Gen za narodnjake
Helly Cherry
Internet je sjajna stvar jer omogućava da saznamo skoro sve ono što nas interesuje. Često, nažalost, naročito kad se radi o Fejsbuku i sklonosti ljudi da dele i prenose najrazličitije sadržaje, omogućava i da saznamo stvari koje nas ne interesuju, kao i to šta misle ljudi čiji nas lik i delo ne dotiče. Tako, jutros, krenem ja silaznom putanjom niz moj „zid“, prvo pročitam o glasinama da je Amadeus bend dobio odlikovanje, a zatim pročitam prenetu izjavu njihovog frontmena: "Rock'n'roll nije tvoje prirodno stanje. To je nešto što treba da učiš jer nije sa tvojih prostora. Tvoje prirodno stanje je muzika sa ovih prostora. Tvoji geni su takvi. Oni se ne mogu modifikovati. Tu si najkomotniji i ponašaš se prirodno. Ne stidi se svoje muzike. Uživaj u njoj."
Nakon što sam se uzdržao da ne bljucnem tek dopola popijenu kafu po tastaturi, skapirao sam da ova duboka misao zaslužuje kraći osvrt. Dobro, priznajem, ne baš kraći.
Za početak, postavlja se logično pitanje, zašto gospodin, u skladu sa svojim stavom, ne svira našu narodnu muziku nego muziku koja je protivprirodni muzički blud između islamskih džihad narodnjaka, Zdravka Čolića i, da stvar bude smešnija, upravo te rok muzike koja, eto, jebi ga, mora da se uči jer geni ne daju. Ovo nije prvi put da sam čuo ovu genetsku teoriju domaće proizvodnje. Ko je ikada bio na svadbi, naleteo je i na smarača koji te ubeđuje da to što nemaš nikakav nagon da skočiš u kolo ili što te ništa ne vuče da se pijan popneš na sto, predstavlja protivprirodno gušenje iskonskog srpskog nagona u tebi i predstavlja neko foliranje da si "kulturan". Mislim, ko hoće neka uživa u tome, samo napred, ali ima nas koji nikada nismo osetili apsolutno ništa kao reakciju na takve zvuke. Takođe, tezgareći početkom devedesetih, naletao sam na gomile nekih narodnjačkih svirača koji su svi bili u istom fazonu i imali istu priču. Iako ga niko ništa nije pitao jer zabole ljude Stojko za emocije nekog ko je zbog para rešio da se bavi (tada ekstremno profitabilnim) sviranjem svadbi, čim smarač vidi da imaš gitaru i dugu kosu, evo ga, stiže. Vadi se stara, nevažeća lična karta izvađena pre vojske na kojoj lik ima dužu kosu, a onda kreće priča o tome kako je on, zapravo, bio roker, ali eto, šta da se radi, mora da se zarade pare, ovo je takva zemlja, bla bla bla. Neizbežan filozofsko verbalni proliv kojim se daje oduška tome da neko ne ume da se pomiri sa svojim sopstvenim izborom i kaže: „Sviram narodnjake jer hoću pare i boli me patka ko šta misli.“
Razlika je što se danas taj verbalni proliv pojavljuje u obliku toga da neki popularan turbo folk izvođač ima neizdrživu potrebu da ili dokazuje svoje „rokerstvo“ tako što oblači metal majicu dok izvodi nešto namenjeno lomljenju čaša o glavu na splavu, ili kao u ovom primeru, predstavlja novokomponovanu genetsku teoriju.
Nakon što sam se uzdržao da ne bljucnem tek dopola popijenu kafu po tastaturi, skapirao sam da ova duboka misao zaslužuje kraći osvrt. Dobro, priznajem, ne baš kraći.
