Pas lutalica u Gimnaziji
Helly Cherry
Postoje razlozi zbog kojih možemo da verujemo da nije sve potpuno izgubljeno i da još uvek postoje ljudi koji shvataju važnost muzike, i same umetnosti uopšte. Pošto sam se razočarao u sve institucije u službi obrazovanja, pravo mi je zadovoljstvo da pohvalno govorim o milanovačkoj gimnaziji i nekoliko njenih učenika koji su na 26. mart organizovali koncert „Strej Doga“ („Stray Dog“). U svečanoj sali te škole, gde se održavaju praznične priredbe, predavanja i povremene bioskospke projekcije, beogradski sastav Strej Dog je održao nastup zbog kojeg, i danima posle koncerta, preslušavam neke pesme i prisećam se pojedinih doživljaja sa svirke.
Pre ove svirke nikada ih nisam čuo uživo, a pesme na koje bih naleteo na internetu me nisu obuzimale na prvo slušanje. Zbog tuđih toliko različitih komentara o njihovoj muzici, morao sam da kupim kartu i da dođem na koncert kako bih mogao da formiram svoje mišljenje.
Počeli su koncert sa dvadesetak minuta zakašnjenja. Već od prve pesme osećao sam da imaju izgrađen zvuk i autentičnost. Bogatstvo njihovog zvuka je u spoju akustične i električne gitare, uz klavijaturu i električnu violinu, sve to nošeno odličnom ritam sekcijom. Raznolikost instrumenata je dodatno obogaćena sa dva vokala, muškim i ženskim. Njihova muzika je slojevita i dovoljno je uživanje da se prepustite jednom instrumentu i da pratite njegovo razvijanje kroz pesmu. Pre svirke mi se činilo da sviraju jednolično, ali zapravo u svakoj pesmi postoje suptilne varijacije koje akcentuju određene delove ili drugačije boje atmosferu. U pojedinim pesmama, kakve su „1, 2, 3“ ili „Fire's never wrong“, bio sam potpuno oduvan zvukom slajd gitare. Ta solo gitara je bila savršeno uklopljena u podlogu ostalih instrumenata i na trenutke je zvučala kao neka Gilmorova deonica iz najboljih esid dana. A tako je bilo i u ostalim pesmama – uvek je postojao neki instrument koji se isticao svojim zvukom i davao dubinu u kompoziciji. Posebno me oduševio ženski vokal u pojedinim pesmama koji se svojom bojom savršeno uklapa uz glavni vokal i doprinosi čvrstini tih delova. I generalno je vrlo prijatno videti devojke sa instrumentima na bini; jedna od njih je imala najlepši stidljivi osmeh u koji sam bio zaljubljen tokom cele svirke.
Strej Dog nije bend za svaki dan. Njihova muzika je zahtevna, nećete je doživeti na površno slušanje, a ja je nisam doživeo ni na posvećeno slušanje pre svirke. Međutim, na koncertu sam mogao da uvidim šta je to što ih odlikuje: oni nisu zabavljači, na njihovom nastupu nema igranja, pevač ne priča viceve i ne pravi šou svirajući svoj instrument. Svi članovi su prilično statični, ali tako njihova muzika izlazi u prvi plan i zapravo je ono što sviraju najvažnije. Muzika je ono što okupira i zbog čega se dolazi na njihovu svirku. I oni su toga svesni pa se time namenski koriste da izazovu efekat iznenađenja, kao što su svirajući pesmu „Smile“ odlagali završetak neprestano ponavljajući istu deonicu. To je bilo pravo osveženje u dinamici svirke, jer su neposredno testirali publiku i njihova očekivanja. Prostor za svirku, kakav je svečana sala u gimnaziji, dosta određuje osećaj na koncertu. Ovom bendu je neophodna izvesna blizina kojom će se povezati sa publikom. Ne mogu da zamislim da slušam Strej Dog u nekoj ogromnoj hali. Mali lokali omogućavaju tu prisnost sa bendom i jednostavno primoravaju publiku da se posveti muzici, da slušaju koncert, jer ne možete da razgovarate sa nekim tokom tihe i mirne svirke. Frontmen se retko obraćao publici, osim na kraju svake pesme kada bi se zahvalio. Ipak, veza postoji, emocija je iskrena i snažna i daje mogućnost za saživljavnaje.
