Tom Waits, muzika i mit
Helly Cherry
Jay S. Jacobs, Divlje godine – Tom Waits, muzika i mit, Dereta, 2013. godine, prevod: Ana Miletić
Džejkobsova knjiga ima obećavajući naslov: koristi fokus na ime Tom Vejtsa kako bi privukao pažnju njegovih mnogobrojnih obožavalaca. Taj reklamni trik dodatno pojačava naslovom „Divlje godine“, koji stvara očekivanje uzbudljivih pripovesti, kao i podnaslovom „Mit i muzika“, koji upućuje na glavnu temu oko koje će se graditi priča.
Prvi problem ove knjige je u tome što glamurozni naslov već posle prvih stranica biva izneveren. Pisac uporno ističe kako Tom Vejts polaže prava na svoju privatnost i kako o njegovom životu nije lako da se piše jer se ne zna šta je istina, a šta izmišljotina. Zbog toga se čini da je Džejkobs celu knjigu pisao u nekom kavezu, neprestano pazeći da ne zakorači na teren Vejtsovog privatnog poseda i činjenica o njegovom životu. Ne znam za druge, ali kada čitam o nekom umetniku, najmanje mi je bitno da znam tačne podatke o njegovom životu i školovanju, ne znači mi ništa da vidim izvode iz knjiga rođenja i druge dokumente koji ne govore ništa o toj osobi kao posebnom ljudskom biću zbog kojeg sam se i zainteresovao za njegovu priču. Ipak, Džejkobs nam upravo takve stvari navodi, ističiću ih kao veliko otrkiće u poređenju sa Vejtsovim pričama i mistifikacijama. Dok sam čitao ovu knjigu, samo sam se pitao da li je Tom Vejts uopšte bio obavešten da se o njegovom životu i delu piše ovakva knjiga, jer su svi navodi njegovih reči izvučeni iz intervjua i radio i te-ve emisija, bez njegove žive reči za ovu knjigu. Svakako je pohvalno što je pisac uložio vreme da pregleda sve te dokumente i pogleda brojne emisije, ali je zapanjujuća njegova netaktičnost u plasiranju tih citata. Bez ikakvog kritičkog otklona ili hijerarhijskog vrednovanja on gradi priču o Vejtsu koristeći se citatima iz intervjua u novinama, Vejtsovih ćaskanja u zabavnim emisija, kao i iz nadrealnih priča sa koncerata kojima je najavljivao pesme. Za Džejkobsa, sve je to materijal od iste važnosti. Onaj „mit“ iz naslova tako postaje malo jasniji, pa je razočaranje veće: očekivali smo da nam pisac pojasni šta je to mitsko u samom Vejtsu, a ne da zaključimo da je ta mitologija zapravo proistekla iz ogromnog nerazumevanja Vejtsovog dela i stvaralaštva, nerazumevanja koje produbljuju upravo pisci kakav je Džej S. Džejkobs.
Prvi deo podnaslova je nešto opravdaniji i srećnije razrađen. U ovoj knjizi ćete naći detaljan i hronološki raspoređen razvoj Vejtsove muzike. Za pohvalu je što je pisac uspeo da održi nit u pripovedanju i u celinu poveže priču o njegovom stvaralaštvu, od prvih albuma do (danas pretposlednjeg studijskog albuma) „Real Gone“ i priču o njegovoj filmskoj karijeri. Te dve priče se prirodno prepliću i to sistematizovano sagledavanje pojedinačnih segmenata Vejtsove karijere je najznačajnija odlika ove knjige. Ali čini se da je pisac bio znatno slobodniji u obrađivanju biografske građe nego muzičke, mnogo značajnije i postojanije. U knjizi nećete naći citate iz tih povoljnih kritika koje pisac pominje uz objavljivanje svakog novog Vejtsovog albuma, osim onih koje sam Vejts navodi u svojim intervjuima. Ipak, ovaj sloj knjige je uspešno napisan i daje smisao celom delu. Pisac se povremeno osvrće i na širi muzički kontekst u kojem su izlazili Vejtsovi albumi, navodi anegdote sa snimanja i upućuje na ključne tačke u metamorfozama Vejtsovog stila, što je od velikog značaja za sve one koji su tragali za objašnjenjem kako je Vejts došao do današnjeg neobjašnjivog zvuka, a krenuo je od melanholičnih klavirskih balada. Takođe je značajan i detaljan popis svih Vejtsovih albuma i izdanja, saradnji sa drugim muzičarima i njegovih pesama u tuđem izvođenju koji se nalazi na kraju knjige.
Ono što zasigurno utiče na celokupan doživljaj u čitanju je zastrašujuće nemaran prevod. Možemo da zanemarimo tehničke greške u ravnanju teksta, koje se javljaju u ovom izdanju, ali je vrlo teško neprestano se probijati kroz brojna netranskribovana lična imena koja se, da stvar bude još gora, često menjaju po padežima bez ikakvog obzira prema pravopisu i zdravom razumu. Čini se da je prevodilac po slobodnom nahođenju radio svoj posao – neke stihove je prevodio doslovno, druge je davao u „slobodnom prevodu“, a za neke se nije potrudio ni da ih obeleži. Možda bi svi ovi propusti i mogli da se dozvole da je prevodilac imao imalo svesti u izboru onoga šta će prevoditi otprilike, a šta će ostaviti u originalu. Da je imao samo malo obzira i ostavio naslove poglavlja u originalu, po naslovima pesama ili Vejtsovih albuma, verujem da bi, makar vizuelno, ovo Deretino izdanje imalo neku vrednost, a ovako je potpuna katastrofa.
Andrea Kane