Joko Ogava - Bazen
Helly Cherry
Hisashibori dana!
ili prošlo je puno vremena od mog poslednjeg teksta. Šta da kažem? Čitao jesam, pisao nisam. Razloge za to mogu navoditi, iznalaziti sasvim...subjektivne izgovore zašto nisam pisao, ali bi se u osnovi sve svelo na to da sam bio previše lenj. Dešava se to i najboljima. No, dosta o tome.
Valja pomenuti da bih, od sijaset pročitanih knjiga u poslednjih nekoliko meseci, izdvojio svega tri i to:
• BAZEN, Joko Ogave;
• SUNCE NA ZALASKU, Osamu Dazaija;
• KOLEKCIONAR, Džona Faulsa.
Prikaz sam počeo japanskim izrazom zbog činjenice da će ovaj tekst govoriti o japanskoj spisateljici visokog kalibra, Joko Ogavi i o njenoj knjizi BAZEN. Naravno, tu sam se napravio pametan pa sam uglavio izraz koji označava da se odavno nismo čuli, videli, ili u mom slučaju napisali tekst, ali Bože moj –pre par dana mi neko reče da mi je ego veličine Himalaja (Vladimire, dosta si palamudio, ovo bi trebao biti tekst o BAZENU, a ne o tebi!!!!).
Dakle!
Joko Ogava se svrstava među najbolje savremene japanske pisce. Rođena je 1962. godine i do sada je objavila preko dvadeset književnih dela. Dobitnica je više prestižnih književnih nagrada u Japanu, izneđu ostalog, ponela je Akutagavinu nagradu za Dnevnik trudnoće, kao i čuvenu Tanizakijevu nagradu za knjigu Minin marš. Dela joj se pevode širom sveta, a u Japanu su među najčitanijima.
U Ogavinim romanima, protogonisti su uglavnom žene. U njihove živote čitalac biva uvučen pronicljivim spisateljskim opisima onoga što one primećuju i osećaju, ili odbijaju da vide. Ton dela je promenjiv: od nadrealnog, preko grotesknog – ponekad sa primesama šaljivog – do psihološki dvosmislenog i često duboko uznemiravajućeg. Ogavu snažno primvlače motivi vode i snova, a fascinirana je fizičkim i mentalnim poremećajima. Piše jednostavno i mirno. Na površini sve izgleda spokojno. Ali, njeno umeće leži u tome što joj polazi za rukom da nas obuzme i povede ka onome što je izvan očekivanog. Najpoznatija njena dela su Profesor i kućna pomoćnica, Hotel Ajris, Treći prst...
Valjalo bi primetiti da je spisateljica relativno mlada. Sa svega pedeset godina, iza sebe ima objavljene dve desetine književnih dela, sa kojima je osvojila sve prestižne nagrade u Japanu. Možda se ponavljam, ali ovo stvarno želim da naglasim.
Zašto?
Zato što je BAZEN remek delo svetske – ne samo japanske – književnosti.
Ova zbirka je napisana pre skoro dvadeset godina. U njoj se nalaze tri novele i u svakoj su glavni protogonisti žene. Iskren da budem, nisam ljubitelj ženskih likova (a bogami ni pisaca!) niti njihovog toka svesti i palamuđenja, ali knjiga me je prosto oduvala, raspametila dobrim opisima, odličnom karakterizacijom, lepo vođenom pričom, uvrnutim i bizarnim dešavanjima koja popunjavaju stranice ovog remek dela.
Dame, koje su naratori i glavni likovi ove tri novele, su potpuno same, anonimne i izolirane; iako žive sa bližnjima, one ih ih ne ljube, ispunjene su usamljenošću, strastima i zlobom. Njihov unutrašnji svet je izobličen i Joko Ogava upravo stavlja naglasak na tu izobličenost, na alijencijaciju, nakaradnost njihovog mišljenja, osećanja i svesti. Nesposobnost naratora svake priče da oseti bilo kakav vid empatije ili simpatije prema drugim osobama jeste razlog koji ih navodi na sadističke ispade i prikrivene zlobne činove. Usamljenost koju osećaju ih deformiše. Ogava svojim spisalačkim umećem nameće sledeći zaključak: svako od nas je spreman na takve ispade i takve činove, jer je svako od nas podložan osećanjima usamljenosti i otuđenja od bliskih ljudi.
Na primer, Aja, glavna junakinja prve priče, govori o svojim željama na sledeći način:
„Moje želje su istovremeno bile jednostavne i komplikovane: želela sam da posmatram Junovo mokro telo i da rasplačem Rie.“
Ipak, predajući se ovim nagonima, Aja sama sebe osuđuje na usamljenost: kada napokon smogne snage i Junu prizna svoja osećanja, on joj odvraća da zna da je otrovala Rie.
„Oduvek sam te posmatrao,“ kaže. Time se vrata zatvaraju, kroz njih više ništa ne prolazi.
Ogavino umeće da dočara ovakve scene i iznese na površinu prikrivene i mračne strane ljudskog ponašanja je nešto što ovu knjigu čini prokleto dobrim štivom. Nijedna žena u pričama nije pravo čudovište, ali same storije odišu hororom. Ličnosti protogonista ostaju na granici normale – ako se tako nešto uopšte može reći – ali su upravo zbog te granice osuđene na pakao usamljenosti, na nedostatak ljubavi i ljudskog kontakta. Tuga kojom likovi zbog ovog podsvesno odišu je nešto što nas tera na pitanje koliko vremena sama autorka ovog dela provodi tiho zureći u nedostižni svet ispod sebe.
U prvoj noveli, po kojoj je i nazvana zbirka, glavni lik je Aja, tinejdžerka čiji roditelji upravljaju sirotištem; ona je njihovo jedino dete, i sama činjenica da nije siroče a živi sa njima je nešto što čini disfunkciju u ovoj porodici. Aja je opsednuta Junom, dečakom sa kojim je odrasla, i obožava da ga posmatra kako vežba skokove u vodu. Njihova veza se tokom godina promenila: pre su bili kao brat i sestra, ali sada je ona u njega zaljubljena, čega on, naizgled, nije svestan.
Sama junakinja je povučena u sebe, smatra da je niko ne primećuje pa ni sam Jun. Njen život je u kolotečini: učestvuje u porodičnim aktivnostima, u svakodnevnici u sirotištu, pomaže gde može. Čini se da se ne razlikuje od nekog prosečnog tinejdžera.
Međutim, kao i svaki tinejdžer, i ona traži sebe, pušta nagone da divljaju, ali to radi na bizaran način: kada se uveri da je niko ne posmatra brutalno muči Rie, dete iz sirotišta. Ta brutalnost izgleda nema kraja: kada nahrani Rie pokvarenom hranom, ista završava u bolnici.
Jun, s druge strane, ipak posmatra Rie, i ta rečenica, u kojoj on to obelodanjuje, je prekretnica i kraj same priče. Nakon toga, Aja shvata da će zauvek biti osuđena na život u samoći.
Druga novela nosi naziv DNEVNIK TRUDNOĆE. Ovo je, kako i sam naslov kaže, dnevnik žene koja živi sa svojom sestrom i zetom i vodi računa o sestrinoj trudnoći. To je generalna postavka priče, ali ona je mračnija i kompleksnija (na određen način) nego gorepomenuta storija. Dve sestre su nekada davno preživele saobraćajnu nesreću u kojoj su im poginuli roditelji. Dok čitamo ovu novelu, pitamo se koja sestra je više nestabilnija? U čijoj smo fantaziji zarobljeni?
Kraj odgovara mračnom tonu priče i svakako je uznemirujući.
STUDENTSKI DOM je novela koju ne bi valjalo čitati noću, naročito ako živite kao podstanar. Priča je groteskna i puna mračnih obrta, mada čitaoci mogu da primete tračak nade na kraju tunela dok se storija primiče svome cilju. Naratorka ove novele pronalazi smeštaj svome rođaku koji dolazi u njen grad. Taj smeštaj je mesto gde je ona provodila mesece dok je studirala. Odavno nije posetila to zdanje i sada koristi svaku priliku, dok joj je rođak tu, da obiđe to mesto. Tamo uglavnom pronalazi upravnika – rođak je, navodno, uvek negde napolju ili nije dostupan. U međuvremenu, njen muž, koji je otišao u Švedsku, šalje pismo u kojoj nalaže da pođe za njim.
Priča na kraju ostavlja otvorena pitanja: zbog čega se žena ne trudi da pronađe i spasi svog rođaka? Šta će pronaći iza vrata rođakove sobe? I šta nije u redu sa upravnikom? Zbog čega ona ne želi da ide u Švedsku? Još jedna misterija, još jedna naratorka koja pliva u tami.
Valjalo bi se zahvaliti izdavačkoj kući TANESI na ovom poduhvatu. Delo je zaista sjajno, a njihova izdanja japanskih autora su lepo urađena. Ono što bi trebalo pomenuti jeste činjenica da im dela u nisu preterano lektorisana, što je zaista loše i sramota za ovako impozantan spisak dela koja život znače.
Bez obzira na to, BAZEN i Joko Ogavu vredi pročitati, samo, pridržavajte se moga saveta:
• knjigu čitajte po danu;
• ako ste trudna žena, nemojte ovo da čitate.
• Sve ostalo je dozvoljeno.
Vladimir, over & out.
Vladimir Bjelajac
ili prošlo je puno vremena od mog poslednjeg teksta. Šta da kažem? Čitao jesam, pisao nisam. Razloge za to mogu navoditi, iznalaziti sasvim...subjektivne izgovore zašto nisam pisao, ali bi se u osnovi sve svelo na to da sam bio previše lenj. Dešava se to i najboljima. No, dosta o tome.
Valja pomenuti da bih, od sijaset pročitanih knjiga u poslednjih nekoliko meseci, izdvojio svega tri i to:
• BAZEN, Joko Ogave;
• SUNCE NA ZALASKU, Osamu Dazaija;
• KOLEKCIONAR, Džona Faulsa.
Prikaz sam počeo japanskim izrazom zbog činjenice da će ovaj tekst govoriti o japanskoj spisateljici visokog kalibra, Joko Ogavi i o njenoj knjizi BAZEN. Naravno, tu sam se napravio pametan pa sam uglavio izraz koji označava da se odavno nismo čuli, videli, ili u mom slučaju napisali tekst, ali Bože moj –pre par dana mi neko reče da mi je ego veličine Himalaja (Vladimire, dosta si palamudio, ovo bi trebao biti tekst o BAZENU, a ne o tebi!!!!).
Dakle!
Joko Ogava se svrstava među najbolje savremene japanske pisce. Rođena je 1962. godine i do sada je objavila preko dvadeset književnih dela. Dobitnica je više prestižnih književnih nagrada u Japanu, izneđu ostalog, ponela je Akutagavinu nagradu za Dnevnik trudnoće, kao i čuvenu Tanizakijevu nagradu za knjigu Minin marš. Dela joj se pevode širom sveta, a u Japanu su među najčitanijima.
U Ogavinim romanima, protogonisti su uglavnom žene. U njihove živote čitalac biva uvučen pronicljivim spisateljskim opisima onoga što one primećuju i osećaju, ili odbijaju da vide. Ton dela je promenjiv: od nadrealnog, preko grotesknog – ponekad sa primesama šaljivog – do psihološki dvosmislenog i često duboko uznemiravajućeg. Ogavu snažno primvlače motivi vode i snova, a fascinirana je fizičkim i mentalnim poremećajima. Piše jednostavno i mirno. Na površini sve izgleda spokojno. Ali, njeno umeće leži u tome što joj polazi za rukom da nas obuzme i povede ka onome što je izvan očekivanog. Najpoznatija njena dela su Profesor i kućna pomoćnica, Hotel Ajris, Treći prst...
Valjalo bi primetiti da je spisateljica relativno mlada. Sa svega pedeset godina, iza sebe ima objavljene dve desetine književnih dela, sa kojima je osvojila sve prestižne nagrade u Japanu. Možda se ponavljam, ali ovo stvarno želim da naglasim.
Zašto?
Zato što je BAZEN remek delo svetske – ne samo japanske – književnosti.
Ova zbirka je napisana pre skoro dvadeset godina. U njoj se nalaze tri novele i u svakoj su glavni protogonisti žene. Iskren da budem, nisam ljubitelj ženskih likova (a bogami ni pisaca!) niti njihovog toka svesti i palamuđenja, ali knjiga me je prosto oduvala, raspametila dobrim opisima, odličnom karakterizacijom, lepo vođenom pričom, uvrnutim i bizarnim dešavanjima koja popunjavaju stranice ovog remek dela.
Dame, koje su naratori i glavni likovi ove tri novele, su potpuno same, anonimne i izolirane; iako žive sa bližnjima, one ih ih ne ljube, ispunjene su usamljenošću, strastima i zlobom. Njihov unutrašnji svet je izobličen i Joko Ogava upravo stavlja naglasak na tu izobličenost, na alijencijaciju, nakaradnost njihovog mišljenja, osećanja i svesti. Nesposobnost naratora svake priče da oseti bilo kakav vid empatije ili simpatije prema drugim osobama jeste razlog koji ih navodi na sadističke ispade i prikrivene zlobne činove. Usamljenost koju osećaju ih deformiše. Ogava svojim spisalačkim umećem nameće sledeći zaključak: svako od nas je spreman na takve ispade i takve činove, jer je svako od nas podložan osećanjima usamljenosti i otuđenja od bliskih ljudi.
Na primer, Aja, glavna junakinja prve priče, govori o svojim željama na sledeći način:
„Moje želje su istovremeno bile jednostavne i komplikovane: želela sam da posmatram Junovo mokro telo i da rasplačem Rie.“
Ipak, predajući se ovim nagonima, Aja sama sebe osuđuje na usamljenost: kada napokon smogne snage i Junu prizna svoja osećanja, on joj odvraća da zna da je otrovala Rie.
„Oduvek sam te posmatrao,“ kaže. Time se vrata zatvaraju, kroz njih više ništa ne prolazi.
Ogavino umeće da dočara ovakve scene i iznese na površinu prikrivene i mračne strane ljudskog ponašanja je nešto što ovu knjigu čini prokleto dobrim štivom. Nijedna žena u pričama nije pravo čudovište, ali same storije odišu hororom. Ličnosti protogonista ostaju na granici normale – ako se tako nešto uopšte može reći – ali su upravo zbog te granice osuđene na pakao usamljenosti, na nedostatak ljubavi i ljudskog kontakta. Tuga kojom likovi zbog ovog podsvesno odišu je nešto što nas tera na pitanje koliko vremena sama autorka ovog dela provodi tiho zureći u nedostižni svet ispod sebe.
U prvoj noveli, po kojoj je i nazvana zbirka, glavni lik je Aja, tinejdžerka čiji roditelji upravljaju sirotištem; ona je njihovo jedino dete, i sama činjenica da nije siroče a živi sa njima je nešto što čini disfunkciju u ovoj porodici. Aja je opsednuta Junom, dečakom sa kojim je odrasla, i obožava da ga posmatra kako vežba skokove u vodu. Njihova veza se tokom godina promenila: pre su bili kao brat i sestra, ali sada je ona u njega zaljubljena, čega on, naizgled, nije svestan.
Sama junakinja je povučena u sebe, smatra da je niko ne primećuje pa ni sam Jun. Njen život je u kolotečini: učestvuje u porodičnim aktivnostima, u svakodnevnici u sirotištu, pomaže gde može. Čini se da se ne razlikuje od nekog prosečnog tinejdžera.
Međutim, kao i svaki tinejdžer, i ona traži sebe, pušta nagone da divljaju, ali to radi na bizaran način: kada se uveri da je niko ne posmatra brutalno muči Rie, dete iz sirotišta. Ta brutalnost izgleda nema kraja: kada nahrani Rie pokvarenom hranom, ista završava u bolnici.
Jun, s druge strane, ipak posmatra Rie, i ta rečenica, u kojoj on to obelodanjuje, je prekretnica i kraj same priče. Nakon toga, Aja shvata da će zauvek biti osuđena na život u samoći.
Druga novela nosi naziv DNEVNIK TRUDNOĆE. Ovo je, kako i sam naslov kaže, dnevnik žene koja živi sa svojom sestrom i zetom i vodi računa o sestrinoj trudnoći. To je generalna postavka priče, ali ona je mračnija i kompleksnija (na određen način) nego gorepomenuta storija. Dve sestre su nekada davno preživele saobraćajnu nesreću u kojoj su im poginuli roditelji. Dok čitamo ovu novelu, pitamo se koja sestra je više nestabilnija? U čijoj smo fantaziji zarobljeni?
Kraj odgovara mračnom tonu priče i svakako je uznemirujući.
STUDENTSKI DOM je novela koju ne bi valjalo čitati noću, naročito ako živite kao podstanar. Priča je groteskna i puna mračnih obrta, mada čitaoci mogu da primete tračak nade na kraju tunela dok se storija primiče svome cilju. Naratorka ove novele pronalazi smeštaj svome rođaku koji dolazi u njen grad. Taj smeštaj je mesto gde je ona provodila mesece dok je studirala. Odavno nije posetila to zdanje i sada koristi svaku priliku, dok joj je rođak tu, da obiđe to mesto. Tamo uglavnom pronalazi upravnika – rođak je, navodno, uvek negde napolju ili nije dostupan. U međuvremenu, njen muž, koji je otišao u Švedsku, šalje pismo u kojoj nalaže da pođe za njim.
Priča na kraju ostavlja otvorena pitanja: zbog čega se žena ne trudi da pronađe i spasi svog rođaka? Šta će pronaći iza vrata rođakove sobe? I šta nije u redu sa upravnikom? Zbog čega ona ne želi da ide u Švedsku? Još jedna misterija, još jedna naratorka koja pliva u tami.
Valjalo bi se zahvaliti izdavačkoj kući TANESI na ovom poduhvatu. Delo je zaista sjajno, a njihova izdanja japanskih autora su lepo urađena. Ono što bi trebalo pomenuti jeste činjenica da im dela u nisu preterano lektorisana, što je zaista loše i sramota za ovako impozantan spisak dela koja život znače.
Bez obzira na to, BAZEN i Joko Ogavu vredi pročitati, samo, pridržavajte se moga saveta:
• knjigu čitajte po danu;
• ako ste trudna žena, nemojte ovo da čitate.
• Sve ostalo je dozvoljeno.
Vladimir, over & out.
Vladimir Bjelajac