Za početak, postavlja se logično pitanje, zašto gospodin, u skladu sa svojim stavom, ne svira našu narodnu muziku nego muziku koja je protivprirodni muzički blud između islamskih džihad narodnjaka, Zdravka Čolića i, da stvar bude smešnija, upravo te rok muzike koja, eto, jebi ga, mora da se uči jer geni ne daju. Ovo nije prvi put da sam čuo ovu genetsku teoriju domaće proizvodnje. Ko je ikada bio na svadbi, naleteo je i na smarača koji te ubeđuje da to što nemaš nikakav nagon da skočiš u kolo ili što te ništa ne vuče da se pijan popneš na sto, predstavlja protivprirodno gušenje iskonskog srpskog nagona u tebi i predstavlja neko foliranje da si "kulturan". Mislim, ko hoće neka uživa u tome, samo napred, ali ima nas koji nikada nismo osetili apsolutno ništa kao reakciju na takve zvuke. Takođe, tezgareći početkom devedesetih, naletao sam na gomile nekih narodnjačkih svirača koji su svi bili u istom fazonu i imali istu priču. Iako ga niko ništa nije pitao jer zabole ljude Stojko za emocije nekog ko je zbog para rešio da se bavi (tada ekstremno profitabilnim) sviranjem svadbi, čim smarač vidi da imaš gitaru i dugu kosu, evo ga, stiže. Vadi se stara, nevažeća lična karta izvađena pre vojske na kojoj lik ima dužu kosu, a onda kreće priča o tome kako je on, zapravo, bio roker, ali eto, šta da se radi, mora da se zarade pare, ovo je takva zemlja, bla bla bla. Neizbežan filozofsko verbalni proliv kojim se daje oduška tome da neko ne ume da se pomiri sa svojim sopstvenim izborom i kaže: „Sviram narodnjake jer hoću pare i boli me patka ko šta misli.“
Razlika je što se danas taj verbalni proliv pojavljuje u obliku toga da neki popularan turbo folk izvođač ima neizdrživu potrebu da ili dokazuje svoje „rokerstvo“ tako što oblači metal majicu dok izvodi nešto namenjeno lomljenju čaša o glavu na splavu, ili kao u ovom primeru, predstavlja novokomponovanu genetsku teoriju.
To su geni, šta da se radi! |
Nikada nisam razumeo tu priču kako postoji neuhvatljivi "gen za muziku", koji neizdrživom silom vuče Balkance ka šund muzici, a koji, eto, nesposobni naučnici nisu još otkrili. Odrastao sam u SFRJ i u medijima je bilo svega, od klasike do narodnjaka. Moji roditelji su bili potpuno nezainteresovani za muziku. Nisu slušali praktično ništa osim onoga što je na TV-u, onako usput, pa nisu ni na koji način uticali na mene. Gledao sam sa njima emisije u kojima su nastupali Magazin, Miroslav Ilić ali i Bijelo Dugme i EKV. Sećam se da mi je bila lepa i poneka novokomponovana narodna pesma, poneka pesma zabavne muzike, poneka rok pesma jer dete, jednostavno, nema stav, nema ideološku prepreku da sluša bilo šta. Ali kako sam stario i počeo sticati neke parametre o svetu oko sebe, počeo sam nagonski da osećam prisustvo primitivizma, jeftinoće, udaranja na niske emocije u određenoj muzici. Nisam znao zašto, ali kao klinca, odbijao me je Merlin ili Hari Mata Hari, a privlačili neki albumi domaćeg roka. U mom razredu, u osnovnoj, niko nije aktivno slušao narodnjake. Niko nije ni mrzeo narodnjake, jednostavno, nisu imali veze sa nama. Mogli smo da pijemo, radujemo se, divljamo ili opustimo uz rok muziku, nismo imali nikakav genetski problem koji nas je sprečavao, ništa nismo morali da učimo i prolazimo specijalne pripreme. Znam da su postojali ljudi koji su slušali narodnjake, ali to je bio neki svet koji je nama bio nepoznat. Naravno, šund muzika je itekako bila prisutna. Lepa Brena je bila najpopularnija zvezda bivše Jugoslavije. Mešajući pop i novokomponovanu muziku zabetonirala je temelje kasnijeg turbo folka. U rok muzici, lakše su prolazili oni u čijem je delu postojao pastirski element ili određeni stepen primitivnog pristupa. Ne bih rekao da su geni oblikovali ovu situaciju, koliko obrazovanje, okruženje i ono što se stekne kroz porodicu. Onda su došle devedesete i zajedno sa raspadom sistema vrednosti u društvu, na isti način se degradirao i muzički ukus nacije. Taj mit o „srpskom genu“ kao nečemu što nas nevidljivo sputava je raširena i jako destruktivna ideja. Svaki dan, u komentarima na užasne vesti, između redova bot post-ova, može se naći po neki komentar razočarane i besne osobe. Tekst je uvek sličan i svodi se na priču o tome da smo mi govna, idioti i kako ovde nikad neće biti bolje. Ta, od vladajuće klase pažljivo odgajena i održavana ideja je jako suptilan način da se ljudi drže na povocu. Kada verujete da su svi ostali glupi i da ste vi deo manjine pametnih, kada nemate volje da se borite i utičete pozitivno u svojoj neposrednoj okolini, postajete apatični i bezopasni po one koji odlučuju o vašoj sudbini. Prva stvar koja treba da nestane da bi nam bilo bolje je ideja da postoji neki srpski gen za bilo šta. Srbin nije ništa manje ili više rođen sa predispozicijom da vodi konstruktivan život od nekog Amerikanca, Rusa, Kineza ili Eskima. Ipak, vratimo se na temu muzike.
