Storms - We are Storms (2011)
Helly Cherry
Post-rock vode uvek donose nešto novo i nesvakidašnje. Kad tek zaploviš njima, misliš da je to-to, i da tu nema mnogo prostora za manevar, da je sve jasno i konkretno isplanirano i zacrtano, i da se mahom zvuk zasniva na melodičnom tvrđem rocku, uz dodatke sci-fi synth-ova i ambijentalnih efekata. Onda pročitaš na svirci „###“ na gitaristinoj majici natpis „Storms“ i iz radoznalosti gugluješ pojam jer ti se dopao motiv na majici. Tvrdim da mi je to bila najbolja pretraga nepoznatog pojma u 2014. godini.
Storms je instrumentalni bend iz Zagreba, sastavljen od tri muzičara/tri musketara, a tako ih nazivam, jer svojim zvukovima zaista režu i donose pravdu. Bude čudno kako to da bas, gitara i bubnjevi zvuče tako puno i prostrano, ali se uvo brzo privikne, zbog obilja melodija i gitarskih i bas preplitanja koja zvuče i više nego odlično. Album je i više nego jednostavan i prost, bubnjevi zvuče široko, a činele su pretrpele ogromno nasilje. Gitara je sirova i na tome i ostaje, klasičan overdrive, nema specijalnih efekata ni peglanja, sve je minimalno, a opet se stiče utisak kao da je zvuk pretrpan efektima. Bas gitara pleše i igra sve vreme, nema praznog hoda, i zapravo zvuči kao druga gitara, jer apsolutno ni u jednom trenutku nema dosadnih deonica u stilu „samo sviraj ovaj ton i to je to“. Pesme obiluju promenama ritmova i naglim presecima, ali to opet ne odaje utisak kompleksnosti, što je za pohvalu, jer je sve lepo ukrašeno i smišljeno, a opet ne odaje utisak da se težilo nekoj pretencioznosti i savršenstvu. Iako je u osnovi instrumentalni zvuk, kompletna slika je dopunjena punk momentima, pa se negde oseti čisto gruvanje, oslobođeno bilo kakvih ukrasa i estetike. Apsolutno svaka pesma predstavlja celinu za sebe, motivi se ne ponavljaju, sama građa svake pesme je drugačija i iznova zanimljiva, ali se javlja vrlo interesantno stanje dosade i osećaj dužine albuma. Naime, album traje nešto oko pola sata, a u par trenutaka slušanje postaje malo monotono, dok neki albumi od po sat i više prolete za čas. Sve to najverovatnije nastaje zbog pomenutih punk momenata pomešanih sa instrumentalnim zvukom, gde se punk prizvuk prilagođava lagodnom i usporenom instrumentalu, pa dolazi do osećaja dosade zbog sporog punka.
Ovaj album je u velikoj meri univerzalan, i nije samo za uši instrumentalne publike, već za jako širok krug slušalaca, od klasičnih pankera, pa do modernih alternativaca, ali i pored toga, album ne zalazi u mainstream. Snimljen samostalno u DIY maniru za neka dva-tri meseca, ovaj polu-satni skup kontrolisane buke i ukroćenog haosa doprinosi izuzetnom uživanju, a nije isključeno da će vas naterati da zaigrate uz njega.
Tihomir Škara
Storms je instrumentalni bend iz Zagreba, sastavljen od tri muzičara/tri musketara, a tako ih nazivam, jer svojim zvukovima zaista režu i donose pravdu. Bude čudno kako to da bas, gitara i bubnjevi zvuče tako puno i prostrano, ali se uvo brzo privikne, zbog obilja melodija i gitarskih i bas preplitanja koja zvuče i više nego odlično. Album je i više nego jednostavan i prost, bubnjevi zvuče široko, a činele su pretrpele ogromno nasilje. Gitara je sirova i na tome i ostaje, klasičan overdrive, nema specijalnih efekata ni peglanja, sve je minimalno, a opet se stiče utisak kao da je zvuk pretrpan efektima. Bas gitara pleše i igra sve vreme, nema praznog hoda, i zapravo zvuči kao druga gitara, jer apsolutno ni u jednom trenutku nema dosadnih deonica u stilu „samo sviraj ovaj ton i to je to“. Pesme obiluju promenama ritmova i naglim presecima, ali to opet ne odaje utisak kompleksnosti, što je za pohvalu, jer je sve lepo ukrašeno i smišljeno, a opet ne odaje utisak da se težilo nekoj pretencioznosti i savršenstvu. Iako je u osnovi instrumentalni zvuk, kompletna slika je dopunjena punk momentima, pa se negde oseti čisto gruvanje, oslobođeno bilo kakvih ukrasa i estetike. Apsolutno svaka pesma predstavlja celinu za sebe, motivi se ne ponavljaju, sama građa svake pesme je drugačija i iznova zanimljiva, ali se javlja vrlo interesantno stanje dosade i osećaj dužine albuma. Naime, album traje nešto oko pola sata, a u par trenutaka slušanje postaje malo monotono, dok neki albumi od po sat i više prolete za čas. Sve to najverovatnije nastaje zbog pomenutih punk momenata pomešanih sa instrumentalnim zvukom, gde se punk prizvuk prilagođava lagodnom i usporenom instrumentalu, pa dolazi do osećaja dosade zbog sporog punka.
Ovaj album je u velikoj meri univerzalan, i nije samo za uši instrumentalne publike, već za jako širok krug slušalaca, od klasičnih pankera, pa do modernih alternativaca, ali i pored toga, album ne zalazi u mainstream. Snimljen samostalno u DIY maniru za neka dva-tri meseca, ovaj polu-satni skup kontrolisane buke i ukroćenog haosa doprinosi izuzetnom uživanju, a nije isključeno da će vas naterati da zaigrate uz njega.
Tihomir Škara