Komentar da su im pesme prespore je opravdan ukoliko ste krenuli na trčanje sa Strej Dogom na plejeru, ali ukoliko ste došli na koncert, jedino što je važno je da li te pesme funkcionišu u izrazu celog benda. Pružili su nam najbolji dokaz da imaju originalan i jedinstven zvuk kada su na bis odsvirali pesmu „Lonley boy“, od „The Black Keys“. Slušajući je, pomislio sam kako mi je ova stvar poznata, a onda sam shvatio da je obrada bila toliko u njihovom duhu, obeležena stilom celog benda, tako autentično da sam poverovao da je to stvarno njihova pesma. Mislim da većina njihovih kompozicija ima tu crtu po kojoj biste odmah prepoznali da je to Strej Dog.
Naravno, presudan je frontmenov način pevanja i boja vokala. Dukat Strej (Dukat Stray), kako je njegovo umetničko ime, ima vrlo specifičnu boju i emotivnost u glasu koja je izazov za poistovećivanje i doživljavanje. U nekim pesmama tananost u njegovom glasu je na granici dečaštva. Mislim da je za prosečnog slušaoca kakav sam ja teško da se saživi sa tim glasom jer je emocija vrlo naglašena, no ona nikada ne sklizne u patetiku, ali je na trenutke blizu te granice da bude prenaglašena. Na svirci me je njegov glas potpuno okupirao i najviše sam uživao u tim prebacivanjima iz nižeg u visoki registar, kao i povremenim falsetima. Kompletna muzika benda je u saglasju sa njegovim iznošenjem pesama i tu postoji jedinstvo forme i pevanja. Ako se prepustite zvuku njegovog glasa i potisnete u sebi nelagodu koju nam nameće mačistički kompleks da, kao muškarci, ne smemo da se osećamo ranjivo i krhko, doživećete potpuno saživljavanje sa pesmom. Osećaj katarze imao sam uz izvođenje pesme „Disapper“, jedinom pesmom koja me je kupila na prvo slušanje. U njoj postoji pomenuta kombinacija dva vokala koja zvuči fantastično. Ukoliko vam je makar jedna pesma sa snimka privukla pažnju, to znači da imate neophodna osećanja i empatiju da doživite ovaj bend i verovatno ćete se, kao i ja, oduševiti nastupom uživo.
U nekim stvarima, kao što je bila izvedba pesme „Blue Moon“, falseti su bili toliko učestali da sam izgubio bilo kakvu vezu sa pesmom. Meni lično ništa ne znače tehničke odlike nečijeg pevanja, tako da mi je izvođenje te pesme bilo krajnje dosadno, nisam osetio nikakvu emociju, samo sam slušao i posmatrao jednog čoveka šta on sve može sa svojim glasom. Tada sam pomislio na Baklija i crkvenu pesmu „Chorpus Christi Carol“ koja se nalazi na albumu „Grace“. Meni je ta pesma potpuno nerazumljiva i apsolutno suvišna na tom savršenom albumu, ali verujem, ako je Bakli mislio da ona treba da se nalazi tu, sigurno je bio u pravu, samo što ja ne mogu to da shvatim. Tako je bilo i sa Dukatovim izvođenjem pesme „Blue Moon“. Uviđao sam da tu postoje jasni razlozi zbog kojih je njegovo pevanje vredno pažnje, ali meni je bilo skoro beznačajno. Mnogo više sam uživao u povremenim izletima u takvo pevanje, jer je to davalo dodatnu dimenziju pesmi. Ovako mi se činilo kao stvar forme, bez sadržine.
