Haruki Murakami - 1Q84
Helly Cherry
Ovo je, za mene, definitivno jedan od najteže napisanih prikaza. Kad kažem „najteže napisanih“ mislim na subjektivan doživljaj a ne na samu težinu teksta: Murakami je moj omiljeni pisac, a 1Q84 je obimno delo sa toliko slojeva da ih ni nabrojati ne mogu. Verovatno ću nešto propustiti; na čitaocima je da mi oproste ako nešto zaboravim.
Pre svega, treba napomenuti da je 1Q84 knjiga objavljena u tri toma; nije za brzo čitanje, mada ta činjenica nema toliko veze sa obimom romana koliko sa idejama, stilom i natuknicama koje nam pisac daje na uvid. Iste zahtevaju enormnu količinu koncentracije jer je roman kao luk: tu su slojevi ispod slojeva, dve naizgled nepovezano-povezane priče i tako dalje i tako bliže.
O čemu se radi u 1Q84?
Konstrukcija romana se sastoji od dve povezane naracije: prva je o Aoname, instruktorki borilačkih veština sa mračnom prošlošću koja sticajem čudnih okolnosti počinje da živi u 1Q84, godini i zemlji koja ima dva meseca na nebu, dok druga uključuje Tenga, profesora matematike i pisca koji gostvrajtuje roman prvenac srednjoškolke Fuka-Eri. Sam roman koji Tengo ispravlja je iskrena ispovest mlade Fuka-Eri o životu što je provela živeći sa misterioznim kultom; Vođa, osnivač samog kulta je Fuka-Eriin otac; otac i kćerka, svesno i nesvesno, puštaju napolje misteriozne sile, fizičke i metafizičke, koje hrane samu tenziju što čitalac oseća u romanu. U biti, Aoname i Tengo funkcionišu kao predstave viših tema u romanu; čitalac doduše ne gubi njihov trag, njihovu esenciju kao dva bića povezanu pradavnim susretom i dodirom, ali u pozadini oseća da roman nije samo o njihovim dogodovštinama i nevoljama, da ovde postoji nešto dublje i više, da sva dešavanja jesu (a možda i nisu) vezana za njihov odnos, nego upravo za patuljke, kult i ko-zna-šta-sve-ne iz romana prvenca mlade Fuka-Eri.
To je, ukratko, o čemu površinski govori ovaj roman.
Ja, pak, volim da mislim kako je ovo knjiga o ljubavi: kako je doživljavamo, kojih se principa držimo kada volimo, koje su to veze što nas održavaju u životu, šta činimo kad su nam šanse da budemo zajedno sa nekim ravne nuli i nadasve, vredi li čekati na onu pravu i da li takva uopšte postoji?
Ovo je roman i o pisanju. Ako sam u nečemu istinski uživao onda su to opisi samo spisalačkog čina, toka svesti, razmišljanja o nastajanju jednog književnog dela. Ovde možemo da saznamo i šta to čini jednog pisca i njegovog izdavača, kakvi odnosi vladaju između njih, šta treba raditi da bi priča bila bolja, kako treba pisati....Da, u tim, hajde da kažemo, savetima, sam istinski uživao.
Ali, nažalost (ili na sreću?) knjiga je više od toga. Ljubav, kultovi, svet pisaca, klasične muzike, omaž određenim filmovima i knjigama, da, 1Q84 obrađuje ove teme iz nekog ugla i sve se to nalazi unutar maltene hiljadu stranica ovog dela. Roman ne možemo svrstati u neki žanr: ovde ima misterije, fantastike, distopije, realizma i ljubavne priče, i ono što je sigurno jeste činjenica da je ovo najambicioznije Murakamijevo delo. Ipak, nije i njegovo najbolje. Daleko od toga.
Već sam pomenuo da mi je Murakami omiljeni pisac. Apstinirao sam od ove knjige koliko god sam mogao, nadajući se, s obzirom na ranija iskustva, odličnoj fabuli i spisalačkom umeću u kojem sam uvek uživao. Spisalačko umeće je još prisutno, ali sama fabula me jednostavno razočarala.
Prva stvar koju primećujemo jeste totalna sporost radnje. U redu, upoznajemo se sa glavnim likovima, njihovim stremljenjima, željama i problemima; ali, ništa se ne dešava. Tek pri kraju prvog toma znatiželja u nama se budi, ali to jednostavno ne može da nadomesti gomilu dosade koju ste doživeli čitajući prijašnjih dvesta-trista stranica.
Pisac stalnim referencama, metaforama i analogijama uništava ugođaj čitaocu; svet koji je stvorio je sjajan, ali stalnim puštanjem pozadinske jeke u vidu ovoga što sam naveo jednostavno u čitaocu izaziva pometnju, a na kraju pogubljenost i dosadu. Stilistički, 1Q84 je klimava priča; prvi roman koji je Murakami napisao u trećem licu nije ispao bog zna kako dobro. Takođe, ono što je primetno jeste loš opis i prikaz seksualnih scena; iste su toliko odvratne, da su opisi nominovani za najgori opis seksa u jednoj knjizi ove godine (ovo je istina; postoji i takva...književna nagrada).
U romanu postoji odlična fabula (zakopana ko zna gde) ali samo kopanje i skidanje slojeva u vidu loše odrađenih dijaloga, pompeznih opisa i svega ostalog između, jednostavno uništava doživljaj koji bi roman trebao i mogao da pruži.
