Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Pitanja morala u centru nemorala iliti, u zemlji zaključanih vrata čovjek sa ključem je kralj



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ukoliko ste čitali Harukija Murakamija onda će vam riječi "bol je neizbježan, patnja je izbor" biti dobro poznate. Formula je jednostavna, sve u životu je stvar izbora; hoću li sladoled sa vanilom ili straćatelom, hoću li crnku ili plavušu, hoću li Pistolse ili Ramonse, hoću li da upišem fakultet ili da budem normalan pa da posle srednje odem na bauštel u Menhengladbah i, konačno, hoću li da ostanem zdrav u glavi ili počnem da slušam Anu Stanić. I ta formula je bila jasna čak i ovom mom, blagozatupljenom narodu. I tako je vrijeme prolazilo, mlado se voljelo, staro je umiralo, sve dok jednog dana... VELIKI BRAT!

I više ništa nije bilo isto, formula je postala previše komplikovana. Mogućnosti su svedene na samo dva "ili/ili" (prvo "ili" podrazumijeva dvadesetčetvoročasvno gigatronsko fabrikovanje tjelesnih izlučevina na silikone Mace Diskrecije, a drugo "ili" podrazumijeva protest na terazijama sa violinom u ruci i transparentom na kojem piše "Hoćemo kulturu, a ne reality") HAHAHAHAHHAHAHHAHAH, MI HOĆEMO KULTURU, SRBI HOĆE KULTURU.  Oprostite, khm, khm, elem, pošto je nekolicina studenata javnosti jasno stavila do znanja da narod koji čita Informer, gleda serije Radoša Bajića, veseli se uz stihove Neđa sa Manjače i Laza Magistrale, neće rijaliti programe, nego hoće, ajtemolimvas, KULTURU, to nam nije bilo dovoljno. Pogađate šta je uslijedilo kasnije? Vojska kulturoljubaca sa društvenih mreža koja se bori za isti cilj: pravednu budućnost bez pošasti savremenog doba aka. rijaliti programa. (pošto ti isti programi na zapadu ne postoje već trideset godina u nazad, pa im se kultura nije urušila ni za milimetar) je pokrenula novi front ― onlajn peticije! Ovaj dio mi je naročito zanimljiv, ako u 2015. godini misliš da će tvoje beznačajno ime na nekoj, isto toliko beznačajnoj, peticiji na internetu zaustaviti Milomira Marića i Željka Mitrovića da trpaju najgori šljam i otpad društva u neku luksuznu kuću te da iste  prikazuju čitavom narodu onda ti je percipiranje svijeta na nivou trogodišnjeg ukrajinskog daunovca odraslog u blizini Černobila, ili nekog prosječnog fudbalera. A borba za kulturu, ujedno i borba za svemoćni lajk, ne jenjava.

Komentar zbog kojeg sam bljucnuo kaže: "Konačno!Ima nade za nas KULTURNO NORMALNE!
A da ja vas pitam (ova kovanica mi se posebno sviđa) ko smo to mi kulturnonormalni? U međuvremenu fotografija dotičnog Andrije Jonića je dostigla preko 100.000 lajkova na fejsbuku, sračunavajući brojke u sebi, mislim da u Srbiji nema toliko pismenih ljudi, kad bi sve stavili na papir. A čak je članak o ovim dušebrižnicima sa violinama u rukama izašao i u Kuriru, pa zamisli, dragi čitaoče, za kulturu se bore i dnevne novine koje na dnevnoj bazi objave dvadesetak tekstova sa naslovima poput NADI MACURI OTPAO MLADEŽ DOK SE ČEŠALA NOŽNIM PALCEM (FOTO) (VIDEO).

I, nema sumnje, čitava ova farsa traje, ali makar je roditeljima skrenuta pažnja na srž problema. Shodno tome, ubrzo su se na fejsbuku pojavile i fotke 30+ likova koji vape za davno prošlim vremenima. E, sad, pošto su nam roditelji svi do jednog intelektualna elita ovog poljuljanog društva što u slobodno vrijeme čita Petrarkine sonete dok sluša Čajkovskog, ubrzo su se na problematiku nadovezali i njihovi komentari, sadržinski izgledaju ovako "Eeeeeh, neće moj sin da zaglavi kući gledajući Ekrema na Farmi, od sad mu dozvoljavam samo da sluša Džona Lenona i posmatra slike Endija Vorhola.", ček? Stani! Pa zar nisu nekada roditelji djeci branili da slušaju istog tog Lenona zbog, do krajnosti, razvratnog ponašanja koje se u potpunosti kosi sa seksualnim shvatanjima šezdesetih i sedamdesetih godina? (a i btw tadašnjim poimanjem kulture).

"- Tata, zašto na ovoj fotografiji Endi Vorhol drži Džona Lenona za pišu? I zašto Džon Lenon  drži Vorhola za pišu? I zašto Vorhol mazi grudi Joko Ono kad je ona Lenonova žena? Zašto, tata?"
Naravno, ono što svi znamo je da pisanje peticija neće ukinuti rijaliti programe. I ne treba, upravo suprotno, neophodno je da takvi programi u ovakvom vremenu postoje. Pouzdano znam, da među mojim čitalačkim publikumom ima mnogo ljudi koji znaju engleski bolje od mene, pa ipak, odvažiću se da i njima prevedem ovaj termin reality, kojem, ruku na srce, zbog zastupljenosti anglicizama u srpskom jeziku i ne treba prevod, a on znači: java ili stvarnost. I da, našli su najbolji mogući naziv za tu vrstu programa, jer na žalost, takvi programi za nas i jesu to što im naziv i kaže, oni su naša STVARNOST.

Milomir Marić je jedan od urednika televizijskih kuća koje prikazuju ovakve programe, skoro je dao izjavu čiji zaključak kaže "Samo sam stavio ogledalo ispred našeg društva!", i da, to što se prikazuje - jebiga, to smo mi. Da nismo, ne bi ovakvi programi dostizali tu vrtoglavu gledanost, a dostižu je zbog toga što ih prati i ogroman dio tog krema društva koje zanimaju samo pozorišta i Šekspirove drame. Oh, wait, zašto nam onda pozorišta zjape prazna kad je cijena karte mizernih dva ili tri evra? Kažeš narod nema para, a zar upravo toliko ne koštaju dojč i kisela u centru, pa ipak odlaziš dva puta dnevno? Jednostavno je neskromno, nezrelo i intelektualno impotentno postavljati pitanja morala u epicentru nemorala. Ispašćeš glup ako uđeš u javnu kuću i osudiš prostituciju, a ovi studenti na slici iznad, su upravo to uradili. Balkan je zemlja zaključanih vrata, a još od devedesetih, ključeve u svojim rukama drže razni Karići, Mitrovići, Saše Popovići... I upravo zbog tih zaključanih vrata, čak i da se ukinu ovakvi programi, razularena balava balkanska marva bi utočište potražila u noćnim klubovima, sisatim pevaljkama, mizantropskoj gluposti, dočecima sportista, pljuvanju, primitivizmu... Jer, na žalost, ne znamo i nikad nećemo znati šta se iza tih zaključanih vrata krije. Svi do jednog smo slijepi i onda je sasvim logično da će jednooki da nam bude kralj.

A kultura? Ako je uopšte i ima, onda nije u tim ekranima i dnevnim novinama, ona je u nama, našim manirima i ponašanju. Vratiću se floskuli o mogućnosti izbora sa početka članka, samo je tvoj izbor hoćeš li na daljinskom pritisnuti dugme i uključiti tv pink ili ćeš čitati knjige, gledati predstave, ustajati starijima u autobusu, štititi slabije od sebe, čuvati svoje ljude, biti dobar i prema sebi i prema onima oko sebe, i na taj način barem pokušati da proviriš kroz ključaonicu... Jer, ko zna šta se iza gvozdenih zaključanih vrata, zapravo, krije?

Do sledećeg čitanja.. U stvari, ako ti je dobro, onda ništa.

Stefan Sinanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva