Aðalbjörn ’’Addi’’ Tryggvason. Njemu su se krajem milenijuma pridružili gitarista Sæþór Maríus ’’Pjúddi’’ Sæþórsson i basista Svavar ’’Svabbi’’ Austmann. Na bini su se još našli i Hallgrímur Jón ’’Grimsi’’ Hallgrímsson, koji je se priključio posadi 2015. godine i klavijaturista Árstíðir-a - Ragnar Ólafsson. Nakon muzičke uvertire sa razglasa, koncert je mogao da počne. Numera kojom su ga otvorili je bila ’’Silfur-Refur’’, ona koja otvara novi album iz ove godine - ’’Berdreyminn’’. Publika je bila u potpunoj ekstazi već od prvog takta. Iako statični, videlo se da su ljudi došli da uživaju u nastupu i da je pažnja u potpunosti usmerena ka bini i ka emociji koja buja. Pevač Addi je sa prvom numerom nagovestio šta se da očekivati od njega, njegove komunikacije sa publikom i njegovih vokalnih sposobnosti.

Dalje se išlo sa numerama ’’Ótta’’ (gde se Pjúddi nije libio i bendžo da zasvira), ’’ Lágnætti’’, ’’Ísafold’’, sve do numere ’’Köld’’ sa istoimenog albuma koji ih je i lansirao široj slušalačkoj orbiti. Muzika ovog sastava se ne može u potpunosti definisati. Krenuli su kao blek metal bend i, danas, stigli do nekog originalnog post-metal/rok zvuka gde posebnu težinu nosi vokalna izvedba na islandskom jeziku. Ni Sólstafir nisu oskudevali u scenografiji. Svuda po bini su se nalazili svetleći štapovi, a šest simetrično poređanih sijalica su pružale dodatni vizuelni efekat.

Svi bendovi večeri su prvi put nastupali kod nas. Addi je apropo te priče dodao da je izvesni Dušan Marković, njihov prijatelj iz perioda nastanka benda još tada, pre dvadesetak godina, govorio kako moraju doći u Srbiju. U to ime se zahvalio publici i izrazio veliku čast i sreću što su napokon došli ovde. Pred numeru ’’Hula’’ publika je prvi put glasno skandirala ’’SOL-STA-FIR’’, što je izazvalo pozitivnu reakciju muzičara. Na najveće oduševljenje auditorijuma naišla je njihova najslušanija pesma ’’Fjara’’ sa albuma ’’Svartir Sandar’’ iz 2011. Moram da priznam da daleko bolje zvuči uživo nego na studijskom snimku. Uz klepovanje u ritmu muzike i zanos publike, Addi je na jedan dovitljiv i simpatičan način komunicirao sa fanovima. Ovo je bio generalno njegov manir tokom koncerta. Neretko se rukovao sa obožavateljima i obožavateljkama iz prvog reda, pozirao fotografima, razmenjivao poglede, zbijao šale itd.


Jedna od šala je bila i uvertira u pesmu ’’Bláfjall’’, onu koja zatvara novi album. Rekao je da ukoliko neko reši da kupi celokupni ’’merch’’ sa distribucije, dobija četiri sata kantri muzike gitariste Pjúddi-ja u kuhinji kupca. Međutim, ova šala je bila uvod u nešto ozbiljniju priču. Addi je iskoristio priliku da naglasi ozbiljnost poremećaja mentalnog zdravlja i ulogu prijatelja u (pokušaju) rešavanja tog vida problema. Posebno je naznačio depresiju i bipolarnost, a dobar deo publike se složio sa alarmatnošću i ozbiljnošću ovih vidova poremećaja. Ipak, da vrag ne bi odneo šalu pobrinuli su se i pojedini ljudi u publici da uzviknu da oni ovakve stvari pobeđuju vinjakom ili rakijom.

Islanđani nisu časali časa, pa su bez bisa otplovili dalje. Poslednja pesma večeri bila je ’’Goddess of the Ages’’, jedina pesma repertoara na engleskom jeziku. Humor je još jednom zablistao. Addi je poručio publici da zamisle da su na stadionskom koncertu Iron Maiden-a i da u trenutku kada on izbroji do četiri, vrisak bude u decibelima koji odgovaraju takvoj prilici. Prvi put je bilo mlako, drugi put odlično. Još jedan gest je pokazao da nisu nadobudni muzičari velikih geografskih širina. Naime, Addi je pri kraju ’’Goddess of the Ages’’, sišao sa bine među narod pevajući, sa mikrofonom u ruci. Pozdravljao se, grlio, pa čak i slikao u tih nekoliko minuta provedenih sa fanovima ispred bine. S obzirom na činjenicu da su starije stvari bile neznatni deo repertoara, obećali su da će se vratiti opet, sa set listom pionirskih pesama.

Island je zemlja gejzira, vulkana, Sigur Rós-a i Björk. Međutim, Island je i zemlja benda Sólstafir i upravo je 4.12.2017. pokazao zašto i koliko. Celokupna vikinška posada sa drakara koji je na kratko bio usidren u vodama Beograda, donela je veliku količinu sreće, radosti i zadovoljstva fanovima glavnog grada Srbije. Drakar se otisnuo dalje, ali će svežina osećaja ostati još dugo, dugo prisutna. Ostaće da seća i podseća na ovaj fenomenalni koncert.

txt: Nemanja Mitrović Timočanin
foto: Vovka Chudinov