Sve u svemu, donekle sam razočaran ovim romanom. Možda su moja očekivanja prevelika, aršini nedostižni, ali verujem da Murakami može bolje (što je i dokazao prijašnjim delima) i da ovo nije Mont Everest, nego samo obično brdo, jedva vidljivo od gomile nepotrebnih stvari ispisanih na njenim obroncima aka stranicama. Vladimir, over & out.
Vladimir Bjelajac
Pre svega, treba napomenuti da je 1Q84 knjiga objavljena u tri toma; nije za brzo čitanje, mada ta činjenica nema toliko veze sa obimom romana koliko sa idejama, stilom i natuknicama koje nam pisac daje na uvid. Iste zahtevaju enormnu količinu koncentracije jer je roman kao luk: tu su slojevi ispod slojeva, dve naizgled nepovezano-povezane priče i tako dalje i tako bliže.
O čemu se radi u 1Q84?
Konstrukcija romana se sastoji od dve povezane naracije: prva je o Aoname, instruktorki borilačkih veština sa mračnom prošlošću koja sticajem čudnih okolnosti počinje da živi u 1Q84, godini i zemlji koja ima dva meseca na nebu, dok druga uključuje Tenga, profesora matematike i pisca koji gostvrajtuje roman prvenac srednjoškolke Fuka-Eri. Sam roman koji Tengo ispravlja je iskrena ispovest mlade Fuka-Eri o životu što je provela živeći sa misterioznim kultom; Vođa, osnivač samog kulta je Fuka-Eriin otac; otac i kćerka, svesno i nesvesno, puštaju napolje misteriozne sile, fizičke i metafizičke, koje hrane samu tenziju što čitalac oseća u romanu. U biti, Aoname i Tengo funkcionišu kao predstave viših tema u romanu; čitalac doduše ne gubi njihov trag, njihovu esenciju kao dva bića povezanu pradavnim susretom i dodirom, ali u pozadini oseća da roman nije samo o njihovim dogodovštinama i nevoljama, da ovde postoji nešto dublje i više, da sva dešavanja jesu (a možda i nisu) vezana za njihov odnos, nego upravo za patuljke, kult i ko-zna-šta-sve-ne iz romana prvenca mlade Fuka-Eri.
To je, ukratko, o čemu površinski govori ovaj roman.
Ja, pak, volim da mislim kako je ovo knjiga o ljubavi: kako je doživljavamo, kojih se principa držimo kada volimo, koje su to veze što nas održavaju u životu, šta činimo kad su nam šanse da budemo zajedno sa nekim ravne nuli i nadasve, vredi li čekati na onu pravu i da li takva uopšte postoji?
Ovo je roman i o pisanju. Ako sam u nečemu istinski uživao onda su to opisi samo spisalačkog čina, toka svesti, razmišljanja o nastajanju jednog književnog dela. Ovde možemo da saznamo i šta to čini jednog pisca i njegovog izdavača, kakvi odnosi vladaju između njih, šta treba raditi da bi priča bila bolja, kako treba pisati....Da, u tim, hajde da kažemo, savetima, sam istinski uživao.
Ali, nažalost (ili na sreću?) knjiga je više od toga. Ljubav, kultovi, svet pisaca, klasične muzike, omaž određenim filmovima i knjigama, da, 1Q84 obrađuje ove teme iz nekog ugla i sve se to nalazi unutar maltene hiljadu stranica ovog dela. Roman ne možemo svrstati u neki žanr: ovde ima misterije, fantastike, distopije, realizma i ljubavne priče, i ono što je sigurno jeste činjenica da je ovo najambicioznije Murakamijevo delo. Ipak, nije i njegovo najbolje. Daleko od toga.
Već sam pomenuo da mi je Murakami omiljeni pisac. Apstinirao sam od ove knjige koliko god sam mogao, nadajući se, s obzirom na ranija iskustva, odličnoj fabuli i spisalačkom umeću u kojem sam uvek uživao. Spisalačko umeće je još prisutno, ali sama fabula me jednostavno razočarala.
Prva stvar koju primećujemo jeste totalna sporost radnje. U redu, upoznajemo se sa glavnim likovima, njihovim stremljenjima, željama i problemima; ali, ništa se ne dešava. Tek pri kraju prvog toma znatiželja u nama se budi, ali to jednostavno ne može da nadomesti gomilu dosade koju ste doživeli čitajući prijašnjih dvesta-trista stranica.
Pisac stalnim referencama, metaforama i analogijama uništava ugođaj čitaocu; svet koji je stvorio je sjajan, ali stalnim puštanjem pozadinske jeke u vidu ovoga što sam naveo jednostavno u čitaocu izaziva pometnju, a na kraju pogubljenost i dosadu. Stilistički, 1Q84 je klimava priča; prvi roman koji je Murakami napisao u trećem licu nije ispao bog zna kako dobro. Takođe, ono što je primetno jeste loš opis i prikaz seksualnih scena; iste su toliko odvratne, da su opisi nominovani za najgori opis seksa u jednoj knjizi ove godine (ovo je istina; postoji i takva...književna nagrada).
U romanu postoji odlična fabula (zakopana ko zna gde) ali samo kopanje i skidanje slojeva u vidu loše odrađenih dijaloga, pompeznih opisa i svega ostalog između, jednostavno uništava doživljaj koji bi roman trebao i mogao da pruži.
Sve u svemu, donekle sam razočaran ovim romanom. Možda su moja očekivanja prevelika, aršini nedostižni, ali verujem da Murakami može bolje (što je i dokazao prijašnjim delima) i da ovo nije Mont Everest, nego samo obično brdo, jedva vidljivo od gomile nepotrebnih stvari ispisanih na njenim obroncima aka stranicama. Vladimir, over & out.
Vladimir Bjelajac