Na Special People Club sam naleteo sasvim slučajno kako to obično i biva, kopajući po opskurnim blogovima bespućima interneta. Papirnih fanzina je i tako malo, a još manje je onih koje rade devojke.
Još neobičnije u vezi čitave priče je to što je u pitanju neka vrsta art fanzina koji je bio u isto vreme i neka vrsta dnevnika samih autorki. Svoja razmišljanja, dešavanja, poente koje su pokupile iz raznih životnih situacija pretočile su u svoje radove koji su neretko bili apstraktni i svakako ne na prvu loptu. U želji da saznam nešto više o autorkama i samom fanzinu stupio sam u kontakt sa njima. Sa druge strane dobio sam jako pozitivan vajb i dve devojke raspoložene za priču. I tako eto nas na početku ove priče. Nina, Neda i Nenad. Kao početak nekog vica ili naslov trash filma 80ih.

HC: Za početak, možete li nam se predstaviti, ko ste i čime se bavite?
Neda: Bok, ja sam Neda. Studetnica likovne pedagogije, još uvijek. Živim u Ljubljani, ali često sam i u Čakovcu iz kojeg dolazim. Trenutno pišem diplomski rad, crtam, slikam, stvaram.
Nina: Ja sam Nina Mrđenović, živim u Sloveniji, gdje se bavim keramikom i ilustracijom.

HC: Možete li nam reći koja je priča iza ovog fanzina? Kada ste počinjale, koja je bila vaša ideja?
Nina: Sa fanzinom smo počele prije 2 godine mi se čini. Obadvije smo bile u nekem jako čudnom razdoblju. Život nam je bio u potpunom kaosu, petljale smo se s nekim čudnim ljudima i više manije su nam se događale iste priče i nekako su stvari iz fanzina svi ti događaji pretvoreni u crteže.
Neda: Fanzin je nastao u srpnju 2013. U Ljubljani održavao se neki mini sajam fanzina (Caffeine hours, Menza pri koritu) pa smo Nina i ja odlučile na brzinu napraviti svoj. Obje  stalno nešto crtamo, pa nije bio problem sakupiti radove i sastaviti ih u fanzin. Meni osobno je dugo bila želja napraviti jedan, volim ih čitati i općenito mi je super ta ideja fanzinaštva.

HC: U kojoj su meri vaši radovi lični, da li su namenjeni posebnim osobama? Sa kime komunicirate u njima, da li možda i sa samim sobom? Pitam zbog vašeg izraza koji nije svakidašnji, uobičajen, često je apstraktan sa malo ili nimalo teksta...
Neda: Nina i ja smo zajedno studirale, svakodnevno se družile, stvarale jedna pored druge. Našle smo se u jednom čudnom periodu životnih promjena, rekla bih da se radovi temelje na tome. Apsurdne svakodnevne situacije. Za svoje radove mogu reći da su namjenjeni svima. Proizlaze iz mojih iskustva gubljenja dostojanstva, traženja same sebe, traženja nečega, paranoje, tjeskobe i ostalih stvari kroz koje prolaze mlade izgubljene djevojke. Svojim sličicama gotovo uvijek dodajem tekst jer im to potpuno mijenja koncept. Na taj način i gledatelj/čitatelj može rad doživjeti osobno, prilagoditi sam sebi. Nije nužno da doživljava mene i moju priču.
Nina: Uf, pa mislim da baš zbog tih priča koje su nam se događale ima nekih sličnosti, iako ima razlika u načinu crtanja. Nekako smo komunicirale sa ljudima koji nas nisu mogli ili htjeli slušat u realnosti, ali vjerojatno je fanzin samo podsjetnik nama. Barem sam se ja puno puta osjećala glupo zbog nekih nezrelih odluka, pa me nekako svi ti crteži podsjećaju na svađanje sa samom sobom.

HC: Kakvo je generalno interesovanje za vaš fanzin? Da li se ljudi interesuju, da li shvataju poruku koju želite da prenesete?
Nina: Pa bio je neki sajam fanzina ili nešto takvo u Ljubljani pa smo ih tamo nekoliko izmjenile. Svako malo ih dijelimo naokolo i dobijemo pozitivan odgovor. Prema tome mi se čini da je generalno dobar  feedback (ali ja nemam baš puno iskustva sa fanzinima).
Neda: Pa na sajmu baš i nije bilo zainteresiranih jer smo bile jedine sa običnim oldschool kopiranim fanzinom. Neki su bili zainteresirai za trejd, ali premalo na žalost. Uglavnom smo ih dijelile prijateljima, kojima se svidio, barem su tako rekli. Kasnije sam saznala da moj frend Loren iz Crnog flomastera fanzin več neko vrijeme kopira i dijeli dalje gdje god stigne. Hvala Lorenu i Velaču koji spomenuo fanzin na Cfu.

HC: Da li u Sloveniji postoje slični fanzini? I da li je generalno razvijena fanzinaška scena? Osim Stripburgera koji je sada već ušao i u legalne tokove ne znam šta se dešava po pitanju takvih glasila...
Neda: Ne čini mi se da ima baš puno toga. I na onom sajmu fanzina mi se činilo da ima puno više dizajnerskih fanzina, dakle printanih u tiskarama, izgledaju više kao  knjige. Ja sam o fanzinima prvo čula od jedne prijateljice iz Australije, a onda od Nede prije koju godinu. Prije nisam ni znala da to postoji. Nekako mi se čini da se ljudima ne da bavit s nečim ako nije ozbiljno, u smislu da nije objavljeno kod nekog izdavača. I kod Stripburgera nekad kažu da imaju problem pronaći  nove autore.
Nina: Ja sam naviknuta isključivo na fanzine sa pank scene, a u Sloveniji toga baš i nema. Imam osjećaj da ih u današnje vrijeme ljudi na sceni baš ne vole. Znam samo za jedan aktualni webzin kojeg pratim i to je to. Mislim da imam premalo informacija da bih odgovorila, barem što se tiče nekih drugih subkultura. 

HC: Da li postoji neki plan o daljem radu, jeste li razmišljale o narednom broju i kada bi on mogao da se pojavi?
Nina: Baš kad ste nam pisali smo se našle na kavi i pičale o mogućnosti da napravimo novi broj. Ali nemam pojma kad bi to moglo biti, javimo se!
Neda: Nina i ja više ne provodimo dane zajedno kao nekada, ali bilo je riječi o novom broju. Sve je moguće.

Ovaj razgovor je ilustrovan nekim Nedinim radovima.
To je to dragi naši. Devojke možete cimnuti na ovaj i ovaj mejl, pa neka se malo ubrzaju. Neki posebni ljudi sa nestrpljenjem čekaju nove njihove radove. :)