Tobias S. Buckell: Arctic Rising - parazit SF žanra
Helly Cherry
Za ovo nedelo se neću ni truditi da sumarizujem radnju, nego ću blago maliciozno adaptirati sinopsis koji nudi Amazon: Polarne kape su gotovo potpuno otopljene i svetom vlada sveopšta trka za eksploatacijom naftnih zaliha na tom sad iznenada lako pristupačnom terenu. Primat tu nosi Gaia korporacija - u pokušaju da teraformira nove klimatske uslove, Gaia stvara super-uber-oružje koje ima moć da celu planetu… ma, znate već i sami kakva je moć u pitanju, to je plot iz asortimana svakog naprednijeg desetogodišnjaka. Pilotkinja Anika Duncan se tako obrela u zaveri koju vode vojne i komercijalne mračne senke iz abortiranih predložaka za Džejms Bond scenarija i u njenoj je moći, naravno, jelte, da odredi sudbinu sveta. I tako to.
E sad, ovo je jedan od onih romana koje inače uopšte ne dočitam, čim namirišem o čemu se radi, ali prevagnule su neke okolnosti zbog kojih sam ustrajala. Kao prvo, Tobias se em silno zahvaljuje nekim autorima čija imena bar meni podrazumevaju izvesnu preporuku (Karl Schroeder i Paolo Bacigalupi), em se u romanu bavi specifičnom temom koja mi po pravilu saopštava da autor ima ne samo fine ideološke instinkte, nego i angažovan stav koji je uvek dobrodošao ljubiteljima bliskog futurizma. Naravno, sve to sam saznala iz blurba, ali ipak, bože moj, od nečega se mora početi, a zvučna imena i sadržajan blurb su mi uglavnom bile dobre osnova za početak, to bar procentualno gledano.
Alas, Arctic Rising je iznimka od tog i takvog pravila koje me inače dobro služi, a pročitala sam ga uglavnom zato što sam htela sam da celovitije sagledam što me to tačno smeta, pošto takvu prozu uglavnom instinktivno izbegavam, pa nikad i nemam bog zna kako konkretnu primedbu. A ovaj roman je ne samo odličan kao primer (makar zato što je vrlo čitljiv), nego mi je i prilično reprezentativan za jedan deo novije produkcije koji kao da se specijalizovao u proizvodnji dobro upakovanog i fino ispoliranog šunda. Sad je već ta proizvodnja postala i formulaična, postoje sasvim vidljive komponente koje maltene garantiraju finalni izgled proizvoda, i prva od njih tu bi bila nekakav skroz karakterističan adolescentski pogled na stvarnost.
Kao prvo, Arctic Rising je prepun simplifikacija. Gotovo da i nema aspekta u tom romanu za koji bi se moglo reći da ima poštenu dubinu. Od same aktivne karakterizacije - koja se doima izuzetno plošnom ne zbog samog manjka informacije, nego zbog proizvoljnosti kojom autor uokolo mlatara nesrećnim likovima - pa do njegove nesuvisle potrebe da nam pasivno, preko naratora, didaktički sumarizuje karakterne osobine protagonista. Isto tako, zbog velikog broja skoro pa bespotrebno ekstravagantnih poteza protagonista, cela radnja se na momente doima kao čista improvizacija, čak i onda kada to uopšte nije, pa se protagonisti doimaju preopterećeni nekom potpuno infantilnom teatralnosti kojom ih Tobias trzavo vodi kroz scene, kao da su glumci u kabuki teatru. Dobar deo svega toga bi inače bio posledica diletantizma autora, ali problem je što se Arctic Rising u celini ne doima diletantskim delom, naprotiv, Tobias sasvim solidno barata zanatskim delom izvedbe. Rečenu patnju uzrokuje čisto idejni deo.
Kao drugo, Arctic Rising je zapravo parazit SF žanra, i kao takav spada u nekakav famozni žanr za sebe i sebi slične prozne mimike koji imitiraju žanrovske kanone iz čisto mejnstrimaški komercijalnih razloga. Naravno da se, po logici stvari, svaki futurizam automatski prepoznaje kao SF kanon, ali se sama tema ne može smatrati žanrovskom ako joj se pristupa na potpuno nežanrovski način, koji mi je u svojoj suštini prepoznatljiv upravo kao egzibicionistička alatka mejnstrima. Još gore od toga, Tobias temi ne samo da pristupa nežanrovski, nego je i ostavlja sasvim neiskorištenu, a time i nerelevantnu. Da, u futurizmu koji Arctic Rising nudi polarne kape su otopljene, ali to ni najmanje ne utiče na samu priču u kojoj se protagonisti jure mopedima i čamcima i avionima u sasvim savremenom maniru i okruženju. To što Arctic Rising preko naratora tvrdi da se nalazi voda baš tamo gde je, kao, u ovo naše vreme bio samo led, to nema ni najmanje veze sa samom pričom.
Isto tako, Tobias krajnje proizvoljno nabacuje u konstrukciju geopolitičke kontroverze za koje didaktički tvrdi da su posledica klimatskog zagrevanja, ali one niti čine koherentnu celinu sa samom radnjom, niti su prepoznatljiv deo novuma (kojeg u biti ionako nema), niti imaju makar i najmanjeg uticaja na zaplet, niti ih Tobias iole analizira, a kamoli pokušava na njih adekvatno odgovoriti.
