Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Carnival of Flesh: Ako volite svoju muziku, snimite je kako ona to zaslužuje



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Iako postoje od 2002. godine, većina vas verovatno nije čula za Carnival of Flesh, a glavni krivac za to su duge pauze u radu ali i činjenica da tek ove godine objavljuju svoj prvi album „Stories From a Fallen World”. Upravo je to bio povod za ovaj razgovor, a svi vi koji još uvek niste čuli za CoF, verujte mi čućete. Sa nama je Dachaz, suosnivač, tekstopisac i vokal benda.


HC: Carnival of Flesh postoji dosta dugo kao projekat, ali iz nekog razloga ste tek prošle godine uspeli da snimite vaš prvi album i da se posle duže pauze vratite na scenu. Možeš li mi reći nešto više o samim počecima benda i  zašto je bend 2008. godine zvanično prestao sa radom?
COF:
Epopeja zvana Carnival of Flesh je počela krajem davne 2002. godine, kada se šačica srednjoškolaca skupila, namazala corpse paint-ovima i odradila neizbežan photoshoot u šumi na snegu, uz jednako neizbežno mlataranje hladnim oružjem. Tu namrgođenu družinu smo predvodili Dam i ja. Počeli smo kako većina srednjoškolskih bendova počinje - svirajući covere naših omiljenih bendova (Dimmu Borgir, Finntroll, itd.), dok Dam nije počeo da komponuje naš materijal, koji je ubrzo postao glavni deo repertoara. No, kako to često biva, želje nisu bile u skladu sa mogućnostima, te smo veći deo vremena menjali bubnjare jer nikako nismo mogli da nađemo jednu osobu sa sva tri krucijalna atributa: da ume da svira, da hoće da svira sympho black i da hoće da dolazi na probe. Kako je situacija sa bubnjarima bila nestabilna, tako su i ostali članovi počeli da gube nadu, pa smo počeli da menjamo i gitariste. Zbog svega toga smo previše puta počinjali ispočetka i to zaista nije vodilo nikuda. Na kraju, te 2008., smo i nas dvojica digli ruke i rešili da se posvetimo našim profesionalnim karijerama.

HC: Kako je posle višegodišnje pauze došlo do ponovnog okupljanja i kakva je situacija sa postavom u ovom trenutku? Znam da ste imali dosta problema sa postavom od samog početka, nadam se da je situacija sada daleko bolja.
COF:
Negde tokom 2013. je moj život postao previše stabilan i ušuškan (da ne kažem: dosadan), pa sam jedno jutro samog sebe iznenadio kad sam pod tušem počeo da pevam (zapravo, growlujem) neke prastare tekstove. Shvatio sam da mi Carnival nedostaje. Pošto je između mene i ostatka benda bilo (a i sada je) nekih tričavih 1700km, pustio sam da se emocije malo stalože, pre nego što sam krenuo u dalju akciju. Nekoliko meseci kasnije smo Dam i ja zaključili da moramo bar da snimimo nekakav demo, pa da vidimo da li ima smisla nastavljati ili ne. Početkom 2014. sam kontaktirao nekoliko starih prijatelja, gitarista, kao i manje-više sve bubnjare i producente u Srbiji dok nisam našao ekipu koja je bila iskreno zainteresovana za ovaj poduhvat. Jake i Vojin su inicijalno pristupili samo kao ispomoć i session muzičari, ali su se toliko posvetili ovom albumu da je Jake sad deo stalne postave, a sigurni smo da će i Vojin rado sarađivati sa nama i u narednom periodu. Iako to još uvek nije dovoljan broj ljudi za živi nastup, ono što nam je najbitnije u ovom trenutku je da imamo stabilnu studijsku osnovu, sa kojom možemo da pravimo dalji materijal, dok za nastupe imamo još par starih drugara koji bi mogli da nam pomognu. Kad mogu Norvežani da prave Black Metal All-Stars bendove, možemo i mi!

HC: Trebalo vam je dosta vremena da ponovo pokrenete Carnival of Flesh, ali ste u vrlo kratkom roku ušli u studio i snimili vaš prvi album. Kako je tekao sam proces pisanja pesama, i da li ste za album iskoristili stari materijal ili ste uradili u potpunosti nove tekstove, muziku i aranžmane.
COF:
“Stories…” je, praktično, best-of starog materijala (iz “ranog” i “kasnog” perioda) koji je prilično doteran prošle godine. Aranžmani su znatno promenjeni, a tekstovi su skoro u potpunosti iznova napisani da bi se priča zaokružila. Ukratko, kreativni proces je bio takav da je Dam pisao glavne strukture pesama, preko kojih bih ja napisao tekstove, a kasnije bi Jake i (pogotovu) Vojin doradili svoje deonice da to sve lepo isprate i akcentuju. Verujem da smo u tom procesu imali manje iteracija nego što je to uobičajeno, ali je zato u studiju sve bilo zategnuto i dobar deo stvari je snimljen iz prvog puta.