Srbija ima lepu muzičku tradiciju, koja je, nažalost, loše beležena i nije sasvim sačuvana. Iako je nastajala pod uticajem suseda, Vizantije, postala je vremenom naša. Pa i među kasnijim novokomponovanim narodnjacima, starogradskim pesmama i tamburašima, ima jako dobrih pesama. Takođe, imamo one koji se bave etno muzikom i koji je svojim radom dižu na jako visok umetnički nivo. Ali turbo folk, iako ga uporno nameću kao nešto „narodno“, nije narodna muzika i tehnički ima jako malo veze sa muzikom koja je ranije živela na ovom prostoru. To je jednostavno šund i nema veze ni sa kakvim genom. Takav šund možete čuti i kad upalite MTV ili kad biste gledali neki TV u Azerbejdžanu ili u Tajlandu. Šund postoji svuda i ne postoji genetska predispozicija za njegovu konzumaciju. Obeležje ovog vremena je, nažalost, takvo da je najvažniji medijski proizvod koji se nudi masama upravo šund, 24 časa dnevno. Nisu krivi ni Turci ni Arapi jer nije islamski melos nešto što je samo po sebi loše. I kod njih postoji umetnička etno muzika i šund.
Čovek se, naravno, ne treba stideti „svoje“ muzike. Zato se ne stidim svoje DOBRE muzike bila ona rok ili narodna. Za šund ne postoji gen, već se na njega čovek navikava. Ako ga svakodnevno gledaju i slušaju na TV-u, radiju i u novinama, kao jedinu moguću opciju, prirodno je da će ljudi početi da veruju da je to "njihova muzika" i da su joj prirodno skloni. Pošto je jednostavan i često ne zahteva od osobe nikakav trud i razumevanje, šund je lak za konzumaciju. Za prosečnu osobu kojoj u medijima nije ponuđena alternativa, šund postaje prirodan i normalan jer nema sa čime da ga uporedi. Oblik u kom se šund pojavljuje i njegov medijski tretman su u direktnoj vezi sa stanjem u društvu. Kad nema hleba, onda je bitno da bar bude igara, a umetnost koja čoveka tera na razmišljanje ili ga motiviše na akciju nije nešto preterano poželjno, gledano iz ugla onih na vlasti.
Da se razumemo, nemam ja ništa protiv ljudi koji sviraju turbo folk u raznim „bendovima“, a bilo bi i licemerno s obzirom na to da sam u više navrata morao da tražim hleb u tim vodama. Svako ima pravo da zaradi novac da bi živeo. Ne možemo svi biti u situaciji da biramo. Mnogo onih koje znam, a sviraju razne turbo varijante, su svesni da sviraju đubre. Voleli bi da mogu svirati nešto drugo. Nije sramota svirati i proizvoditi smeće, sve dok si svestan da se ne baviš umetnošću već radiš samo to - praviš i sviraš glupu muziku jer ti je potreban novac, kao što nekog ne bi trebalo da je sramota što je čistač ulica. Na kraju meseca stiže račun za struju, džaba ideologija kada krče creva. Ne možemo svi biti revolucionari i kulturna avangarda. Konačno, i o tome kakav je neko čovek ne treba suditi kroz to kakvu muziku sluša jer ima budala koji slušaju isto što i ja, a ko zna, pitanje je da li je i moj muzički ukus suviše rafiniran. Za mnogo ljudi muzika je samo nešto što je zabava ili šum u pozadini. Šund je, takođe, neizbežan u muzici i van nje i uvek će biti prihvaćen u širokim narodnim masama, možda zato što, da bi u bilo kojoj oblasti umeli da odvojimo žito od kukolja i razumemo šta je kvalitet, potrebni su nam određeni parametri i predznanje. Šund i kič rastu tamo gde nema znanja i razumevanja, a uvek postoji neka oblast u kojoj ne posedujemo adekvatna znanja. Moje lično razumevanje slikarstva je bedno, pa bi se možda neko sa boljim ukusom smejao mom izboru "lepih" slika, ko zna. Ne možemo biti čistunci jer šund prati civilizaciju i ne sumnjam da ga je bilo i pre par hiljada godina. Možemo samo da ga prihvatimo i da, ako želimo da budemo razvijeno društvo, naučimo da ga svedemo na razumnu meru, za naše sopstveno dobro. Ali šta kada neko radi u šund industriji i dođe dotle da laže sebe i druge, da se pravda, da se hvata za neki nevidljivi gen? Zašto takvoj osobi ponekad nije samo dovoljno to da ima pare od toga što radi i da je uspešna? Možda zato što negde duboko u sebi zna da nije gen ono što ga je dovelo tu gde je, već 25 godina kulturnog sunovrata u Srbiji, to što smo bombardovani đubretom i što živimo u društvu gde makroi reklamiraju svoje prostitutke u realiti emisijama u sred bela dana? Možda zato oseća potrebu da se pravda?
Da završimo priču: ako dotični gospodin govori iz iskustva, na osnovu onoga što oseća, slažem se sa time da rokenrol nije njegovo prirodno stanje. Verovatno je zato morao da ga uči. Možda se samo postavlja pitanje, ako stvarno veruje u to što priča, zašto onda ne pokuša da izvodi muziku koja je ZAISTA sa ovih prostora i kakav ga to nevidljivi „genetski materijal“ tera da svira to što svira? Osim ako je on, zapravo, poreklom pola Turčin iz neke anatolijske zabiti, a pola roker Amerikanac iz Ajove koji je vremeplovom stigao iz osamdeset i neke, a da to ni sam ne zna. Možda je u tome razlog za to što on i ja nemamo taj isti gen.
Srbija ima lepu muzičku tradiciju, koja je, nažalost, loše beležena i nije sasvim sačuvana. Iako je nastajala pod uticajem suseda, Vizantije, postala je vremenom naša. Pa i među kasnijim novokomponovanim narodnjacima, starogradskim pesmama i tamburašima, ima jako dobrih pesama. Takođe, imamo one koji se bave etno muzikom i koji je svojim radom dižu na jako visok umetnički nivo. Ali turbo folk, iako ga uporno nameću kao nešto „narodno“, nije narodna muzika i tehnički ima jako malo veze sa muzikom koja je ranije živela na ovom prostoru. To je jednostavno šund i nema veze ni sa kakvim genom. Takav šund možete čuti i kad upalite MTV ili kad biste gledali neki TV u Azerbejdžanu ili u Tajlandu. Šund postoji svuda i ne postoji genetska predispozicija za njegovu konzumaciju. Obeležje ovog vremena je, nažalost, takvo da je najvažniji medijski proizvod koji se nudi masama upravo šund, 24 časa dnevno. Nisu krivi ni Turci ni Arapi jer nije islamski melos nešto što je samo po sebi loše. I kod njih postoji umetnička etno muzika i šund.