I to je, recimo, krvna slika žanrovskog parazita koji se prepoznaje kao SF na bazi automatizma, baš kao što bi svaki uradak sa samomislećim robotom bio SF, pa makar sve ostalo bilo doslovno prepisano iz Abbott & Costello skeča. Skoro da mi ponestaju reči da opišem prezir koji takva proza proizvodi u meni. Najgore od svega, ždere me fakt da Tobias sasvim pristojno vlada zanatskim delom izvedbe, verovatno zbog dobrostivog uticaja onih imena kojima se tako srdačno zahvaljuje, svestan da upravo to zahvaljivanje vredi trostruku težinu u komercijalnom zlatu. Ali idejno gledano, ovaj roman je mrtav i hladan i beo, samo se niko nije latio truda da mu to i otvoreno saopšti.
Lidija Beatović
E sad, ovo je jedan od onih romana koje inače uopšte ne dočitam, čim namirišem o čemu se radi, ali prevagnule su neke okolnosti zbog kojih sam ustrajala. Kao prvo, Tobias se em silno zahvaljuje nekim autorima čija imena bar meni podrazumevaju izvesnu preporuku (Karl Schroeder i Paolo Bacigalupi), em se u romanu bavi specifičnom temom koja mi po pravilu saopštava da autor ima ne samo fine ideološke instinkte, nego i angažovan stav koji je uvek dobrodošao ljubiteljima bliskog futurizma. Naravno, sve to sam saznala iz blurba, ali ipak, bože moj, od nečega se mora početi, a zvučna imena i sadržajan blurb su mi uglavnom bile dobre osnova za početak, to bar procentualno gledano.
Alas, Arctic Rising je iznimka od tog i takvog pravila koje me inače dobro služi, a pročitala sam ga uglavnom zato što sam htela sam da celovitije sagledam što me to tačno smeta, pošto takvu prozu uglavnom instinktivno izbegavam, pa nikad i nemam bog zna kako konkretnu primedbu. A ovaj roman je ne samo odličan kao primer (makar zato što je vrlo čitljiv), nego mi je i prilično reprezentativan za jedan deo novije produkcije koji kao da se specijalizovao u proizvodnji dobro upakovanog i fino ispoliranog šunda. Sad je već ta proizvodnja postala i formulaična, postoje sasvim vidljive komponente koje maltene garantiraju finalni izgled proizvoda, i prva od njih tu bi bila nekakav skroz karakterističan adolescentski pogled na stvarnost.
Kao prvo, Arctic Rising je prepun simplifikacija. Gotovo da i nema aspekta u tom romanu za koji bi se moglo reći da ima poštenu dubinu. Od same aktivne karakterizacije - koja se doima izuzetno plošnom ne zbog samog manjka informacije, nego zbog proizvoljnosti kojom autor uokolo mlatara nesrećnim likovima - pa do njegove nesuvisle potrebe da nam pasivno, preko naratora, didaktički sumarizuje karakterne osobine protagonista. Isto tako, zbog velikog broja skoro pa bespotrebno ekstravagantnih poteza protagonista, cela radnja se na momente doima kao čista improvizacija, čak i onda kada to uopšte nije, pa se protagonisti doimaju preopterećeni nekom potpuno infantilnom teatralnosti kojom ih Tobias trzavo vodi kroz scene, kao da su glumci u kabuki teatru. Dobar deo svega toga bi inače bio posledica diletantizma autora, ali problem je što se Arctic Rising u celini ne doima diletantskim delom, naprotiv, Tobias sasvim solidno barata zanatskim delom izvedbe. Rečenu patnju uzrokuje čisto idejni deo.
Kao drugo, Arctic Rising je zapravo parazit SF žanra, i kao takav spada u nekakav famozni žanr za sebe i sebi slične prozne mimike koji imitiraju žanrovske kanone iz čisto mejnstrimaški komercijalnih razloga. Naravno da se, po logici stvari, svaki futurizam automatski prepoznaje kao SF kanon, ali se sama tema ne može smatrati žanrovskom ako joj se pristupa na potpuno nežanrovski način, koji mi je u svojoj suštini prepoznatljiv upravo kao egzibicionistička alatka mejnstrima. Još gore od toga, Tobias temi ne samo da pristupa nežanrovski, nego je i ostavlja sasvim neiskorištenu, a time i nerelevantnu. Da, u futurizmu koji Arctic Rising nudi polarne kape su otopljene, ali to ni najmanje ne utiče na samu priču u kojoj se protagonisti jure mopedima i čamcima i avionima u sasvim savremenom maniru i okruženju. To što Arctic Rising preko naratora tvrdi da se nalazi voda baš tamo gde je, kao, u ovo naše vreme bio samo led, to nema ni najmanje veze sa samom pričom.
Isto tako, Tobias krajnje proizvoljno nabacuje u konstrukciju geopolitičke kontroverze za koje didaktički tvrdi da su posledica klimatskog zagrevanja, ali one niti čine koherentnu celinu sa samom radnjom, niti su prepoznatljiv deo novuma (kojeg u biti ionako nema), niti imaju makar i najmanjeg uticaja na zaplet, niti ih Tobias iole analizira, a kamoli pokušava na njih adekvatno odgovoriti.
I to je, recimo, krvna slika žanrovskog parazita koji se prepoznaje kao SF na bazi automatizma, baš kao što bi svaki uradak sa samomislećim robotom bio SF, pa makar sve ostalo bilo doslovno prepisano iz Abbott & Costello skeča. Skoro da mi ponestaju reči da opišem prezir koji takva proza proizvodi u meni. Najgore od svega, ždere me fakt da Tobias sasvim pristojno vlada zanatskim delom izvedbe, verovatno zbog dobrostivog uticaja onih imena kojima se tako srdačno zahvaljuje, svestan da upravo to zahvaljivanje vredi trostruku težinu u komercijalnom zlatu. Ali idejno gledano, ovaj roman je mrtav i hladan i beo, samo se niko nije latio truda da mu to i otvoreno saopšti.
Lidija Beatović