HC: Album ste snimali u „Garage“ studiju u Kragujevcu. Kako je došlo do saradnje sa Ivanom Ilićem i zašto ste producentsku palicu prepustili baš njemu?
COF:
Kao što već spomenuh, kontaktirao sam sve trenutno aktivne i ozbiljne metal producente u Srbiji da vidim da li zainteresovani za sradnju i koji su uslovi. Neki su bili prebukirani, neki nezainteresovani, od nekih nam se nije sviđao zvuk, te smo na kraju ostali sa izborom od svega par ljudi. Iako smo inicijalno ciljali na demo, hteli smo da to ipak zvuči bar približno onome kako smo mi tu muziku doživljavali, ne bi li i drugi želeli da u njoj uživaju. Ćili, sem što nam je dao ponudu koju nismo mogli da odbijemo, je od početka razumeo celu našu priču i najiskrenije se posvetio projektu. Tih nepunih nedelju dana rada s njim su bili apsolutno zadovoljstvo.

HC: Imao sam prilike da preslušam „Stories From a Fallen World“, i po mom mišljenju to će biti jedan od najinteresantnijih albuma koji će se pojaviti ove godine. Da li ste vi zadovoljni finalnim proizvodom?
COF:
Prezadovoljni. Iako već ima zlih jezika kojima se ne sviđa ovo ili ono, nama su srca prepuna jer smo napokon istrajali i stvorili nešto predivno sa ekipom koja se celim svojim bićima uživela u tu priču.

HC: I po teaser-u koji se pojavio na YouTube-u, a i po samom omotu se vidi da ste dosta pažnje posvetili kako samoj muzici tako i vizuelnom delu. Ko stoji iza artwork-a?
COF:
Glavni deo vizualnog identiteta je odradio Stefan Petrović, koji je dobro poznat na srpskoj metal (i alternativnoj) sceni. Kako je nama vizuelni aspekt jako bitan deo u pričanju naše priče, prisno smo sarađivali sa Stefanom puna 3 meseca dok nismo sredili apsolutno svaki detalj. Po njegovim rečima, ovo mu je bio najteži projekat do sad, ali je takođe bio i veoma zadovoljan jer mu je naša vizija bila interesantna. Nepotrebno je reći da smo odgovorni za njegove noćne more.


HC: Kada sam prvi put čuo za vas mislio sam da ste orjentisani isključivo prema black metalu, medjutim vaš album me je u potpunosti iznenadio, jer na njemu ima i mnogo drugih uticaja. Da li imate neke bendove kao uzore ili se trudite da napravite nešto što nema mnogo dodirnih tačaka sa današnjom scenom?
COF:
Pošto smo malo démodé, nemamo mnogo dodirnih tačaka sa današnjom scenom. No, uvek smo težili ka blago nestandardnoj kombinaciji rifova koji su teži nego standardni black, i simfornijama koje nisu ni čisto atmosferične a ni Sonata Arctica. Mada ni to nije neki ideološki stav - jednostavno takav zvuk iz nas izlazi. Konkretno, nikad nismo bili zakleti fanovi najsirovijeg black metala, a svi slušamo jako širok spektar muzike, tako da su drugi uticaji neizbežni. Takođe, iako je mnogo bendova uticalo na naš zvuk (jer smo odrasli slušajući ih), nikada nam nije bila namera da ikoga direktno kopiramo. Neki od bendova koji su se vrteli u našim plejerima dok se komponovalo su bili Anorexia Nervosa, Dead Silent Slumber, Edge of Sanity, Carach Angren, Opeth, Dimmu Borgir, Satyricon,…

HC: Da li ste uspeli da nadjete izdavača i kada možemo očekivati izlazak albuma?
COF:
Trenutno smo u pregovorima sa jednim izdavačem (dok čekamo odgovore mnogih drugih). Sa naše strane je materijal u potpunosti spreman, samo neko treba da ga pošalje u štampariju. Kao što si i sam primetio, i ovde nam je prezentacija jako bitna što nam malo otežava pregovore, ali nadam se da ćemo uspeti da se sporazumemo. Ako sve propadne, sami ćemo štampati diskove, tako da će na ovaj ili onaj način album sigurno biti dostupan u drugoj polovini ove godine.

HC: Da li imate neke zakazane svirke, i da li postoji mogućnost organizovanja turneje, možda i van granica Srbije?
COF:
Za sad nemamo ništa zakazano, ali smo zainteresovani, iako postoji taj problem da je jezgro benda u različitim državama (za sad u dve, ali uskoro će to biti tri). Zbog takve geografske situacije bi turneja imala dosta smisla, ali je to veliki rizik u koji se svakako nećemo upuštati samostalno. No, ono što je pozitivno je da već postoji interesovanje od par manjih organizatora u Nemačkoj, tako da je sve moguće.

HC: Kako je tvoje viđenje metal scene u Srbiji? Da li u nekom smislu zaostaje za evropskim zemljama i šta bi ti istakao kao glavni problem?
COF:
Metal scena, kako u Srbiji tako i u Evropi, je čudna biljka, u svakom pogledu.

Ako posmatramo sa aspekta publike i idenja na koncerte - ljudi u Srbiji umeju da budu inertni i to mnogi uzimaju za zlo, ali je, na primer, situacija ovde u Holandiji još gora. Šta reći kada najveći trenutno aktivni holandski black metal bend (Carach Angren), koji na festivalima svira pred hiljadama (ako ne i desetinama hiljada) ljudi, na promociji albuma u sopstvenoj državi skupio možda 100 ljudi. Isto tako je legendarni Blood Red Throne svirao pred nas petnaestoro u najmanjem klubu/kafiću u kome sam ikad bio. Da ne pričam o tome što je slemovanje totalni tabu i što ljudi samo što ne sede na koncertima (da mogu, verovatno bi). Sa te strane, mislim da smo svakako bolji, uzimavši sve naširoko razglabane probleme srpske publike u obzir. Naravno, postoje luđe, požrtvovanije i (da se ne lažemo) finansijski potkovanije publike ali mislim da smo barem iznad proseka kao metal publika. Još kad bi postojala komunikacija između Beograda i ostatka države, gde bi nam bio kraj.

Ono što je neizbežan deo scene su međuljudski odnosi, koji mogu da budu fantastični, ali su prečesto neverovatno detinjasti, kako kod nas tako i napolju. Kroz najbolju prijateljicu, koja je bila glavni fotograf Nuclear Blast-a, sam proživeo gomilu tih gluposti, gde se podvaljuje, pljuje, ucenjuje i pakosti na najgadniji i najdetinjastiji mogući način. Od toga, nažalost, pati veliki broj bendova koje svi slušamo (ne bih ih imenovao), a od toga sam ja pizdeo kad sam bio aktivan na domaćoj sceni i od toga sam pobegao glavom bez obzira. I pored toga što je na mikro-nivou većina odnosa fantastična (većina individualnih metalaca koje poznajem su fenomenalni ljudi), kada pređe na makro-nivo, pretvori se u đubrivo. U tom pogledu smo isti.

A ako se manemo filozofije i držimo samo muzike, za zemlju koja je praktično bez resursa smo prilično dobri, ako ne i odlični. Novi bendovi su uglavnom veoma kreativni, a stari bendovi već godinama u nazad zvuče rame-uz-rame sa njihovim svetskim ekvivalentima. Na žalost, postoji ta čuvena boljka da danas prosečni slušalac želi savršenu produkciju, a da prosečni bend u Srbiji mora da proda pola familije da bi to mogao da priušti i da zbog toga često dolazi do problema kod inostranog prepoznavanja domaćih kvaliteta i da tako sve ostaje u nekim underground krugovima. A ako se opet vratim na filozofiju, mislim da je jako loše što većina Beogradske publike neće nikad otići u Novi Sad ili Kragujevac na male lokalne festivale na kojima sviraju izuzetni bendovi, koji na žalost, verovatno neće otići dalje od svog grada - jer za to “nema interesovanja”.

HC: Želim vam puno sreće u budućem radu i nadam se da nećemo dugo čekati vaše sledeće izdanje! Šta imaš da poručiš metal publici u Srbiji?  
COF: Pre svega, hvala ti na ovom intervjuu! Poruka svima je možda generična, ali nikad ne odustajte u potpunosti. Svakako ne treba neprestano ići glavom kroz zid, ali je nekad dobro pustiti da se stvari slegnu, malo prokuvaju na laganoj vatri, pa tek onda nastaviti s njima. Ako volite svoju muziku, volite je dovoljno da je jednom snimite kako ona to zaslužuje, pa makar to bilo i 10 godina kasnije.

Intervju pripremio Miloš Stošić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva