Miloš Jocić (1988, Novi Sad) jedan je od urednika i osnivača „Međutima“, onlajn časopisa za književnost i kulturu. Jedan od urednika i pokretača „Zing!“-a, sajta posvećenog Kursu kreativnog pisanja proze na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Trenutno je na doktorskim studijama srpske književnosti i jezika na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Poeziju i prozu objavljuje na: kosmofabrika.tumblr.com, kvestikosmos.tumblr.com, i @miloshZbori. Jedna od stvari, po kojima je možda najpoznatiji i najzapaženiji, a koja je i povod ovog našeg razgovora su njegove tviter priče objedinjene u nazivu "Kvest i kosmos". 
Šta su to tviter priče, kako one nastaju, ko su Miloševi likovi i za čime tragaju. O svemu tome i još po nečemu u razgovoru koji sledi.

HC: Tviter priča kao forma postoji već par godina u svetu. Možeš li nam ispričati ukratko o nastanku i razvoju samog fenomena? Kako si otkrio taj svet?
MJ: Verujem da je nastanak Tviter priče došao prirodno. Sa dolaskom društvenih mreža u potpunosti je ostvareno predviđanje o takozvanom „Web 2.0”, iteraciji interneta u kojoj se sadržaj dinamično oblikuje i stvara. Drugim rečima, umesto „prvobitnog” interneta na kom je jasno postojala razlika između tvorca i korisnika sadržaja, danas se ta linija briše.  Ostavimo po strani očigledne primere poput Tvitera ili Fejsbuka i pogledajmo sajtove poput Reddita, raznih -chanova, 9gaga, itd. U pitanju su hibridi društvenih mreža, foruma, info-sajtova, razonodnih sajtova, sajtova za deljenje i ocenjivanje sadržaja... Tako nešto svakako nije postojalo, recimo, 1999. godine, zar ne?
Prirodno je onda zaključiti da je takvo onlajn okruženje dovelo do buma kreativne energije. Podsetimo se: sada tvorac sadržaja nije, kao pre 20 godina, samo onaj ko zna da napravi sajt (dakle, koji odlično poznaje HTML, CSS) ili onaj koji piše za neku veb prezentaciju. Sada svako može napraviti sajt, svako može objavljivati svoje slike, filmove ili priče na bezbroj različitih mesta. Demokratizacija kreativnosti! U tom smislu, nije nimalo čudno što se neko u jednom trenutku – a zaista ne znam ko, niti kada, ako se to uopšte može znati – dosetio da je onih 140 karaktera Tvitera sjajan potencijal za jedan novi, interesantan diskurs kratke priče. Uostalom, tako sam i ja nabasao na taj fenomen, kao sasvim običan korisnik. Jednog dana sam u rubrici „Suggestions” video profil ili dva koji su se bavili pisanjem nečega što se zove „Tviter proza”, and that's history, kako reče jedan pesnik.

HC: Ti si jedan od prvih koji je kod nas počeo da piše fantastiku u 140 karaktera. Šta te je privuklo toj formi?
MJ: Nije to bio neki naročito misaon proces. Sada vam mogu, sa vremenske distance,  nabrajati razloge zašto je prozno stvaranje na tako karakterističnoj mreži poput Tvitera zanimljivo iz književno-kulturološke perspektive. Tada, a bilo je to pre možda pet ili šest godina, jednostavno sam bio opčinjen neobičnošću te pojave. Prosto, napisao sam nekoliko tviter priča za jedan od časova Kreativnog pisanja proze (koji se održavaju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu) kako bih ispao pametan i da bih, kao što i svi pisci (početnici i iskusniji) maštaju, fascinirao čitaoce nečim svežim. Sava Damjanov, vrhunski postmoderni autor i profesor na tom Kursu, pitao me je da li se inače zanimam tom formom; poput mene, bio je oduševljen njenom neobičnošću. Tako je, u suštini, sve i počelo. Dečačkom oduševljenošću nečim novim što je pružalo nebrojene mogućnosti igranja. Sava Damjanov mi je inače veoma pomagao u mojim početnim opipavanjima „žanra” tviter priče, ponajviše slušajući moje katkad blesave katkad uspešne ideje o razvoju mog onlajn pisanja.

HC: Koliki je izazov priču ispričati u 140 karaktera?
MJ: Ima dana... U pitanju je, naravno, specifičan oblik, neka vrsta proznog haikua, neohaikua. Nema tu metričkih usmeravanja u vidu broja slogova, stihova, rime i strofa, ali ima ograničenosti karkateristične za doba imejlova i poslovnih izveštaja – ograničenosti u broju karaktera, odnosno da stvar bude grđa, characters with spaces! Kao i sve utvrđene forme (a čitaoci će mi oprostiti što svoje pričuljke poredim sa plemenitim prethodnicima poput soneta ili deseterca), Tviter priče zahtevaju dozu discipline i domišljatosti ne mogu se u potpunosti, makar je to kod mene slučaj, svesti na nekakvu minijaturnu improvizaciju. Volim, doduše, da pišem sa dozom džezerske dovitljivosti kako bi se u tekstu osetila živost povezana sa nehotičnošću – u sintaksi, jeziku ili samom narativu – ali pisanje Tviter priče često se svodi na pesnički posao uglavljivanja onog što želim napisati u ono što mogu napisati. I priznaću, ima raznih dana. Nekad napišem fragment kojim sam izuzetno zadovoljan a koji jedva da je rečenicu dug;  drugi put provodim čitave minute (kao što su pisci soneta, verujem, nekada provodili dane sređivajući svoje stihove; eto vam posledice brzine informatičkog doba) pokušavajući da nađem samo taj jedan character koji mogu promeniti ili izbaciti kako bi priča, nakon te Tviterove automatske i surove lekture, mogla biti objavljena.

HC: Junaci tvojih priča su tehnomanti, tehnovitezovi, kosmonauti, roboti, bića sa margine... Za čime/kime oni tragaju, i imaju li neku zajedničku nit?
MJ: Vrlo lepo pitanje! Ima, znate, Horhe Luis Borhes veoma zanimljivu priču (pritom i vrlo borhesovsku), pod imenom „Četiri ciklusa”. U njoj, Borhes kaže da na svetu postoje samo četiri priče; a treća priča govori o jednoj potrazi. Jason traži zlatno runo, Odisej traži svoj dom, i tako dalje. I Borhes uočava da je u prošlosti svaki poduhvat bio uspešan jer, ali da to danas nije slučaj. Kapetan Ahab, čije se utvarne verzije nalaze u nekoliko mojih priča, nalazi kita na kraju Mobi Dika, ali ga on rastrže.
„Potraga” mi je veoma bliska što zbog njene arhetipske snage, što zbog simpatične reinvencije tog motiva u popularnoj kulturi, pre svega u društvenim i video igrama (hipertekstovana zbirka mojih priča, tek delom objedinjena na platformi Tumblr, sa namerom se zove Kvest i kosmos). Potrage u mojim tekstovima, ako smem na trenutak tumačiti samog sebe, nisu uzvišene ili tragične; nemam ja nikakvih Prstenova moći ili Zvezda smrti. Nema, dakle, jasnog cilja. Moje fantazijske priče smeštene su u civilizaciju tehnoloških gradova i zmajeva, a naučnofantastične u doba rane i tihe kolonizacije svemira, i ni u jednom od tih svetova nema velikih potresa i strašnih legendi o junacima čije se sudbine prepliću sa sudbinom sveta. Ima dosadne jednoličnosti u tom roju mojih likova, i to mi se sviđa. Tviter je ipak miks društvene mreže i blogosfere, pa tako i ja pišem priče koje su zapravo minijaturni dnevnici, sitne i intimne potrage, a ne ogromne priče o spašavanju sveta koje su čest predložak u žanru fantastike. U tom smislu postoji velika tonalna povezanost između svih mojih priča, bilo da one govore o sovjetskim orbitalnim stanicama ili druidskim kolibama.

HC: Do sada na tviteru imaš objavljenih oko 2000 priča. Da li postoje neke koje si objavljivao na drugom mestu, ili neke koje još uvek čuvaš za sebe?
MJ: Postoji dosta njih, i ovo kažem veoma srećan, koje su objavljene na drugim mestima. Neka od njih su mi posebno draga, poput Književnog magazina, gde su mi priče bile štampane prvi put. Bilo je to u vreme kada još nisam ni znao šta tačno radim sa tim silnim stočetrdesetokaratnim zapisima, ali sam znao da ih je zabavno pisati, pre svega zbog dečijeg sna da pišem fantastične priče a da ih neko, je li, čita. Naročito dragi su mi i zbornici i temati posvećeni neoavangardnom pravcu signalizmu, koji se objavljuju relativno često zahvaljujući vatrenom i neumornom Miroljubu Todoroviću, čoveku koji je i začetnik tog pravca. U signalističkim zbornicima moje priče izgledaju i najviše ušuškane u pravom društvu, uz moje i tuđe vizuelne pesme, eksperimentalne eseje, avangardne naučnofantastične priče (uglavnom autora objavljivanih u izdavačkoj kući Tardis) i sveopšti literarni kabare.
Ne postoje priče koje čuvam za sebe, odnosno one koje napišem ali iz nekog razloga ne objavljujem. Većina probnih zabeleški preživi najviše mesec dana pre nego što od njih nastanu priče. Postoji, sa druge strane, čitava građa ideja, mapa, likova, događaja i mesta koje još čame u obliku koncepta, čekajući pravi trenutak da budu napisani. Sve u svoje vreme.

HC: Trenutno te na tviteru prati skoro 3500 ljudi. Kakvi su komentari čitalaca i generalno reakcije na ovakav jedan izraz?
MJ: Komentari su, bogu hvala, veoma pozitivni (oni koji me ne vole, jednostavno kliknu unfollow!), iako kao i svaki drugi autor ne mogu znati koliko ljudi zaista čita, i kako. Kao što i neki pošten pisac pred sobom ima samo broj prodatih knjiga, ali ne i božansko znanje o tome koliko je od tih prodatih primeraka zaista pročitano, ni ja ne mogu znati kako se tačno moje priče čitaju. Da li ih uopšte neko i čita, od tih nekoliko hiljada ljudi? Da li ih samo krajičkom oka uhvate na tajmlajnu? Ili odu, jednom u nekoliko nedelja, na moj profil i čitaju ih u cugu? Da li im se bar neka zaglavi u glavama nakon čitanja? To bi, mislim, bila najlepša recepcija, takvo zaglavljivanje priče u glavi.
U svemu ovome naravno pomaže i što priče pišem i objavljujem na društvenoj mreži, odnosno mestu kojem je primarna uloga komunikacija. To je, podsetimo se, nešto što „analogna” knjiga i književnost nemaju, ukoliko ne govorimo o promocijama, književnim večerima, javnim čitanjima itd. Svaku moju priču, hteo ne hteo, recitujem kao pesnik na trgu, dok ljudi prolaze.
Glede samih reakcija, izuzetno se bojim komentara čitalaca koji moje priče „ne razumeju”. Ne zato što sam naročito komplikovan mislilac, već zato što znam da stil kojim pišem – fragmentaran, nedorečen, impresionistički – zna otići u kriptičnost. Umesto da čitaoci ostanu fascinirani nedorečenošću, ponekad ostanu neprijatno začuđeni njome, pitajući se možda „šta je pisac hteo da kaže”. I drago mi je da čitaoci sa vremena na vreme skreću pažnju na ovo. Uprkos onima što samo otprate ukoliko im se nešto ne sviđa, Tviter je i dalje drzak, drčan i odveć samouveren i to je veoma poželjno za mladog pisca. Tako da, ima tih čitalačkih zapisa koji su pozitivni, zatim manje pozitivni, pa upitni, a ima i ljudi koji jednostavno žele da se nadovežu na ono pročitano. Sve je to za autora veoma zabavno.

HC: Pretpostavljam da bi jednoga dana želeo da izdaš zbirku svojih tviter priča. Da li imaš ideju kada bi to moglo da se desi i kako bi sve to izgledalo?
MJ: Jednu zbirku sam već napravio, i to je bio užasno težak urednički posao jer sam u to vreme već imao preko hiljadu priča. Selekcija onih ne samo najboljih, već pre svega najreprezentativnijih je bila strašna muka. Ta zbirka bila je odbijena na jednom konkursu za prvu knjigu sa, rekao bih, pravom. Bila je to loša zbirka, potpuno strana i odbojna za novog čitaoca (setimo se onoga što sam rekao o povremenoj hermetičnosti mojih priča – tada su, mislim, skoro sve bile neprijatno zakukuljene), iako mi se sviđao priređivački posao koji sam tada uradio. Priče su bile veoma lepo objedinjene i u finoj međusobnoj komunikaciji, ali kao što rekoh, sadržaj nije bio toliko upečatljiv.
Nije mi se, takođe, sviđalo ni to što nikako nisam mogao da tu knjigu predstavim drugačije nego „zbirku Tviter priča”. To sa jedne strane jeste, prirodno, bila zbirka Tviter proze, i nešto što bi kao sveža književna pojava zainteresovalo potencijalnog izdavača, a potom i čitaoca. Međutim, tim opisom kao da se čitavo delo svelo na jedan prolazan fazon kojem je mnogo važnija forma nego ono što je njom kazano. Imaju Englezi dobru reč, gimmick: marketinški korisnu posebnost koja, u stvari, nema nikakvog dubljeg smisla ili vrednosti. Spravljajući tu zbirku video sam da sam svoje priče, tu na papiru, sveo na gimmick. Koliko god voleo da ih ljudi čitaju kao, šta ja znam, ekofantastiku, opoetizovanu fantaziju, atmosferični SF itd, publika bi ih primila kao zezanciju po imenu „Tviter proza”. Nerazrešiva dilema, kao što možete videti. Ako priče nazovem „Tviter prozom”, sveo sam ih na formalno pomodarstvo; ako ih pak ne nazovem „Tviter prozom”, onda sam od njih načinio konfuzne, neukorenjene zabeleške za koje čitalac nema pojma zašto imaju manje od 140 karaktera, zašto se u njima koriste simboli „tarabe”, i tako dalje.

HC: Da li misliš da bi tvoje priče na papiru izgubile na nečemu, ili bi naprotiv, papir dao neku drugu, dodatnu, i „opipljivu” dimenziju, možda doneo i neke nove čitaoce?
MJ: Ovo pitanje se odlično nadovezuje na prethodno. Dakle, jedan od velikih razloga zašto ta zbirka nije uspela i zbog čega mi je predstavljala veliku školu i uvid u ono kako želim pisati, jeste što te priče jednostavno nisu dobro izgledale na papiru. Izgledale su kao gomila nedovršenih fragmenata – što je nešto čemu i težim i što na Tviteru, koji je manje-više i namenjen dijagonalnom čitanju, veoma dobro funkcioniše. Ali kada pred sobom držite svesku od stotinjak priča, sa tri ili četiri na svakoj stranici, i tako u jednoj lavini čitate fragment za fragmentom, vi zapravo ne čitate ništa, vi slušate belu buku. Ima na Tviteru zanimljiv bot-profil pesnika T. S. Eliota koji tvituje odlomke iz svoje poezije. I sada zamislite: u rukama držite njegovu Pustu zemlju, jedno moćno i opijajuće delo, i ta poema će gutati vas koliko i vi nju. Međutim, uzmite štampanu zbirku Eliotovih pesničkih fragmenata-tvitova i čitaćete gomilu lepo zvučećih, ali sasvim nepovezanih i stoga nejakih delića pesničke informacije koji ne vode ničemu osim trenutnom zadovoljenju. A pride i brzo dosade. U tome leži moj veliki izazov, odnosno projekat kojem sam trenutno posvećen: kako napisati knjigu (knjigu, a ne timeline!) Tviter proze a da to ne bude zezancija, konceptualni eksperiment, već organsko i jako delo, koje će ili prevazići loše osobine Tviterovog minus-postupka ili naći način da ga uspešno obujmi u sebe.
Što se tiče štampanog izdanja u kontekstu novih čitalaca, o tome ne razmišljam. Papir posmatram samo kao još jedan stilski izazov, borbu da jedan moderan diskurs poput Tvitera učinim moćnim i čitljivim i u tradicionalnom obliku. Knjiga je samo jedan od načina distribucije napisanog – a u slučaju mikroproznog žanra koji pišem, internet je podjednako dobar u pronalaženju novih čitalaca kao i neka osrednja izdavačka kuća.

HC: Verujem da je tviter priča kao forma još uvek „andergraund“ i nepriznata od strane akademskih krugova. Da li si možda upućen, kao neko ko je ipak završio srpsku književnost i jezik i prati situaciju, kakvo je trenutno stanje? Da li se možda neko iz pomenutih krugova ozbiljnije počeo baviti ovim fenomenom?
MJ: Tviter pričama se istraživači manje posvećuju, a razlog je jednostavan. Nema u tim pričama, makar zasad, mnogo toga zanimljivog sa akademskog gledišta. Ipak je to jedan mali i mlad oblik izražavanja. Engleski jezik, nesumnjiva lingua latina današnjeg sveta, dao je četvoro ili petoro tek kvalitetnih pisaca; u Srbiji, njih četvoro ili petoro uopšte i pišu Tviter prozu. To je jedan, kao što rekoste, andergraund stil pisanja, što mu ipak donosi i naročitu čar, kiberpankovsku privlačnost pisanja u mreži, subverzivnog stvaranja, odašiljanja signala u etar. Mislim da je to pomalo i romantično.
Tviter književnost, međutim, ima vanredno zanimljivu spoljašnost. Činjenica da se priče objavljuju objavljuju na internetu, najsavršenijem komunikacionom „uređaju“ u istoriji čoveka, i to baš na društvenoj mreži; da je pisac tom prilikom i tvorac, i priređivač, i izdavač; da se na nov, hipermoderan način koristi izazovna priroda kratke priče; da se pritom često koriste i elementi poput multimedije, linkova... Sve te stvari su izuzetno zanimljive modernim istraživačima književnosti. Ono što želim da kažem: iako se Tviter pričama gotovo niko ne bavi, neki izuzetno kvalitetni ljudi posvećeno se bave istraživanjem fenomena književnosti u kontekstu interneta. Vladislava Gordić Petković, fantastičan književni naučnik i ono što bi Amerikanci nazvali pop culture critic (imala je sjajnu kolumnu u Politici pod nazivom „Formatiranje“; kasnije je to izašlo i kao zasebna knjiga. I dalje se sećam njenih citata o Foksu Molderu kao parafrazi trojanske Kasandre i Odisejeve Penelope, ili onoga kako je Pančevo srpska verzija Springfilda iz Simpsonovih), već godinama se bavi specifikumima kiber-književnosti. Slobodan Vladušić, urednik Letopisa Matice srpske (ne znam da li bi se uvredio kada bi i njega nazvao pop culture critic, sa naglaskom na ono critic), pre dve godine je napisao Mi, izbrisani, koji je jednim svojim delom i svojevrsni internet-roman. Podsećam, to delo bilo je u finalnom izboru za NIN-ovu nagradu, a u Laguni je doživelo dva ili tri izdanja. Dakle, obrazovani književnici reaguju na te stvari podjednako dobro kao i čitalačka publika, što i ne treba čuditi jer mi i živimo u dobu interneta.
Slična se stvar dešava sa stripom ili video igrama. Na katedrama u Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu ili Nišu ćete retko naleteti na predmet koji se bavi Aleksandrom Zografom, Zoranom Janjetovim ili Šigeruom Mijamotom, ali postoji grupa veoma dobrih književnih naučnika koja se sasvim normalno bavi tim stvarima kao novim načinima pripovedanja.

HC: Kako konzervativnije čitaoce, koji uz „mah...“ komentar odmahnu rukom, ubediti da je ovakav novi izraz ipak nešto što neumitno dolazi i samo je pitanje vremena kada će postati priznata i od strane zvaničnih krugova?
MJ: Mislim da to nije ni potrebno. Kao što sam rekao, „zvanični krugovi” se u maloj ali dobroj meri već bave tim tehnološki inovativnim načinima pripovedanja. Na primer, u novosadskom časopisu Polja (koga kao Novosađanin iracionalno volim, isto kao što volim i SD Vojvodinu) uskoro se sprema čitav temat o Tviter književnosti koji će urediti @jakokratkaprica, poznat i pod imenom Dragan Babić, moj prijatelj i još jedan akademac koji piše na Tviteru. Pre nekoliko godina Polja su imala i temat posvećen narativu u video igrama. U pitanju je inače uticajan književni časopis, a usput i veoma slobodouman.
Što se tiče konzervativnijih čitaoca, oni će ostati konzervativni. To im je valjda priroda; neki od njih ni internet ne koriste, kako ih onda privoleti na čitanje nečega poput Tviter priča? U svakoj književnosti imate, govorim ovo veoma uopšteno, tradicionaliste i moderniste, i to je sasvim normalno. Alternativni pisci (ili žanrovski, kako god) ne bi trebalo da se opterećuju time da li će ih primetiti neko iz SANU, i ne bi trebalo da brinu da li će njihova svemirska opera u pet tomova ikada osvojiti nagradu „Meša Selimović”; ali neka znaju da postoji određeni broj univerzitetskih profesora koji ne samo da se bave tom vrstom književnosti, nego i vole da je čitaju.

HC: Ako se ne varam, tokom 58. Sajma knjiga u Beogradu, na štandu EU Info Centra, u formaciji „Šest tviteraša - 12 ruku“, nastalo je šest kolektivnih kratkih priča. Pisci Mileta Prodanović, Mihajlo Pantić, Srđan Tešin, Oto Oltvanji, Muharem Bazdulj i Srđan Srdić prihvatili su ideju da budu deo ovog kolektivnog literarnog dela. Da li si možda ispratio ovu akciju i kako ti se čini ideja?
MJ: O tome ništa nisam čuo; koliko mogu da vidim, činjenica da je sve bilo organizovano i promovisano na štandu neke polu-političke organizacije verovatno je uzrokovalo da glas o tome ne dopre daleko u književnom smislu, iako je okupljena ekipa odlična. Srđan Tešin je sjajan pisac kratkih priča, a u poslednje vreme je i objavio nekoliko tekstova koji se tiču baš Tviter proze; Mihajlo Pantić, još jedan majstor kratke forme, već godinama drži Kurs kreativnog pisanja proze na Filozofskom fakultetu u Beogradu, tako da mu se ovakva kreativna igra verovatno strašno svidela. U superlativima bih mogao govoriti i o Oltvanjiju (takođe povremeno piše Tviter prozu), Bazdulju... Kao što rekoh, nisam ispratio ovaj projekat i nisam čitao priče koje su nastale prilikom ovog „lančanog dopisivanja”, ali koncept je strašno zanimljiv. Rekao bih da je ovaj način promocije – a ovo jeste bila promocija i Tvitera, i Sajma, i tog EU Centra – dopadljiv i inventivan, poput neke prozne instalacije konceptualne umetnosti. Uostalom, ako je moje istraživanje tačno, organizator ovog projekta (inače marketing stručnjak!) je povodom toga i rekao: „Public relations je kao konceptualna umjetnost”. Kakav divan postmoderan citat! Naročito tako izgovoren, u mekoj jekavici.

HC: Kad smo već kod nas, možeš li nam preporučiti još neke domaće autore tviter priča vredne pažnje?
MJ: Kao prvo, naravno, preporučujem Dragana, odnosno @jakokratkaprica. Zanimljivo je da se se Dragan i ja inače ugledamo na dvojicu severnoameričkih pisaca Tviter priča koji su međusobno potpuno različiti, pa će takva naša suprotnost verovatno goditi čitaocima. Odnedavno se pojavio i @sortsortstori; iako mlad profil, već me je naučio nekim interesantnim alatima retvitovanja i mention-ovanja, što ranije nisam toliko koristio.
Tviter je inače strašno zanimljiv medijum i sadrži mnogo upečatljivih profila koji su amalgami dnevnika, aforističnosti i umetničkog izražavanja. @PESnicK, recimo, piše odličnu poeziju, dinamičnu i destruktivnu, koja meša sva tri ova stila (i nadam se da mi veruje, jer sam mu to već rekao). Od nedavno čitam i @roletna020 („Пуковник“): to su tamni, barbarski tvitovi, namerno arhaizovani, ali pisani svežim smislom za ironiju i ciničnost.
Tviter je odličan blogerski servis i zbog svog jezičko-stilskog ograničenja. Profili koji su na njemu popularni često su poznati ne samo po oštrini misli, već i po britkoći jezika, što je prirodna posledica mreže koja vas sa 140 karaktera primorava da budete jezički snalažljivi. Veliki deo humora @Preduhitrivacha, na primer, dolazi iz dobrog osećaja za kadencu u izražavanju – za delivery, što bi rekli stend ap komičari. Time što svoje tvitove piše malim slovima, bez interpunkcijskih znakova (i bez mnogo pažnje prema gramatici uopšte), on se izražava harizmatičnom ravnodušnošću koja je odlična pri baražiranju kratkim šalama, kako su to pokazivali komičari poput Stivena Rajta ili Miča Hedberga.

HC: Na kraju bih želeo da ti se zahvalim na ovom razgovoru i prilici da našim čitaocima predstavimo nešto novo i zanimljivo na našem webu. Takođe, ostavljam ti priliku da kažeš nešto o tvojim planovima u narednom periodu i ovaj razgovor završiš nekim svojim omiljenim tviter pričama (ako takve postoje).
MJ: Hvala vama na ukazanoj pažnji! Rado čitam Helly Cherry; verujem da se u vašim arhivama još mogu naći pesme koje sam pisao u srednjoj školi, a koje ste davno objavili.
Jedan od mojih projekata sam već najavio: onu Zbirku II, koja predstavlja veličanstven i zarazan izazov. Istovremeno spremam i veliki temat o internetu i književnosti u jednom poznatom književnom časopisu. Biće to bombona!
Ne bih želeo da sâm biram omiljene priče; bilo da ste klasik ili samo još jedan profil na Tviteru, to je najbolje ostaviti čitaocima. Imam, doduše, nekoliko priča koje se čine prigodnim za ovu priliku. Naime, pre nekoliko meseci preminuo je Tomaž Šalamun, veliki slovenački i svetski pesnik. Neću se razbacivati floskulama o tome „kako je mnogo uticao na mene” (iako je to istina); reću ću samo da mi je bio jedan od najdražih stvaralaca, i da sam ga rado čitao. Jedan mali krug mojih priča počeo je od njegovog citata iz pesme „Rođendan” („Kao JNA...”), koja je inače govorila o Njujorku a ne, kao u mom slučaju, o jednom tuđinskom megalopolisu. Mada je poenta možda ista. Želeo bih, tako, da mu ovom prilikom odam počast, makar zbog toga što sam ga u svojoj priči učinio duhom nekoliko meseci nego što je to i sam postao.

#0 Sputnjik ljubavi
– Superkolonija Tolstoj je palimpsest drveća, zgrada i kosmodroma. Kao JNA, gomila ljudi koje ne poznajem.
(Razglednica Tomaža Š, Ljubljana)

Sputnjik ljubavi I
SPUTNJIK u kosmonautskom žargonu znači: prvi satelit; marku robustnih i blještavih skafandera; i na kraju, mrtvački kovčeg.

Sputnjik ljubavi II
Kada tako sahraniše Tomaža u njegovom sputnjiku, Ana se po drugi put beskrajno stužila.
U oproštajnoj razglednici je nije bilo.

Sputnjik ljubavi III
Tanja (takođe kosmonaut-akademac kao i oni) beše inače prva koja ga je nasmejala. Smejao se haikastično, kao da recituje japansku poeziju.

Sputnjik ljubavi IV
Njih troje su živeli između belih hotela Bulevara oslobođenja.
Tehnikolorno lišće padalo je sa drhtavog drveća.

Sputnjik ljubavi V
Grlio ih je obe, nonšalantno, tokom bioskopskih prenosa lansiranja raketa iz Tolstoja; u polušali, i one su grlile njega.

Sputnjik ljubavi 0#
[Tomaž se kao u daydreamu popeo na gornju palubu ljubljanskog doma sanjajući kao div u zimskoj luci]
Sa Milošem razgovarao Nenad Popović