Patrik Rotfus: Ime vetra
Helly Cherry
Patrik Rotfus je rođen 1973. godine u Medisonu u Viskonsinu. Postao je strastveni ljubitelj knjiga delimično zbog loše klime, a i zato što nije bilo kablovske televizije. Nameravao je da postane hemičar, ali se predomislio i prebacio na studije psihologije, pa odustao i od toga i pohađao sva predavanja koja su ga zanimala.
Za vreme studija napisao je dugačak roman epske fantastike Pesma plamena i grmljavine, koji je bezuspešno pokušavao da objavi. Tek pošto je sa kratkom pričom Put za Levinšir, zapravo odlomkom iz romana, pobedio na konkursu književne radionice Pisci budućnosti, uspeo je da nađe agenta a potom i izdavačku kuću. Roman je podeljen na tri dela a naziv mu je promenjen u Hronika o kraljoubici, da se ne bi dovodio u vezu sa serijalom Pesma leda i vatre Džordža R. R. Martina.
Ime vetra, prvi deo Hronike, objavljen je 2007. godine, a ubrzo je dospeo i na bestseler listu Njujork tajmsa, i osvojio prestižnu nagradu Kvil za najbolji roman epske fantastike.
Patrik Rotfus živi u Viskonsinu sa devojkom Sarom i sinom Utom.
Za vreme studija napisao je dugačak roman epske fantastike Pesma plamena i grmljavine, koji je bezuspešno pokušavao da objavi. Tek pošto je sa kratkom pričom Put za Levinšir, zapravo odlomkom iz romana, pobedio na konkursu književne radionice Pisci budućnosti, uspeo je da nađe agenta a potom i izdavačku kuću. Roman je podeljen na tri dela a naziv mu je promenjen u Hronika o kraljoubici, da se ne bi dovodio u vezu sa serijalom Pesma leda i vatre Džordža R. R. Martina.
Ime vetra, prvi deo Hronike, objavljen je 2007. godine, a ubrzo je dospeo i na bestseler listu Njujork tajmsa, i osvojio prestižnu nagradu Kvil za najbolji roman epske fantastike.
Patrik Rotfus živi u Viskonsinu sa devojkom Sarom i sinom Utom.
Ime Vetra je najbolji fentezi roman koji sam pročitao 2007. godine. Imali smo tu sreću da se ovo delo pojavi i kod nas. Rešivši da obnovim gradivo, bio sam pomalo skeptičan i rezervisan; poslednjih godina se sve više i više udaljavam od fentezi literature, pa je za očekivati da moje početno oduševljenje splasne ponovnim isčitavanjem ovog obimnog romana. Ono što je dobra stvar jeste da to oduševljenje nije splasnulo u onolikoj meri koju sam očekivao.
Pre svega, ovo je zaista obiman roman. Kao početni deo trilogije, delo ima cirka 706 stranica, što govori i o skribomanskim sklonostima samog autora. Već odavno nisam pročitao nešto iz žanrovske literature što bi pomaknulo Martinove Pesme leda i vatre sa trona, ali, što se tiče novih i mladih pisaca, Rotfus je pretedent na presto.
Lidija je u pravu kad kaže da su trilogije postale brend, nešto po čemu se fentezi u velikoj meri prepoznaje i čemu se žanrovski pisci odaju kao narkoman heroinu. Mnogo je primera zbog kojih kvalitet serijala opada bezrazložnim razvlačenjem (primer je Džordanov Točak Vremena). Rotfus, za početnika, dobro razrađuje svoje čedo: Ime Vetra služi kao svojevrstan uvod u Hronike o Kraljeubici i ako se uzme kao takvo (dakle, kao uvod u veću priču) onda je roman zaista biser u moru govana koja plivaju žanrom.
