Eshaton - Čekajući Eshaton
Helly Cherry
Beogradski bned „Eshaton“ je svoj prvi album samostalno objavio 2011. godine, ali je sticajem okolnosti tek krajem ove došao do naših ruku radi recenzije. Žanrovski se može svrstati u tipičičan heavy metal, s tim što ima upliva power i epic zvuka. Album „Čekajući Eshaton“ započinje veoma lepim instrumentalom koji već na samom početku stavlja slušaocu do znanja da neće dobiti neko generično izdanje. Prava je šteta što druga pesma, „Trube Jerihona“ ne udara mnogo jačom silinom iz zvučnika, pošto je idejno i aranžmanski (kao i ostatak albuma) veoma, veoma dobra. U par navrata mi se tokom višestrukog preslušavanja albuma učinilo kao da pesme nisu snimane u isto vreme i to ponajviše zbog ritam sekcije. Naime, bubnjevi u već pometuj pesmi, kao i kod nekoliko drugih, deluju nekako preslabo, tanko, nedorečeno, dok su kod nekih sasvim korektni. Kažem „korektni“ bez namere da uvredim bunjara, već čisto da naglasim da su mogli da imaju malo više „besa“ u sebi kako bi se time nadomestio nedostatak nastao zbog slabije produkcije u odnosu na ostale instrumente.
Drugi deo ritam sekcije – bas, je takođe zaslužio više pažnje. Može se čuti da je prisutan, jasno daje do znanja da je velikom broju pesama odličan oslonac i da bi bez njegovih unikatnih deonica ceo album bio prazan, te je zbog toga šteta što njegov zvuk pomalo anemičan onda kada to ne bi smeo da bude. Čuje se udaranje o žice, oseti se da tu ima duše, ali to nije to. Bas mora biti razaznjiviji i glasaniji, sa punim zvukom, čak i kada gitare briljiriraju. U pesmi „Aliluja“ je to veoma primetno – bas i gitara se utrkuju solažama i gitara je tu neprikosnovena jer je bas produkcijski devastiran. Kad već pominjem gitare, heavy metal sladokusci će na ovom albumu naći sve što im je potrebno. Posebno bih istakao solaže koje presecaju sve pesme i koje su odlične. Sa te strane je album potpuno briljirao. Ne želim da ovo zvuči kao da nipodoštavam sve ostalo odsvirano, već jednostavno želim da istaknem jedan veliki plus. Dosta heavy bendova danas u svetu se drži neke ustaljene formule prilikom stvaranja kostura pesama, prigrljujući jednu vrstu šablona gde čak i gitarske solo deonice ne ostavljaju jači pečat. Ruku na srce, „Čekajući Eshaton“ nije takav, te nudi stvarno lep slušalački doživljaj. Odmah da napomenem: ne treba očekivati neko čudo neviđeno, ali sama konstrukcija je interesantna, drži pažnju – sve je to lepo upakovano u skoro sat vremena.
Posebno mi se svideo vokal. Pravo je osveženje je čuti bend iz ovog žanra, gde pevač ne pokušava da kvazi-falsetom dominira zvukom. Kombinacija pevanja i delimičnog pojanja je lep detalj na albumu, što samo upotpunjava samu priču koju „Eshaton“ kazuje. Bilo bi dobro da je malo više pustio glas u nekim deonicama i tako dao na oštrini stihovima. Stoji da ima pesama gde je malo jači, ali kao da se suzdržava, kao da ne želi da sebi da na snazi većoj od one koju je već dao. Klavijature su sasvim lepo legle u celu koncepciju, odlična su protivteža ostalim instrumentima u laganijim pesmama i dobra potpora u onim bržim, mada su u nekim trenucima svojevrsni „dežavu“ – podsećaju na nešto što ste već čuli. To nije nužno loše, već jednostavno deluje kao da se igralo na sigurnu kartu, na nešto što bez problema prolazi. Nije u pitanju manjak inventivnosti, već nešto od čega „boluju“ mnogi bendovi tokom stvaranja pesama za prvi album.
Neću ulaziti u analizu tekstova, pošto smatram da bi to donekle bilo neumesno – verska osećanja su stvar pojedinca i tu se ne treba mešati, niti prstom pokazivati. Sviđa mi se što su svi na srpskom jezikom, ritmični i pre svega iskreni – pisani iz srca. Za tako nešto imam samo reči poštovanja. Nekome će se bend baš zbog teološke tematike svideti, druge će to odbiti. Svakom svoje, što bi se reklo. No, treba imati na umu da s vremena na vreme vredi čuti i preslušati nešto drugačije, nešto što izlazi iz okvira onoga što se trenutno nalazi na listi u „Winamp-u“.
Album zatvara instrumental „Otpust“ (praćen još jednom, bonus numerom) u kome se mogu čuti verijacija teme iz pesme „Aliluja“. Kobinacija akustičnih gitara i klavijatura i njihovo preplitanje je odlično zamišljeno i odsvirano. Što se samog fizičkog izdanja tiče, u pitanju je veoma lep digipack, sa pratećom knjižicom sa tekstovima (i njihovim prevodom na engleski jezik), osnovnim informacijama o albumu i članovima benda.
Favoriti: „Trube Jerihona“, „Svetinje svetima“, „Mašina“, „Aliluja“. Uzevši u obzir sve navedeno, „Eshatonov“ prvi album dobija „samo“ 7/10.
Antonio Jovanović
Drugi deo ritam sekcije – bas, je takođe zaslužio više pažnje. Može se čuti da je prisutan, jasno daje do znanja da je velikom broju pesama odličan oslonac i da bi bez njegovih unikatnih deonica ceo album bio prazan, te je zbog toga šteta što njegov zvuk pomalo anemičan onda kada to ne bi smeo da bude. Čuje se udaranje o žice, oseti se da tu ima duše, ali to nije to. Bas mora biti razaznjiviji i glasaniji, sa punim zvukom, čak i kada gitare briljiriraju. U pesmi „Aliluja“ je to veoma primetno – bas i gitara se utrkuju solažama i gitara je tu neprikosnovena jer je bas produkcijski devastiran. Kad već pominjem gitare, heavy metal sladokusci će na ovom albumu naći sve što im je potrebno. Posebno bih istakao solaže koje presecaju sve pesme i koje su odlične. Sa te strane je album potpuno briljirao. Ne želim da ovo zvuči kao da nipodoštavam sve ostalo odsvirano, već jednostavno želim da istaknem jedan veliki plus. Dosta heavy bendova danas u svetu se drži neke ustaljene formule prilikom stvaranja kostura pesama, prigrljujući jednu vrstu šablona gde čak i gitarske solo deonice ne ostavljaju jači pečat. Ruku na srce, „Čekajući Eshaton“ nije takav, te nudi stvarno lep slušalački doživljaj. Odmah da napomenem: ne treba očekivati neko čudo neviđeno, ali sama konstrukcija je interesantna, drži pažnju – sve je to lepo upakovano u skoro sat vremena.
Posebno mi se svideo vokal. Pravo je osveženje je čuti bend iz ovog žanra, gde pevač ne pokušava da kvazi-falsetom dominira zvukom. Kombinacija pevanja i delimičnog pojanja je lep detalj na albumu, što samo upotpunjava samu priču koju „Eshaton“ kazuje. Bilo bi dobro da je malo više pustio glas u nekim deonicama i tako dao na oštrini stihovima. Stoji da ima pesama gde je malo jači, ali kao da se suzdržava, kao da ne želi da sebi da na snazi većoj od one koju je već dao. Klavijature su sasvim lepo legle u celu koncepciju, odlična su protivteža ostalim instrumentima u laganijim pesmama i dobra potpora u onim bržim, mada su u nekim trenucima svojevrsni „dežavu“ – podsećaju na nešto što ste već čuli. To nije nužno loše, već jednostavno deluje kao da se igralo na sigurnu kartu, na nešto što bez problema prolazi. Nije u pitanju manjak inventivnosti, već nešto od čega „boluju“ mnogi bendovi tokom stvaranja pesama za prvi album.
Neću ulaziti u analizu tekstova, pošto smatram da bi to donekle bilo neumesno – verska osećanja su stvar pojedinca i tu se ne treba mešati, niti prstom pokazivati. Sviđa mi se što su svi na srpskom jezikom, ritmični i pre svega iskreni – pisani iz srca. Za tako nešto imam samo reči poštovanja. Nekome će se bend baš zbog teološke tematike svideti, druge će to odbiti. Svakom svoje, što bi se reklo. No, treba imati na umu da s vremena na vreme vredi čuti i preslušati nešto drugačije, nešto što izlazi iz okvira onoga što se trenutno nalazi na listi u „Winamp-u“.
Album zatvara instrumental „Otpust“ (praćen još jednom, bonus numerom) u kome se mogu čuti verijacija teme iz pesme „Aliluja“. Kobinacija akustičnih gitara i klavijatura i njihovo preplitanje je odlično zamišljeno i odsvirano. Što se samog fizičkog izdanja tiče, u pitanju je veoma lep digipack, sa pratećom knjižicom sa tekstovima (i njihovim prevodom na engleski jezik), osnovnim informacijama o albumu i članovima benda.
Favoriti: „Trube Jerihona“, „Svetinje svetima“, „Mašina“, „Aliluja“. Uzevši u obzir sve navedeno, „Eshatonov“ prvi album dobija „samo“ 7/10.
Antonio Jovanović