Iron Maiden - The Book of Souls
Helly Cherry
Nakon albuma The Final Frontier, veliko i mučno pitanje svilo se nad glavama poštovalaca i slušalaca ovog benda – hoće li biti sledećeg izdanja? Tri godine se ništa nije čulo, a onda je tiho i plašljivo, od strane benda, najavljen novi album. Trebao je izaći negde krajem 2014, ali je odložen zbog bolesti pevača. Sada, drugog dela 2015. godine, imamo priliku da opet slušamo nove Mejdene!
Ovo je zapravo dvostruki album, traje čak 92 minuta (ili skoro tri i po preslušavanja Reign in Blood od Slayer-a). Pošto sam sa Mejdenima uplovio u neku tvrđu i ozbiljniju muziku (znam, zvuči klasično i isprano), biću subjektivan – ovo nije album za prosečne i nezainteresovane slušaoce. Nije remek delo, ali zahteva verziranog slušaoca, koji poznaje celokupan rad benda, koji je strpljiv i koji pruža novu šansu. Zbog toga ovaj album neće pokupiti prevelike simpatije kod velikog dela publike, ali sa druge strane, onaj iskreni slušalački potencijal će biti apsolutno zadovoljen.
Prvo što upada u oko je omot albuma, koji je prvi i predstavljen. Maskota u majanskom stilu, uz stari font, koji nije korišćen od 1995. Vrlo nekreativno u odnosu na sve prethodne omote, koji su mala umetnička dela. Zatim je sredinom avgusta izašao singl Speed of Light. Najtanja pesma na albumu, ali nosi radijski potencijal, pa je verovatno zbog toga i odabrana za singl. Nešto kao singl Wildest Dreams, ne previše zanimljiva, ali ima svoje jače momente.
Trudim se da ova recenzija ne pređe u one šablonske „song-by-song“ recenzije, tako da ću izbeći međusobno upoređivanje novih numera sa nekim starim. Sve u svemu, u svakoj pesmi se može prepoznati neki detalj iz kompletne Mejden karijere. Tu su oštri Adrianovi rifovi prepoznatljivi na Brave New World i Dance of Death albumu, vokalne melodije na gitari koje najčešće izvodi Janick, koje su dosta bile zastupljene i na prethodnom albumu. Zatim, na četvrtoj numeri se javlja ono karakteristično navijačko pevanje „oh-oh“, poznato iz pesme Heaven Can Wait (džaba sam se trudio!), pa se može očekivati ponovno druženje publike na bini tokom živog izvođenja, naravno, ako ga bude. Muzički, album je kombinacija prethodna četiri. Sa svakoga je uzeto ono najbolje, sa BNW-a oštrina i naboj, kao i često kucanje ride činela, sa DOD-a melodični rifovi i po koja jasna i odsečna solaža, sa AMOLAD-a opet jednostavne harmonije i njihovo aranžiranje za tri gitare, uz Harisovo razbijanje basa, i sa poslednjeg (sada već pretposlednjeg) je preuzeta i utemeljena dugačka forma pesama, i pomenuta melodika koja prati pevanje. Opet, tu su neki vokalni ukrasi i prateći vokali koji karakterišu Peace of Mind, karakteristični galopi sa samog početka karijere, i još se brdo toga može poistovetiti sa starijim radovima.
Ideje su solidne, oseti se svežina i moderan pristup, Mejdeni što su stariji to su mlađi. Bez obzira što su pesme zamorno dugačke, i pomalo mi nije jasno kako će uživo izdržati i oni i publika, zanimljive su i promenljive, dosta je naglih prelaza i spuštanja tempa, koji se savršeno uklapaju međusobno, što je izuzetno pozitivna stvar. Pomenuta dužina je boljka ovog izdanja. Ako bi se pravila skraćena verzija, ona mi komotno mogla biti kraća za dvadesetak minuta. Numere obiluju gitarskim melodijama koje se vrte u krug, beskrajnim solažama koje se smenjuju, i repetitivnim refrenima do iznemoglosti. To je počelo davno, ali eskaliralo na albumu iz 2006. godine, a što je mnogo – mnogo je, i sada je prelilo.
Pitanje sa početka teksta u ovom slučaju nam je odgonetnuto odmah – najavljen je i sledeći mogući album. Ovim su postavljene nove granice i standardi, tako da će sledeći ili imati tri pesme od po pola sata tokom kojih će Dejv razvlačiti solažu na harfi, Haris prstima razvaljivati kontrabas, a Mekbrejn tamburati po tarabuci, dok će publika mirno zaspati već nakon devetog minuta pesme, ili će biti nešto potpuno neočekivano, za nekih par godina ćemo i to saznati. Knjiga duša donosi blagi deja-vu koji nas vremenskom mašinom vozi nazad u osamdesete i provlači kroz sve ere nazad (ili napred?) do sadašnjeg trenutka, u kojem se delovi ove metalne slagalice sklapaju u celinu. Ako bezuslovno volite ovaj bend, pred vama je jedna moderna retrospektiva u kojoj ćete uživati, ili ćete možda ostati blago razočarani, ali ipak zadovoljni što The Final Frontier nije bio i The Final Album. Ako su vam Fear of the Dark i Aces High omiljene pesme ovog benda, za ovaj album verovatno niste ni čuli, ili ste ga prekinuli pre kraj prve pesme. Bilo kako bilo, odoh da ga okrenem još jedan put, ako do kraja ne zaspim.
Tihomir Škara
Ovo je zapravo dvostruki album, traje čak 92 minuta (ili skoro tri i po preslušavanja Reign in Blood od Slayer-a). Pošto sam sa Mejdenima uplovio u neku tvrđu i ozbiljniju muziku (znam, zvuči klasično i isprano), biću subjektivan – ovo nije album za prosečne i nezainteresovane slušaoce. Nije remek delo, ali zahteva verziranog slušaoca, koji poznaje celokupan rad benda, koji je strpljiv i koji pruža novu šansu. Zbog toga ovaj album neće pokupiti prevelike simpatije kod velikog dela publike, ali sa druge strane, onaj iskreni slušalački potencijal će biti apsolutno zadovoljen.
Prvo što upada u oko je omot albuma, koji je prvi i predstavljen. Maskota u majanskom stilu, uz stari font, koji nije korišćen od 1995. Vrlo nekreativno u odnosu na sve prethodne omote, koji su mala umetnička dela. Zatim je sredinom avgusta izašao singl Speed of Light. Najtanja pesma na albumu, ali nosi radijski potencijal, pa je verovatno zbog toga i odabrana za singl. Nešto kao singl Wildest Dreams, ne previše zanimljiva, ali ima svoje jače momente.
Trudim se da ova recenzija ne pređe u one šablonske „song-by-song“ recenzije, tako da ću izbeći međusobno upoređivanje novih numera sa nekim starim. Sve u svemu, u svakoj pesmi se može prepoznati neki detalj iz kompletne Mejden karijere. Tu su oštri Adrianovi rifovi prepoznatljivi na Brave New World i Dance of Death albumu, vokalne melodije na gitari koje najčešće izvodi Janick, koje su dosta bile zastupljene i na prethodnom albumu. Zatim, na četvrtoj numeri se javlja ono karakteristično navijačko pevanje „oh-oh“, poznato iz pesme Heaven Can Wait (džaba sam se trudio!), pa se može očekivati ponovno druženje publike na bini tokom živog izvođenja, naravno, ako ga bude. Muzički, album je kombinacija prethodna četiri. Sa svakoga je uzeto ono najbolje, sa BNW-a oštrina i naboj, kao i često kucanje ride činela, sa DOD-a melodični rifovi i po koja jasna i odsečna solaža, sa AMOLAD-a opet jednostavne harmonije i njihovo aranžiranje za tri gitare, uz Harisovo razbijanje basa, i sa poslednjeg (sada već pretposlednjeg) je preuzeta i utemeljena dugačka forma pesama, i pomenuta melodika koja prati pevanje. Opet, tu su neki vokalni ukrasi i prateći vokali koji karakterišu Peace of Mind, karakteristični galopi sa samog početka karijere, i još se brdo toga može poistovetiti sa starijim radovima.
Ideje su solidne, oseti se svežina i moderan pristup, Mejdeni što su stariji to su mlađi. Bez obzira što su pesme zamorno dugačke, i pomalo mi nije jasno kako će uživo izdržati i oni i publika, zanimljive su i promenljive, dosta je naglih prelaza i spuštanja tempa, koji se savršeno uklapaju međusobno, što je izuzetno pozitivna stvar. Pomenuta dužina je boljka ovog izdanja. Ako bi se pravila skraćena verzija, ona mi komotno mogla biti kraća za dvadesetak minuta. Numere obiluju gitarskim melodijama koje se vrte u krug, beskrajnim solažama koje se smenjuju, i repetitivnim refrenima do iznemoglosti. To je počelo davno, ali eskaliralo na albumu iz 2006. godine, a što je mnogo – mnogo je, i sada je prelilo.
Pitanje sa početka teksta u ovom slučaju nam je odgonetnuto odmah – najavljen je i sledeći mogući album. Ovim su postavljene nove granice i standardi, tako da će sledeći ili imati tri pesme od po pola sata tokom kojih će Dejv razvlačiti solažu na harfi, Haris prstima razvaljivati kontrabas, a Mekbrejn tamburati po tarabuci, dok će publika mirno zaspati već nakon devetog minuta pesme, ili će biti nešto potpuno neočekivano, za nekih par godina ćemo i to saznati. Knjiga duša donosi blagi deja-vu koji nas vremenskom mašinom vozi nazad u osamdesete i provlači kroz sve ere nazad (ili napred?) do sadašnjeg trenutka, u kojem se delovi ove metalne slagalice sklapaju u celinu. Ako bezuslovno volite ovaj bend, pred vama je jedna moderna retrospektiva u kojoj ćete uživati, ili ćete možda ostati blago razočarani, ali ipak zadovoljni što The Final Frontier nije bio i The Final Album. Ako su vam Fear of the Dark i Aces High omiljene pesme ovog benda, za ovaj album verovatno niste ni čuli, ili ste ga prekinuli pre kraj prve pesme. Bilo kako bilo, odoh da ga okrenem još jedan put, ako do kraja ne zaspim.
Tihomir Škara