Danima nakon svirke preslušam njihove pesme. I siguran sam da bih teško mogao da ih svakodnevno slušam, ali sam ubeđen da ću imati dane u godini kada ništa drugo sem Strej Doga neće moći da me dotakne. Mislim da je prosečnost tekstova ono što me najviše odbija da se saživim sa tim pesmama. Ako ne razmišljate o značenju reči i prepustite se melodiji pevanja i muzici, tim pesmama stvarno nema šta da se zameri. Ali ukoliko obratite pažnju na tekst i na ono što se u njemu govori, nećete naći neko lirsko bogatstvo u njemu. Ovi tekstovi ne bi mogli da funkcionišu na srpskom jeziku baš zbog toga što se koriste ustaljenim frazama, očekivanim rimama i zaključcima. Engleski jezik izmešta njihovo značenje u egzotičnost stranog jezika i njihov smisao nam je za toliko bogatiji i zanimljiviji, ali sumnjam da će jednom prosčenom slušaocu amerikane išta u tim tekstovima biti novo i neverovatno. Postoje i one u kojima je ostvareno potpuno jedinstvo između forme muzike, načina pevanja i smisla teksta, kakve su pesme „1, 2, 3“, „Fire's never wrong“ i „Whipser“. U drugim pesmama se motivi prečesto ponavljaju ili je njihova varijacija mala, javljaju se iste reči i osećaj je nepromenljiv. Razmišljajući o tome opet sam se setio Baklija i kako njegove pesme, kako god da su otpevane, uvek imaju neke slike, neki izraz ili melodičnost reči zbog koje ćete tu pesmu poželeti da čujete opet. Čak i kada te stihove prevedete na drugi jezik, smisao i njihovo značenje je toliko inovativno da se osećaj ne gubi. Ako biste preveli tekstove Strej Doga, reči bi se razvodnile. Možda je to i jedina slabost ovog benda.
Očigledno je da oni sa jasnom svešću i planom prave svoje pesme. Poštuju određenu estetiku koja odlikuje njihov zvuk, a to se može videti i u spotovima, pogotovo za pesmu „Time“. U tom spotu postoje dugi i usporeni kadrovi i insistira se na doživljaju celokupne slike urpavo kroz muziku, ona određuje dinamiku samog spota i ponašanje likova u njemu. Takav je i snimak izvođenja pesme „Fire's never wrong“ koji je pravo remek delo i možda najpribližnije prenosi atmosferu koju stvara njihova živa svirka.
Mislim da ih posle ovog teksta neću slušati neko vreme, ali ću prvom sledećom prilikom otići na njihov koncert, jer verujem da je smisao ovog benda u njihovom nastupu i živoj svirci koja je pravo emotivno putovanje. A i onim koncertom su me kupili, postao sam fan, mada to ne priznajem olako.
Andrea Kane
Pre ove svirke nikada ih nisam čuo uživo, a pesme na koje bih naleteo na internetu me nisu obuzimale na prvo slušanje. Zbog tuđih toliko različitih komentara o njihovoj muzici, morao sam da kupim kartu i da dođem na koncert kako bih mogao da formiram svoje mišljenje.
Počeli su koncert sa dvadesetak minuta zakašnjenja. Već od prve pesme osećao sam da imaju izgrađen zvuk i autentičnost. Bogatstvo njihovog zvuka je u spoju akustične i električne gitare, uz klavijaturu i električnu violinu, sve to nošeno odličnom ritam sekcijom. Raznolikost instrumenata je dodatno obogaćena sa dva vokala, muškim i ženskim. Njihova muzika je slojevita i dovoljno je uživanje da se prepustite jednom instrumentu i da pratite njegovo razvijanje kroz pesmu. Pre svirke mi se činilo da sviraju jednolično, ali zapravo u svakoj pesmi postoje suptilne varijacije koje akcentuju određene delove ili drugačije boje atmosferu. U pojedinim pesmama, kakve su „1, 2, 3“ ili „Fire's never wrong“, bio sam potpuno oduvan zvukom slajd gitare. Ta solo gitara je bila savršeno uklopljena u podlogu ostalih instrumenata i na trenutke je zvučala kao neka Gilmorova deonica iz najboljih esid dana. A tako je bilo i u ostalim pesmama – uvek je postojao neki instrument koji se isticao svojim zvukom i davao dubinu u kompoziciji. Posebno me oduševio ženski vokal u pojedinim pesmama koji se svojom bojom savršeno uklapa uz glavni vokal i doprinosi čvrstini tih delova. I generalno je vrlo prijatno videti devojke sa instrumentima na bini; jedna od njih je imala najlepši stidljivi osmeh u koji sam bio zaljubljen tokom cele svirke.
Strej Dog nije bend za svaki dan. Njihova muzika je zahtevna, nećete je doživeti na površno slušanje, a ja je nisam doživeo ni na posvećeno slušanje pre svirke. Međutim, na koncertu sam mogao da uvidim šta je to što ih odlikuje: oni nisu zabavljači, na njihovom nastupu nema igranja, pevač ne priča viceve i ne pravi šou svirajući svoj instrument. Svi članovi su prilično statični, ali tako njihova muzika izlazi u prvi plan i zapravo je ono što sviraju najvažnije. Muzika je ono što okupira i zbog čega se dolazi na njihovu svirku. I oni su toga svesni pa se time namenski koriste da izazovu efekat iznenađenja, kao što su svirajući pesmu „Smile“ odlagali završetak neprestano ponavljajući istu deonicu. To je bilo pravo osveženje u dinamici svirke, jer su neposredno testirali publiku i njihova očekivanja. Prostor za svirku, kakav je svečana sala u gimnaziji, dosta određuje osećaj na koncertu. Ovom bendu je neophodna izvesna blizina kojom će se povezati sa publikom. Ne mogu da zamislim da slušam Strej Dog u nekoj ogromnoj hali. Mali lokali omogućavaju tu prisnost sa bendom i jednostavno primoravaju publiku da se posveti muzici, da slušaju koncert, jer ne možete da razgovarate sa nekim tokom tihe i mirne svirke. Frontmen se retko obraćao publici, osim na kraju svake pesme kada bi se zahvalio. Ipak, veza postoji, emocija je iskrena i snažna i daje mogućnost za saživljavnaje.
Komentar da su im pesme prespore je opravdan ukoliko ste krenuli na trčanje sa Strej Dogom na plejeru, ali ukoliko ste došli na koncert, jedino što je važno je da li te pesme funkcionišu u izrazu celog benda. Pružili su nam najbolji dokaz da imaju originalan i jedinstven zvuk kada su na bis odsvirali pesmu „Lonley boy“, od „The Black Keys“. Slušajući je, pomislio sam kako mi je ova stvar poznata, a onda sam shvatio da je obrada bila toliko u njihovom duhu, obeležena stilom celog benda, tako autentično da sam poverovao da je to stvarno njihova pesma. Mislim da većina njihovih kompozicija ima tu crtu po kojoj biste odmah prepoznali da je to Strej Dog.
Naravno, presudan je frontmenov način pevanja i boja vokala. Dukat Strej (Dukat Stray), kako je njegovo umetničko ime, ima vrlo specifičnu boju i emotivnost u glasu koja je izazov za poistovećivanje i doživljavanje. U nekim pesmama tananost u njegovom glasu je na granici dečaštva. Mislim da je za prosečnog slušaoca kakav sam ja teško da se saživi sa tim glasom jer je emocija vrlo naglašena, no ona nikada ne sklizne u patetiku, ali je na trenutke blizu te granice da bude prenaglašena. Na svirci me je njegov glas potpuno okupirao i najviše sam uživao u tim prebacivanjima iz nižeg u visoki registar, kao i povremenim falsetima. Kompletna muzika benda je u saglasju sa njegovim iznošenjem pesama i tu postoji jedinstvo forme i pevanja. Ako se prepustite zvuku njegovog glasa i potisnete u sebi nelagodu koju nam nameće mačistički kompleks da, kao muškarci, ne smemo da se osećamo ranjivo i krhko, doživećete potpuno saživljavanje sa pesmom. Osećaj katarze imao sam uz izvođenje pesme „Disapper“, jedinom pesmom koja me je kupila na prvo slušanje. U njoj postoji pomenuta kombinacija dva vokala koja zvuči fantastično. Ukoliko vam je makar jedna pesma sa snimka privukla pažnju, to znači da imate neophodna osećanja i empatiju da doživite ovaj bend i verovatno ćete se, kao i ja, oduševiti nastupom uživo.
U nekim stvarima, kao što je bila izvedba pesme „Blue Moon“, falseti su bili toliko učestali da sam izgubio bilo kakvu vezu sa pesmom. Meni lično ništa ne znače tehničke odlike nečijeg pevanja, tako da mi je izvođenje te pesme bilo krajnje dosadno, nisam osetio nikakvu emociju, samo sam slušao i posmatrao jednog čoveka šta on sve može sa svojim glasom. Tada sam pomislio na Baklija i crkvenu pesmu „Chorpus Christi Carol“ koja se nalazi na albumu „Grace“. Meni je ta pesma potpuno nerazumljiva i apsolutno suvišna na tom savršenom albumu, ali verujem, ako je Bakli mislio da ona treba da se nalazi tu, sigurno je bio u pravu, samo što ja ne mogu to da shvatim. Tako je bilo i sa Dukatovim izvođenjem pesme „Blue Moon“. Uviđao sam da tu postoje jasni razlozi zbog kojih je njegovo pevanje vredno pažnje, ali meni je bilo skoro beznačajno. Mnogo više sam uživao u povremenim izletima u takvo pevanje, jer je to davalo dodatnu dimenziju pesmi. Ovako mi se činilo kao stvar forme, bez sadržine.
Danima nakon svirke preslušam njihove pesme. I siguran sam da bih teško mogao da ih svakodnevno slušam, ali sam ubeđen da ću imati dane u godini kada ništa drugo sem Strej Doga neće moći da me dotakne. Mislim da je prosečnost tekstova ono što me najviše odbija da se saživim sa tim pesmama. Ako ne razmišljate o značenju reči i prepustite se melodiji pevanja i muzici, tim pesmama stvarno nema šta da se zameri. Ali ukoliko obratite pažnju na tekst i na ono što se u njemu govori, nećete naći neko lirsko bogatstvo u njemu. Ovi tekstovi ne bi mogli da funkcionišu na srpskom jeziku baš zbog toga što se koriste ustaljenim frazama, očekivanim rimama i zaključcima. Engleski jezik izmešta njihovo značenje u egzotičnost stranog jezika i njihov smisao nam je za toliko bogatiji i zanimljiviji, ali sumnjam da će jednom prosčenom slušaocu amerikane išta u tim tekstovima biti novo i neverovatno. Postoje i one u kojima je ostvareno potpuno jedinstvo između forme muzike, načina pevanja i smisla teksta, kakve su pesme „1, 2, 3“, „Fire's never wrong“ i „Whipser“. U drugim pesmama se motivi prečesto ponavljaju ili je njihova varijacija mala, javljaju se iste reči i osećaj je nepromenljiv. Razmišljajući o tome opet sam se setio Baklija i kako njegove pesme, kako god da su otpevane, uvek imaju neke slike, neki izraz ili melodičnost reči zbog koje ćete tu pesmu poželeti da čujete opet. Čak i kada te stihove prevedete na drugi jezik, smisao i njihovo značenje je toliko inovativno da se osećaj ne gubi. Ako biste preveli tekstove Strej Doga, reči bi se razvodnile. Možda je to i jedina slabost ovog benda.
Očigledno je da oni sa jasnom svešću i planom prave svoje pesme. Poštuju određenu estetiku koja odlikuje njihov zvuk, a to se može videti i u spotovima, pogotovo za pesmu „Time“. U tom spotu postoje dugi i usporeni kadrovi i insistira se na doživljaju celokupne slike urpavo kroz muziku, ona određuje dinamiku samog spota i ponašanje likova u njemu. Takav je i snimak izvođenja pesme „Fire's never wrong“ koji je pravo remek delo i možda najpribližnije prenosi atmosferu koju stvara njihova živa svirka.
Mislim da ih posle ovog teksta neću slušati neko vreme, ali ću prvom sledećom prilikom otići na njihov koncert, jer verujem da je smisao ovog benda u njihovom nastupu i živoj svirci koja je pravo emotivno putovanje. A i onim koncertom su me kupili, postao sam fan, mada to ne priznajem olako.
Andrea Kane