Čovek se, naravno, ne treba stideti „svoje“ muzike. Zato se ne stidim svoje DOBRE muzike bila ona rok ili narodna. Za šund ne postoji gen, već se na njega čovek navikava. Ako ga svakodnevno gledaju i slušaju na TV-u, radiju i u novinama, kao jedinu moguću opciju, prirodno je da će ljudi početi da veruju da je to "njihova muzika" i da su joj prirodno skloni. Pošto je jednostavan i često ne zahteva od osobe nikakav trud i razumevanje, šund je lak za konzumaciju. Za prosečnu osobu kojoj u medijima nije ponuđena alternativa, šund postaje prirodan i normalan jer nema sa čime da ga uporedi. Oblik u kom se šund pojavljuje i njegov medijski tretman su u direktnoj vezi sa stanjem u društvu. Kad nema hleba, onda je bitno da bar bude igara, a umetnost koja čoveka tera na razmišljanje ili ga motiviše na akciju nije nešto preterano poželjno, gledano iz ugla onih na vlasti.
Da se razumemo, nemam ja ništa protiv ljudi koji sviraju turbo folk u raznim „bendovima“, a bilo bi i licemerno s obzirom na to da sam u više navrata morao da tražim hleb u tim vodama. Svako ima pravo da zaradi novac da bi živeo. Ne možemo svi biti u situaciji da biramo. Mnogo onih koje znam, a sviraju razne turbo varijante, su svesni da sviraju đubre. Voleli bi da mogu svirati nešto drugo. Nije sramota svirati i proizvoditi smeće, sve dok si svestan da se ne baviš umetnošću već radiš samo to - praviš i sviraš glupu muziku jer ti je potreban novac, kao što nekog ne bi trebalo da je sramota što je čistač ulica. Na kraju meseca stiže račun za struju, džaba ideologija kada krče creva. Ne možemo svi biti revolucionari i kulturna avangarda. Konačno, i o tome kakav je neko čovek ne treba suditi kroz to kakvu muziku sluša jer ima budala koji slušaju isto što i ja, a ko zna, pitanje je da li je i moj muzički ukus suviše rafiniran. Za mnogo ljudi muzika je samo nešto što je zabava ili šum u pozadini. Šund je, takođe, neizbežan u muzici i van nje i uvek će biti prihvaćen u širokim narodnim masama, možda zato što, da bi u bilo kojoj oblasti umeli da odvojimo žito od kukolja i razumemo šta je kvalitet, potrebni su nam određeni parametri i predznanje. Šund i kič rastu tamo gde nema znanja i razumevanja, a uvek postoji neka oblast u kojoj ne posedujemo adekvatna znanja. Moje lično razumevanje slikarstva je bedno, pa bi se možda neko sa boljim ukusom smejao mom izboru "lepih" slika, ko zna. Ne možemo biti čistunci jer šund prati civilizaciju i ne sumnjam da ga je bilo i pre par hiljada godina. Možemo samo da ga prihvatimo i da, ako želimo da budemo razvijeno društvo, naučimo da ga svedemo na razumnu meru, za naše sopstveno dobro. Ali šta kada neko radi u šund industriji i dođe dotle da laže sebe i druge, da se pravda, da se hvata za neki nevidljivi gen? Zašto takvoj osobi ponekad nije samo dovoljno to da ima pare od toga što radi i da je uspešna? Možda zato što negde duboko u sebi zna da nije gen ono što ga je dovelo tu gde je, već 25 godina kulturnog sunovrata u Srbiji, to što smo bombardovani đubretom i što živimo u društvu gde makroi reklamiraju svoje prostitutke u realiti emisijama u sred bela dana? Možda zato oseća potrebu da se pravda?
Da završimo priču: ako dotični gospodin govori iz iskustva, na osnovu onoga što oseća, slažem se sa time da rokenrol nije njegovo prirodno stanje. Verovatno je zato morao da ga uči. Možda se samo postavlja pitanje, ako stvarno veruje u to što priča, zašto onda ne pokuša da izvodi muziku koja je ZAISTA sa ovih prostora i kakav ga to nevidljivi „genetski materijal“ tera da svira to što svira? Osim ako je on, zapravo, poreklom pola Turčin iz neke anatolijske zabiti, a pola roker Amerikanac iz Ajove koji je vremeplovom stigao iz osamdeset i neke, a da to ni sam ne zna. Možda je u tome razlog za to što on i ja nemamo taj isti gen.
Dušan Svilokos je autor bloga Rifovi u Srbistanu, zaludnima poznat kao gitarista i autor u teškometalnoj atrakciji Trigger.