Zagrizite, slobodno: „Slobodanida“ Bobana Kneževića
Helly Cherry
Boban Knežević, Slobodanida (roman), „Everest media”, Beograd, 2014, 230 strana
Sa prvim pasusom novog romana Bobana Kneževića Slobodanida uranjate u haos, ludnicu, izmešanost svega i – svakoga, kao da ste uleteli u vorteks, vrtlog. Avatari Mika Alas i Draža Mihailović jure žene po noćnom klubu „Karusel“ na Ratnom ostrvu u Beogradu, Vuk Stefanović Karadžić ih iz prikrajka posmatra, dok se Ivo Andrić snebiva i premišlja kome da se pridruži: Marku Kraljeviću, Njegošu, Ivi Loli Ribaru ili...
Knežević je otišao korak dalje u odnosu na film Avatar Džejmsa Kamerona: preneo je avatare u srpski milje, obukao ih u domaće ruho, dodelio im naše crte, imena, strasti, ali i politička i svaka druga stremljenja. Ko će koga preći, ko će koga izdati, ko kome smestiti... pitanja su na koja se Knežević ne žuri da da odgovore. To je možda i najslabiji deo romana – radnja se suviše sporo odvija u odnosu na odličan početak.
Okosnica pripovesti je sledeća: u Rusiji je razvijena tehnologija „masovne“ proizvodnje avatara, koja se za sada koristi samo u „zabavne“ svrhe – moguće je, po paprenoj ceni, iznajmiti avatara i uživati u njegovim prednostima. Ali, da li oni koji koriste avatare znaju da to povlači posledice? Da li razmišljaju o tome da postoje i negativne strane izmeštanja svesti? Pitaju li se da li iza nesvakidašnje „zabave“ stoji nešto veće, strašnije, ozbiljnije?
Roman ne bi bio to što jeste da ne postoji paralelni zaplet – zavera na višem nivou, sa planom da se oslobodi... Ne smemo sve baš da otkrijemo, ali rasplet se ipak da naslutiti, pravo pravcato grand finale. Uvukavši u komplikovane događaje i jednog živog, nama bliskog junošu, Dimitrija Vojnova, koji je, zapravo, glavni, sjajni, junak romana, može se naslutiti kuda kraj, ili bar komplikovaniji zaplet, vodi. Knežević daje sumornu završnicu, politički teško prihvatljivu za mnoge od nas koji živimo na ovim prostorima – ali opet, bar u Kneževićevom romanu, moguću, i tako, tako dobru.
Roman u nama budi mnoga pitanja. Da li ćemo se ikada osloboditi tirana i robova u nama, kuda smo otišli i dokle smo stigli u borbi za slobodu, čiju stranu zapravo držimo i ko su nam prijatelji, da ne kažem saveznici, u, kako se čini, neprekidnoj borbi koju vodimo — sa samima sobom? Tvrdoglav smo, previše ponosan narod, uporan, najčešće u pogrešnim stvarima. Takvim nas predstavlja Knežević, jer takvi i jesmo. Nema laži, nema ulepšavanja. Ukoliko ste ljubitelj takve literature – zagrizite slobodno.
Tamara Lujak
Sa prvim pasusom novog romana Bobana Kneževića Slobodanida uranjate u haos, ludnicu, izmešanost svega i – svakoga, kao da ste uleteli u vorteks, vrtlog. Avatari Mika Alas i Draža Mihailović jure žene po noćnom klubu „Karusel“ na Ratnom ostrvu u Beogradu, Vuk Stefanović Karadžić ih iz prikrajka posmatra, dok se Ivo Andrić snebiva i premišlja kome da se pridruži: Marku Kraljeviću, Njegošu, Ivi Loli Ribaru ili...
Knežević je otišao korak dalje u odnosu na film Avatar Džejmsa Kamerona: preneo je avatare u srpski milje, obukao ih u domaće ruho, dodelio im naše crte, imena, strasti, ali i politička i svaka druga stremljenja. Ko će koga preći, ko će koga izdati, ko kome smestiti... pitanja su na koja se Knežević ne žuri da da odgovore. To je možda i najslabiji deo romana – radnja se suviše sporo odvija u odnosu na odličan početak.
Okosnica pripovesti je sledeća: u Rusiji je razvijena tehnologija „masovne“ proizvodnje avatara, koja se za sada koristi samo u „zabavne“ svrhe – moguće je, po paprenoj ceni, iznajmiti avatara i uživati u njegovim prednostima. Ali, da li oni koji koriste avatare znaju da to povlači posledice? Da li razmišljaju o tome da postoje i negativne strane izmeštanja svesti? Pitaju li se da li iza nesvakidašnje „zabave“ stoji nešto veće, strašnije, ozbiljnije?
Roman ne bi bio to što jeste da ne postoji paralelni zaplet – zavera na višem nivou, sa planom da se oslobodi... Ne smemo sve baš da otkrijemo, ali rasplet se ipak da naslutiti, pravo pravcato grand finale. Uvukavši u komplikovane događaje i jednog živog, nama bliskog junošu, Dimitrija Vojnova, koji je, zapravo, glavni, sjajni, junak romana, može se naslutiti kuda kraj, ili bar komplikovaniji zaplet, vodi. Knežević daje sumornu završnicu, politički teško prihvatljivu za mnoge od nas koji živimo na ovim prostorima – ali opet, bar u Kneževićevom romanu, moguću, i tako, tako dobru.
Roman u nama budi mnoga pitanja. Da li ćemo se ikada osloboditi tirana i robova u nama, kuda smo otišli i dokle smo stigli u borbi za slobodu, čiju stranu zapravo držimo i ko su nam prijatelji, da ne kažem saveznici, u, kako se čini, neprekidnoj borbi koju vodimo — sa samima sobom? Tvrdoglav smo, previše ponosan narod, uporan, najčešće u pogrešnim stvarima. Takvim nas predstavlja Knežević, jer takvi i jesmo. Nema laži, nema ulepšavanja. Ukoliko ste ljubitelj takve literature – zagrizite slobodno.
Tamara Lujak