Početno poglavlje nas upoznaje sa glavnim junakom: naizgled običnim krčmarom, crvene kose. Bezličan krčmar nije ono za što se predstavlja. Tajne unutar tajni, a njegova je možda najmračnija od svih. No, ne lezi vraže! Krčmarov mir remeti Hroničar koji traga za čovekom iz legendi: Kvoutom, kraljeubicom, herojem, zločincem, demonom, čarobnjakom, osobom o kojoj neki govore puni mržnje a drugi puni hvalospeva. Krčmar ili ti Kvout ne može pobeći od svoje sudbine: možda će, pričajući svoju priču onako kako se zaista odigrala smiriti buru i kajanje koje ga obuzima? Ime Vetra zauzima deo priče ispričane Hroničaru tokom prvog dana: njegovo detinjstvo. Ubistvo roditelja. Čandrijane. Lutanje i siromaštvo. Polazak na Ezoterijum, svojevrsnu čarobnjačku gildu. Prvu ljubav. Rivalstvo sa Ambrouzom.
Rotfus uspeva da nam dočara svet koji postavlja i to na odličan način: Kvoutovim odrastanjem. Svaka godina glavnog junaka donosi sve veća i veća zapažanja okolnog sveta i dešavanja; pisac uklapa delove slagalice i daje nam veću i potpuniju sliku fantastičnog sveta svakim svojim potezom. Ipak, nemojte da Vas ovo zavara; kao prvi deo trilogije, roman nudi samo odsjaje veće slike i odnosa u svetu.
Priča Vas uhvati na početku; zagrizete mamac i ne puštate ga skoro do kraja romana. Međutim! Nije sve tako sjajno i lepo. Negde na polovini knjige, priča gubi na kvalitetu. Počinje razvodnjavanje, najviše u vidu loše odrađenih romantičnih scena i forsiranja Dene, Kvoutove simpatije i velike ljubavi. Ubijanje zmaja nije moralo da se opiše na toliko stranica, a njegovi sastanci sa vrckavom devojkom (o kojoj vrlo malo znamo) nakon nekog vremena postaju dosadni i frustrirajući. Ono što bi se još moglo uzeti kao mana jeste količina znanja samog Kvouta. Šta to znači? Na koju god situaciju glavni junak da naleti, on nešto zna o tome. Da, pročitao je to nekad, da, čuo je to od tog-i-tog...Naprosto, ponekad imamo osećaj da je Kvout robot koji pobeđuje na kvizu znanja u današnjem svetu.
Što se tiče Rotfusovog stila, on upada u kliše mnogih fentezi autora. Previše opisa, dosta arhaičnih rečenica koje služe izgradnji fantastičnog sveta. Nemam ništa protiv ovakvog stila, ali lično smatram da osoba koja želi da bude pisac ne može baš mnogo da nauči o pisanju od ovakvih autora. Doduše, čitanje na izvornom jeziku dosta pomaže, ali ni to nije dovoljno.
Priča se završava a mnoge stvari ostaju nedorečene. Ime Vetra bi valjalo zamisliti kao uvod i kraj uvoda veće fabule. Iako je priča na neki način zaokružena, u našem umu ostaje osećaj razočarenja: želimo da vidimo šta se to dalje dešava sa Kvoutom, a da bi to saznali, čeka nas još 700-1000 stranica teksta u drugoj knjizi Hronika o Kraljeubici, pod nazivom Wise man's fear.
Ne bojte se: utiske o drugoj knjizi, kao i inače, moći ćete da pročitate na ovom sajtu, i to u skorije vreme. To Vam, dragi čitaoci, obećavam.
Pre svega, ovo je zaista obiman roman. Kao početni deo trilogije, delo ima cirka 706 stranica, što govori i o skribomanskim sklonostima samog autora. Već odavno nisam pročitao nešto iz žanrovske literature što bi pomaknulo Martinove Pesme leda i vatre sa trona, ali, što se tiče novih i mladih pisaca, Rotfus je pretedent na presto.
Lidija je u pravu kad kaže da su trilogije postale brend, nešto po čemu se fentezi u velikoj meri prepoznaje i čemu se žanrovski pisci odaju kao narkoman heroinu. Mnogo je primera zbog kojih kvalitet serijala opada bezrazložnim razvlačenjem (primer je Džordanov Točak Vremena). Rotfus, za početnika, dobro razrađuje svoje čedo: Ime Vetra služi kao svojevrstan uvod u Hronike o Kraljeubici i ako se uzme kao takvo (dakle, kao uvod u veću priču) onda je roman zaista biser u moru govana koja plivaju žanrom.
Početno poglavlje nas upoznaje sa glavnim junakom: naizgled običnim krčmarom, crvene kose. Bezličan krčmar nije ono za što se predstavlja. Tajne unutar tajni, a njegova je možda najmračnija od svih. No, ne lezi vraže! Krčmarov mir remeti Hroničar koji traga za čovekom iz legendi: Kvoutom, kraljeubicom, herojem, zločincem, demonom, čarobnjakom, osobom o kojoj neki govore puni mržnje a drugi puni hvalospeva. Krčmar ili ti Kvout ne može pobeći od svoje sudbine: možda će, pričajući svoju priču onako kako se zaista odigrala smiriti buru i kajanje koje ga obuzima? Ime Vetra zauzima deo priče ispričane Hroničaru tokom prvog dana: njegovo detinjstvo. Ubistvo roditelja. Čandrijane. Lutanje i siromaštvo. Polazak na Ezoterijum, svojevrsnu čarobnjačku gildu. Prvu ljubav. Rivalstvo sa Ambrouzom.
Rotfus uspeva da nam dočara svet koji postavlja i to na odličan način: Kvoutovim odrastanjem. Svaka godina glavnog junaka donosi sve veća i veća zapažanja okolnog sveta i dešavanja; pisac uklapa delove slagalice i daje nam veću i potpuniju sliku fantastičnog sveta svakim svojim potezom. Ipak, nemojte da Vas ovo zavara; kao prvi deo trilogije, roman nudi samo odsjaje veće slike i odnosa u svetu.
Priča Vas uhvati na početku; zagrizete mamac i ne puštate ga skoro do kraja romana. Međutim! Nije sve tako sjajno i lepo. Negde na polovini knjige, priča gubi na kvalitetu. Počinje razvodnjavanje, najviše u vidu loše odrađenih romantičnih scena i forsiranja Dene, Kvoutove simpatije i velike ljubavi. Ubijanje zmaja nije moralo da se opiše na toliko stranica, a njegovi sastanci sa vrckavom devojkom (o kojoj vrlo malo znamo) nakon nekog vremena postaju dosadni i frustrirajući. Ono što bi se još moglo uzeti kao mana jeste količina znanja samog Kvouta. Šta to znači? Na koju god situaciju glavni junak da naleti, on nešto zna o tome. Da, pročitao je to nekad, da, čuo je to od tog-i-tog...Naprosto, ponekad imamo osećaj da je Kvout robot koji pobeđuje na kvizu znanja u današnjem svetu.
Što se tiče Rotfusovog stila, on upada u kliše mnogih fentezi autora. Previše opisa, dosta arhaičnih rečenica koje služe izgradnji fantastičnog sveta. Nemam ništa protiv ovakvog stila, ali lično smatram da osoba koja želi da bude pisac ne može baš mnogo da nauči o pisanju od ovakvih autora. Doduše, čitanje na izvornom jeziku dosta pomaže, ali ni to nije dovoljno.
Priča se završava a mnoge stvari ostaju nedorečene. Ime Vetra bi valjalo zamisliti kao uvod i kraj uvoda veće fabule. Iako je priča na neki način zaokružena, u našem umu ostaje osećaj razočarenja: želimo da vidimo šta se to dalje dešava sa Kvoutom, a da bi to saznali, čeka nas još 700-1000 stranica teksta u drugoj knjizi Hronika o Kraljeubici, pod nazivom Wise man's fear.
Ne bojte se: utiske o drugoj knjizi, kao i inače, moći ćete da pročitate na ovom sajtu, i to u skorije vreme. To Vam, dragi čitaoci, obećavam.
Vladimir Bjelajac