Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Neoprošteno (balkanska priča)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Bilo je to neko drugačije doba, novo, ali više nalik starom. Svet je izmenjao mnoge boje dok se sve nisu slile u jednolični sivi ton, a ljudi zaboravili čak i odjeke u sećanju nekadašnjih ideja obojenih u belo, crno, crveno, zeleno, plavo. Ostali su samo običaji čijeg se značenja više niko nije sećao, ali sa običajima je preživelo još nešto, nešto mračno što je trajalo kroz vekove i pratilo čoveka nedajući mu mira ni odmora niti počinka duši...

Rano je jutro bilo, ledeno i vetrovito. Dimitrije se teško probudio dugo pre prve svetlosti a zvuk zavijajućeg vetra koji je dopirao kroz debele zidove kolibe učini da se sneno promeškolji pod debelim perinama naježen od same pomisli na ono što ga je čekalo napolju.
Žar u ognjištu još nije potpuno zgasla od sinoć i koliba beše obasjana prigušenim crvenkastim odsjajima. Dimitrije polako ustade i sede u postelji protrljaviši ruke, pa potom potraži lojanu sveću na šamlici kraj uzglavlja i pripali je.
Danas je veoma važan dan, pomislio je, dan kada će baš on pratiti starog Milaša do obale i sa njim dočekati ponoć, ispratiti staru godinu i dočekati novu.
Ustao je, prišao zamandaljenom drvenom prozoru ututkanom u ćebad i otvorio ga je. Zima je bila ledena i vetrovita, bez snega, što je činilo još i mračnijom. Pogledao je u noć, ka visovima Velebita odakle su zavijali vetrovi i vukovi, a odatle mu pogled uzvrati nerazaznatljiva tmina pred svitanje. Najmračnija je noć pred svitanje, uvek je govorio stari Milaš. Dimitrije se naježi od hladnoće i trista čuda i zala što vrebaju u brdima, pa zatvori drvene stranice prozora, navuče rezu i zavuče ćebad u sve procepe kroz koje je vetar mogao duvati. Raspalio je vatru u ognjištu žaračem i ubacio je dva velika panja koji bi trebalo da dugo tinjaju i po mogućstvu se ne ugase do sledećeg jutra kada je trebalo da se vrati sa obale.
Potom se obukao u debelu vunenu košulju i teški gunj. Navukao je i dva para čakšira dobro ih uvezavši obojcima i povrh toga je navukao debele dlakave čizme od medveđe dlake natopljene raznim uljima i pčelinjim voskom. Na glavu je natukao veliku šubaru, preko sebe prebacio još i debeli kožuh, lice obmotao vunenim šalom a na ruke je stavio debele pastirske rukavice.
U torbak je spakovao nešto proje, sušenog mesa, krišku sira i omanji meh vina što mu je baka sve ostavila sinoć pred spavanje, pa je uzeo veliki štap i izašao iz kolibe u ledenu zimsku noć pred svitanje.
„Dimitrije“, začu tihi glas iza sebe i okrenu se, „Dimitrije sine, budi hrabar.“ Reče mu baka stojeći na kućnom pragu, ogrnuta u teške perine. Dimitrije klimnu ne rekavši ništa i zaputi se niz drum do kolibe starog Milaša. Krhka starica ostade da gleda za njim još neko vreme pošto ga je tama potpuno sakrila od njenog pogleda, pa potom uđe u kolibu da pripravi doručak.
Selo je spavalo u mrtvoj tišini. Psi nisu lajali za njim jer su ga znali. Tišina je uvek dobra, tišina znači mir i spokoj, tišina znači da ih ništa ne vreba i da njihov mir neće biti narušen. Jalov je to mir bio, u priobalnim kamenitim slanim vrletima gde je jedva nešto osim tankih maslinjaka i mršavih koza uspevalo. Jalov je to mir bio, ali ipak mir. Večni mir nakon burnih svetlih vremena, ali stari Milaš je govorio da su u najsvetlijim vremenima sene bile najtamnije, jer bilo je mnogo stvari gde se zlo moglo skriti, a evo ovde ničega nema sem sivila i kamena i nema ni zla jer se teško da skriti pod vedrim nebom i jakim vetrom.
Išao je niz seoski drum prolazeći kraj mnogih usnulih kuća. U mnogima su mu otpočinuli drugovi koji neće za još sate i sate ustati, a onda će doručkovati i baviti se svojim domaćinstvima, a on, Dimitrije će biti daleko na obali, na vetrovitim hridinama gde tuče slana bura i vetar šapuće glasovima prošlih vremena.
Napokon je izašao iz sela i skrenuo desno, uzbrdo uz krš ka kolibi starog Milaša. Ubrzo je stigao do ruševnog kućerka koji je umesto vrata imao okačeno debelo ćebe. U toj pomrčini se nije mnogo videlo, ali Dimitrije je osetio miris dima koji se uspinjao iz dimnjaka i čuo je starca kako nešto petlja po kući.
„Dimitrije sine, uđi!“ Grmnu stari Milaš iz utrobe kolibe. Dimitrije se zbuni, pitajući se kako ga je starac čuo, ali odmahnu glavom znajući da o starom Milašu i njegovim moćima kruže svakakve priče. Ušao je u kolibu pomerivši ćebe i pozdravivši domaćina:
„Pomoz Bog starino Milaše.“
„Bog ti pomog'o dimitrije sine, dobrodošao.“
„Bolje te našao starino.“ Reče Dimitrije i uđe u starčevu kolibu.
Čudna beše ta kućica povrh sela. Mnogih stvari na policama i zidovima koje Dimitrije nikada ne vide ranije. Čudne su to stvari bile, neke uramljene slike sjajnih površina i na njima svašta beše, svakakvih čuda. Mnogo neke blještave svetlosti i nekih visokih građevina, i raznih čudnih ljudi glatkih lica, odevenih u laku odeću u kojoj ne bi preživeli ni pola dana ovde. Bilo je i čudnih predmeta koji su kuckali, okruglih i kockastih, okačenih o zidove. I mnogih još stvari što Dimitrije nije umeo čak ni da ih uporedi sa nečim iz svog sećanja.
Začuđeno je gledao sve to kada mu se stari Milaš obrati:
„Sviđa ti se? Ovo su fotografije Dimitrije sine. Fotografije.“
„Fo-to-gra-fi-je?“ Ponovi Dimitrije sričući.
„Da fotografije. To su trenuci zarobljeni u vremenu.“
„Trenuci zarobljeni u vremenu?“
„Da, ali hajde sada, dug je put pred nama, ispričaću ti sve usput.“
„Sve?“ Upita Dimitrije, pitajući se šta će mu to stari Milaš pričati.
„Sve.“ Odgovori mu starac.
„Evo ti, popij malo da se zagreješ.“ Pružio mu je čokanj žute rakije uzevši i sam drugi.
Dimitrije uze čokanj i nateže ga pa se strese od topline koja mu se iznenada proširi telom. Dobra domaća...
„Hajdemo, kralj je već krenuo na svoj put.“ Reče starac i potom izađoše u ledenu decembarsku noć pred svitanjem.

Stari Milaš je na svojim leđima imao stotinu i dvanaest zima. Bio je visok i čvornovat, zarastao u kosu i bradu. Dimitrije se pitao kako će podneti ovo putovanje, ali evo već sata idu po kamenitom kršu i čini se da se starac ne umara. Kao da mu ni hladnoća nije smetala, išao je gologlav, ogrnut samo u gunj. Imao je jedan par čakšira bez obojaka i obične opanke a pastirski štap je stiskao golom rukom koja kao da beše otporna na ujede mraza. Neku ludu snagu je imao u sebi taj starac, mističnu skoro. Dimitrije se setio kada je bio baš dečak kako su pričali o starom Milašu, mudracu, vidovnjaku, pustinjaku i kako je tada verovao u sve to, pa je onda prestao verovati kada je stasao u momka, a evo sada, sada mu se ta vera u priče o starčevoj ludoj snazi i moćima ponovo vratila. Nije to bilo prirodno šta god da mu je snagu davalo.
Na posletku je i osvanula zora, nije se imalo šta mnogo videti na njihovom putu sem kamenja i obale mora s leve strane daleko dole, i šume daleko gore desno od njih. Vetar je ludački zavijao i hladnoća se u kosti uvlačila a s njom je dolazio i neki nemir koji je Dimitrije osećao još od kako su krenuli. Nije to sebi umeo objasniti, ali veliki je to nemir bio, i sada je znao da mu je baka s razlogom rekla da bude hrabar.
Starina Milaš je išao kraj njega dugim koracima tražeći put među kršem poput planinske koze, siguran kao mladić a ne oronuli starac. Bistri plavi pogled njegovih očiju je sekao nadaleko a i disanje mu je bilo ravnomerno, neumorno. Jedino su mu se sede veđe nešto natuštile nad očima i povremeno bi sebi u bradu promrsio nešto što Dimitrije nije razumeo.
Na posletku starac stade i okrenu se ka Dimitriju.
„Hoćeš li pitati već jednom sine?“
Dimitrije se nelagodno zagleda oko sebe razmišljajući šta bi to trebalo da pita.
„Ne gledaj tamo, nema tu ničeg osima kamena, a kamen ti neće pomoći sada jer ne ume da govori sine. Zato smo dvojica, da bismo govorili. Hajde pitaj već jednom.“
„Ali ne znam šta bih te pitao starino?“
„Oh, svi sveci i vešci Balkana ošišajte mi leđa i odvucite me u drekavčevu jamu da mi jarčeva kći bude nevesta!“ Prokunu stari Milaš i pljunu od sebe.
Dimitrije se prepade od njegove jarosti i stade nešto nerazgovetno zamuckivati, a ni zavijajući vetar nije mnogo pomogao da mu reči budu razumljivije.
„Ta dobro, kad ti nećeš pitati ja ću ondak pripovedati a ti slušaj, pa pitaj šta ti nije jasno posle.“
„A šta ja to moram da znam starino?“ Upita najzad Dimitrije, kad mu se prvo pitanje složilo u glavi.
„O najzad! Moraš znati mnogo toga Dimitrije sine, sve moraš znati ako me želiš zameniti kad se prestavim.“
„Ali ja ne želim da te zamenim starino, ja ne...“
„Sve će to da dođe na svoje Dimitrije sine. Ja ću ti pripovediti priču koja se mora znati, a ti potom odluči šta ćeš s tim znanjem.“
„A šta će mi znanje starino? Znam ja dovoljno šta mi treba da budem čovek. Šta će mi još znanja, ta samo će me zbuniti.“
„Znanje ti treba sine, da ne zgrešiš kao što su pre nas silni zgrešili. Znanje je ono što nas sada čuva, znanje i krepost. Znanje ti treba da se ne pogordiš i da ne dozvoliš da se drugi oko tebe pogorde ko kraljevi iz davnina. Hajde sad, idemo, dug je put pred nama.“ Reče starina kroz nalete vetra i nastavi dalje uz krš.
Dugo su išli još i Dimitrije se umorio, ali stari Milaš je priovedao i pripovedao, a kako je piča odmicala Dimitrije je slušao sve pažljivije i pažljivije. Starac mu je pripovedao ovako dok iđoše kršem...
„Vidiš ovuda sine Dimitrije, ovuda su ljudi imali puteve, drumovi su se zvali, bili su crni i glatki ko lice u devojčice. I kola su imali što su sama išla tuda. I van našega sela bio je svet ceo takav prekršten crnim drumovima i načičkan visokim kulama gde su se ljudi ko mravi u mravinjacima tiskali i gušili u svojim zlim mislima. To ti je sve na onim fotografijama što sam ti rek'o, to su se oni tako opravljali u najfinijim odelima i beležili svoje likove za večnost, divili se svojoj lažnoj veličini i bogatstvima što ih ne mogoše poneti sa sobom u grob.
A vidiš Dimitrije, taj svet je bio podignut na tuđemu radu i bedi jer nisu znali ljudi ono što ja tebi sad pripovedam. Nisu znali oni da rade za sebe kako valja, nego su jedni druge mučili i terali gomile na težak rad dok su drugi uživali.“
„Ali to nije prirodno starino, ta zar se niko nije bunio?“
„Jašta da nije prirodno i jašta su se bunili, ali bili su neuki Dimitrije, bili su neuki.“
„Neuki?“
„Da, neuki, zato je znanje važno Dimitrije, moraš znati da je tvoj rad samo tvoj rad i da je tvoje što stvoriš sebi samo tvoje i da ga se samo svojom voljom odreći možeš u zamenu za nešto drugo što ti je potrebno, a ne prisilom i batinom i vlašću. Ali oni tada nisu to znali, i jedni i drugi su hteli sve za sebe i još su u zavadi bili međ' sobom i s drugima, a to ti je đavolština jedna gadna bila što su sile nečastive posejale međ živalj da se ne doseti da su ljudi s dušom neg da tavore u blatu ko marva i muče se dok ne lipšu.“
„Ali neko je znao starino, neko je morao znati, inače ne bi ni ti danas znao da pripovediš o tom?“
„Pametno pitaš Dimitrije sine, pametno pitaš. Jeste neki su znali, rađali se po raznim kutkovima, probuđene im duše bile, znali su šta ne valja i probali da oprave, ali nije im se dalo.“
„Kako im se nije dalo starino?“
„Jel znaš zašto imamo kralja Dimitrije sine? Zašto svake godine biramo seoskog kralja onog dana kada starog kralja opravimo brodićem na pučinu?“
„Ne znam starino, priznajem da ne znam što imamo kralja. Ne znam ni šta će nam taj kralj kad ništa ne čini tokom godine sem što mu svi odvajamo tridesetak dobra da jede i pije i lenstvuje.“
„Dakle smatraš da da je kralj nepotreban, na teretu čak?“ Pronicljivo upita starac.
„Jeste, baš to smatram, i čudi me što i drugi to ne smatraju nego samo ja.“
„E vidiš Dimitrije sine, zato sam tebe i odabrao za naslednika. Ali pre svega da ti objasnim kako se bira taj naš kralj.“
Dimitrije klimnu starcu da nastavi.
„Vidiš tu pred kraj godine, diljem ove naše balkanske obale se traži čovek, svadljiv čovek i lenj, i tanak u pameti a jak u jarosti. Čovek što mu vazda nešto smeta, a ni sam ne zna šta, čovek koji nikome ne treba takav i svi bi ga se rado otarasili. Kad se nađe takav, poalju ga nama vamo, da ga gostimo i pojimo i hranimo, a on nek se dere i kune cele godine. Niko ne obraća pažnju na njegovo lupetanje, iza leđa mu se svi smeju, a pred njim pravo zobre, zbijaju šale kad nije tu i ugljenom škrabaju njegovo ime po zidovima sa raznim pogrdama pride. Ali vidiš, to sve ima svrhu Dimitrije sine. Svrhu koju ti bojim se ne mogu objasniti nego je sam moraš očima svojim videti i posvedočiti se u svoje ime. To ćeš večeras videti, u ponoć kad novu godinu budemo pratili.“
„Kralj ima svrhu?“
„Da, ima, ali da bi znao kakvu, moram ti još jednom pripovediti o prošlim vremenima i o tome što su njihovi kraljevi činili, kraljevi i drugi slični ljudi, predsednici, ministri, sekretari, tako su se zvali.“
Dimitrije je sada već žarko želeo da čuje priču. Nije ni primetio kako je vreme proletelo a dan počeo tamniti. Čak se više nisu ni uspinjali, nego silazili ka kamenitoj obali teškog mračnog mora.
„Pričaj starino.“ Reče Dimitrije sa nekim sjajem u očima.
Starac se zadovoljno osmehnu i nastavi svoju priču.
„U to doba kraljevi su njihovi stvarnu moć i jaku silu imali, ali u pameti i naravi ništa drugačiji od ovih naših nisu bili i mnogi ljudi propatiše zbog nihovijeh dela.“
„Ljudi koji su znali, koji su imali to znanje?“
„Jeste Dimitrije sine, ljudi koji su znali šta ne valja, ljudi koji su znali kako da se reše bede. Ali đavolština beše gadna i jedni su druge izdavali neprijatelju, i ratovali su i ubijali se međ' sobom i zatvarali se na mnoga grozna mesta gde su jedni drugima neopisive užase činili, kožu drali na živo i rane solili, nokte i zube čupali, tukli, lomili udove, spaljivali se i bacali potom izmrcvarene telesine u bezimene gorobove, a onda su zaboravljali sve i pretvarali se da se ništa od toga nije desilo nikada.“
„Ali kako je to moguće?! Kako je moguće da neko zaboravi takva zlodela?!“
„E Dimitrije sine, i nije moguće. Takva zlodela nije moguće zaboraviti nikada. To ostaje u zabeležno u kostima i krvi i pamti se zavavjeki vjekova. A radili su i strašnije stvari od toga samo da znaš.“
„Šta može biti strašnije od toga starino?!“ Dimitrije je bio preneražen starčevom pričom.
„Želiš li da znaš Dimitrije? Da li zaista želiš da znaš?“
Dimitrije razmisli kratko i na posletku reče:
„Želim da znam.“
„Vrlo dobro!“ Uskliknu starac veselo i stade na obali Jadrana. Decembarska noć se polako spuštala, vetrovita, slana, ledena, bez snega koji bi belinom obasjao goli kamenjar koji se pružao svuda oko njih.
„Vidš tamo Dimitrije“, starac pokaza ka pučini gde se u daljini videlo neko ostrvo, „nekada je sve ovo bilo obasjano svetlima od kojih su nebesa gorela. Kraljevi iz prošlosti su ovde dolazili da se goste i uživaju u svojim ogromnim brodovima, dolazili su da se odmaraju na obalama mora i uživaju na stratištu na kome su satrli svoje neistomišljenike. A tamo vidiš, baš na tom ostrvu beše najveća i naraskošnija kula na Balkanu, Dimitrije moj sine, i beše jedna noć, baš ovakva kad se ispraća godina, kad su se tamo skupili svi balkanski zlotvori da se kraljveski goste dok su zemlje krvarile u Poslednjem Balkanskom Ratu 2048. godine. I tačno u ponoć Dimitrije, sva svetla su se pogasila i tišina je nastupila, i svi gosti su očekivali blesak svetlosti i graju i slavlje, ali ništa se od tog nije desilo i tišina se produžila u beskonačnost, a onda je iz svih zidova počela da lije masna gusta slana krv, iz tla su počeli da izlaze lanci sa kukama i da ih odvlače u pakao, iz mora je nadošla horda avetinjska obrasla u morsku travu i sa maglom pregazila celo ostrvo. Živo su im meso s kostiju zubima i noktima kidali i na kuke razvlačili po golom kamenu, a njihove kule i brodovlje u pepeo pretvorili i sa zemljom sravnili i sve u more odvukli.“
Dimitrije je stajao nem, gledajući u daljine, ka obalama pustog ostrva. Vetar je iz daljine preko otvorene vode donosio glasove. Dimitrije začuđeno pogleda starog Milaša.
„Da Dimitrije, tamo su ostavili našeg kralja danas pre sumraka. Okovanog lancima za stenje i njegove krike vetar preko vode nosi, ali ako budeš strpljiv i sačekaš, malo posle ponoći čućeš još nešto...“
Dimitrije je osetio nalet čistog užasa i progutao je pljuvačku niz suvo grlo.
„Još... Nešto?“
„Da Dimitrije, čućeš još nešto.“
„Šta, šta ću čuti?“
„Mislim da znaš Dimitrije. Postoji nešto to se ne može oprostiti, to nikada ne može biti oprošteno i sam Bog zna koliko će još vekova proći dok se duhovi ne umire zbog onoga što su im naši stari kraljevi učinili.“
„Zbog muka o kojima si pričao? Zbog krvi?“
„Ne Dimitrije, ne zbog muka, muke nisu razlog zbog koga balkanski duhovi lutaju neumireni obalama Jadrana. Muke su herojski epitafi na njihovim bezimenim grobovima, jer ti ljudi su bili heroji, imali su znanje i hrabrost da ga upotrebe protiv neprijatelja, a onda ih je neprijatelj slomio, to se tako od pamitveka dešavalo i ma koliko surovi bili, zla krv iz rata se ratom i ugasi.“
„Pa šta onda starino Milaše? Šta je onda to što je tako neoprostivo?“
Stari Milaš pogleda Dimitrija pronicljivo.
„To ćeš ti kazati meni Dimitrije, ja sam svoju priču završio.“ Reče tiho starac i ućuta.
Dugo su stajali tako u tišini, zadubljeni svako u svoje misli. Noć je odmicala, a ledena hladnoća slanog jadranskog vetra im se uvlačila u kosti i duboka tmina se nadvi nad pustim ostrvom, duboka tmina i teška tišina ometana samo zvucima talasa što se lome o hridi, a onda Dimitrije začu kako vetar preko mora donosi urlike seoskog kralja...

Od tada je prošlo evo već devedesetak zima, ali Dimitrije nikada nije zaboravio te urlike koje je tada čuo, urlike i još nešto. Mumlanje bezbroj napaćenih glasova, struganje metala o kamen, pucanje kostiju, talasanje vode pod koju je sve otišlo i potom tišinu, samo tišinu.
Nikada nije zaboravio urlikanje tog malog nepotrebnog svadljivog čoveka koga su zvali kraljem i njegove svrhe da umiri avetinjsku prošlost Balkana koja se ipak nije mogla umiriti, već samo privremeno zasititi, jer su kraljevi iz prošlih vremena u svojoj gordosti učinili neoprostiv greh. Nije im bilo dovoljno da satru svoje neprijatelje, nije im bilo dovoljno da im izbrišu imena iz svih knjiga i ocrne njihova dela, ne ništa im nije bilo dovoljno od toga, već su povrh svega morali i da se goste na stratištima. Morali su da podignu svoje svetle kule napajane strujom na kužnom tlu i da se na takvim mestima predaju svojim izopačenim uživanjima, opijeni sopstvenom veličinom.
To je ono što je neoprošteno, talog prljavih strasti povrh grobova mučenika, znao je sada već odavno Dimitrije, starina Dimitrije, mudrac i pustinjak i znao je da dolazi još jedna novogodišnja noć.
Sutra ujutru će poći na put ka obali mora, kao što je pre tolikih zima pošao sa starim Milašem, a sada evo, znanje se mora preneti dalje. Pitao se da li je i Milaš imao takvu nedoumicu sa njim tada kao što je on sada ima u pogledu svog naslednika. Biće šta će biti, pomislio je na posletku, sedeći kraj toplog ognjišta zamotan u perine. Biće šta će biti, kao što i svake godine na novogodišnju noć aveti nedužnih postradalih mučenika večito gladnih kraljevske krvi pohode puste stenovite obale Golog Otoka...

9.9.16.

Aleksandar Perić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva