Kryn - Scars remind me
Helly Cherry
ETERNAL SOUND RECORDS, 2014.
Kada biste kombinovali vaše omiljene metal bendove u jedan, dobili biste ovaj bend. Ovaj album, imenovan pod žanrom modernog metala, zaista i pokazuje kako jedan moderan album treba da zvuči. A sve to iz prostog razloga jer ima meru. Retko se pronalazi album koji je tako dobro odrađen od početka do samog kraja, gde nema pesme koja kvari utisak ili koja je ubačena samo da bi se ispoštovao određeni standard ili produžila dužina albuma.
Preplitanje „clean“ i povremenih „growl“ vokala, kao i death momenata, je tako uspešno izvedeno da slušalac ni u jednoj trenutku ne pomisli kako bi bilo da je drugačije, niti da bi možda tako drugačije zvučalo bolje. Vokal je stamen i moćan, svaku reč jasno iznosi i stvara lep osećaj snage i slobode. Povremeno se javljaju i pozadinski glasovi, koji samo dodatno stavljaju ukras i podižu akcenat i dati momenat pesme.
Tekstovi su dosta dugački i kompleksni, bez klasične i ustaljene građe, pa su tako i instrumentalni aranžmani prilagođeni, što odiše progresivnim stilom koji ne greši. Sami tekstovi su povremeno šareni, pa se na par mesta javlja nagli prelazak granice i blagi zalazak u vrlo pojednostavljeno pisanje, ali se bend vešto bori sa time, i tamo se ne zadržava predugo. Ukratko, ispoljava se neutešni bes, a takođe se postavljaju pitanja koja nisu osuđena na odgovore, što povremeno rezultira opravdanu drskost u svojoj konačnoj iskrenosti. Gitare imaju malo šmeka Machine Head-a, dublji štimovi, brzi rifovi koji zvuče masivno i oštro. Svaka solo deonica je odsečna, jasna i na pravom mestu, a pre svega lepo kontrolisana i ne odskače od celine. Često se javljaju „brejkovi“, koji nisu toliko karakteristični za ove muzičke vode, a takođe su vrlo osetljivi, jer je potreban vrlo istančan osećaj za njihovo mesto i upotrebu. Opet, ovde nije bilo takvih problema, nastanu iznenada, a prestanu spontano, lagano dižući pesmu do svog početnog nivoa, pa se na kraju stiče osećaj da su prošli nezapaženo, a svakako su bili tu u cilju oplemenjivanja pesme i zaobilaska klasičnih prelaza. Pozitivna stvar je ta što nije sve u četiri-četvrtine, već se javljaju i drugačiji taktovi, ali slušanje time ne biva narušeno.
Album sadrži obradu poznate pesme kojoj se često pripisuje pogrešan autor. U pitanju je pesme „Hurt“, benda „NIN“ (mnogi greše kada misle da je pesmu napisao Johnny Cash – on ju je zapravo prepevao, a to mu je bila poslednja snimljena pesma). Često se vode rasprave o tome da li je bolji prepev (moderno poznat kao „cover“) ili originalna verzija pesme. U ovom slučaju, ovaj cover dobija maksimalan broj bodova, i mnogo žustrije i energičnije zvuči od originala. Sam aranžman je neznatno promenjen, ali sve ostalo ne izostaje.
Na kraju, nakon desete pesme, sledi pauza od neka četiri minuta, nakon koje kreće bonus pesma, akustična verzija kompozicije „B.L.E.A.K.“ – dokaz da agresivan zvuk može da zvuči izuzetno lepo i mirno i sa akustičnim instrumentima. Vokal i dalje besni, ali akustika istovremeno i tiho plovi i neukrotivo igra. Električna verzija na kraju ima modulaciju u refrenu, dok je ova verzija aranžmanski skraćena i bez modulacije, što nam daje bukvalno dve različite pesme, a takođe nam daje uvid u to kako jedna pesma može da se realizuje na mnogo različitih načina.
Bubnjevi, miks i master su rađeni u jednom studiju, gitare i vokali u drugom. Nekolicina ljudi potpisuje stvaralaštvo albuma, a javljaju se i gosti na pojedinim pesmama.
Ovaj album ima sve, od agresije i divljanja, pa do pospanih i setnih melodija, od death vokala, pa do klasičnog i čistog metala. Omot je zanimljiv, može biti tumačen iz više aspekata, ali prvi pogled na njega uočava čoveka koji u rukama drži mozak i srce, što je simbol večite borbe između razuma i osećaja. Što se mene tiče, ne ostaje mi mnogo mesta za polemisanje i klackanje, pa bih na kraju rekao da ovo izdanje obiluje i čistim razumom i lepim osećajem.
Tihomir Škara
Kada biste kombinovali vaše omiljene metal bendove u jedan, dobili biste ovaj bend. Ovaj album, imenovan pod žanrom modernog metala, zaista i pokazuje kako jedan moderan album treba da zvuči. A sve to iz prostog razloga jer ima meru. Retko se pronalazi album koji je tako dobro odrađen od početka do samog kraja, gde nema pesme koja kvari utisak ili koja je ubačena samo da bi se ispoštovao određeni standard ili produžila dužina albuma.
Preplitanje „clean“ i povremenih „growl“ vokala, kao i death momenata, je tako uspešno izvedeno da slušalac ni u jednoj trenutku ne pomisli kako bi bilo da je drugačije, niti da bi možda tako drugačije zvučalo bolje. Vokal je stamen i moćan, svaku reč jasno iznosi i stvara lep osećaj snage i slobode. Povremeno se javljaju i pozadinski glasovi, koji samo dodatno stavljaju ukras i podižu akcenat i dati momenat pesme.
Tekstovi su dosta dugački i kompleksni, bez klasične i ustaljene građe, pa su tako i instrumentalni aranžmani prilagođeni, što odiše progresivnim stilom koji ne greši. Sami tekstovi su povremeno šareni, pa se na par mesta javlja nagli prelazak granice i blagi zalazak u vrlo pojednostavljeno pisanje, ali se bend vešto bori sa time, i tamo se ne zadržava predugo. Ukratko, ispoljava se neutešni bes, a takođe se postavljaju pitanja koja nisu osuđena na odgovore, što povremeno rezultira opravdanu drskost u svojoj konačnoj iskrenosti. Gitare imaju malo šmeka Machine Head-a, dublji štimovi, brzi rifovi koji zvuče masivno i oštro. Svaka solo deonica je odsečna, jasna i na pravom mestu, a pre svega lepo kontrolisana i ne odskače od celine. Često se javljaju „brejkovi“, koji nisu toliko karakteristični za ove muzičke vode, a takođe su vrlo osetljivi, jer je potreban vrlo istančan osećaj za njihovo mesto i upotrebu. Opet, ovde nije bilo takvih problema, nastanu iznenada, a prestanu spontano, lagano dižući pesmu do svog početnog nivoa, pa se na kraju stiče osećaj da su prošli nezapaženo, a svakako su bili tu u cilju oplemenjivanja pesme i zaobilaska klasičnih prelaza. Pozitivna stvar je ta što nije sve u četiri-četvrtine, već se javljaju i drugačiji taktovi, ali slušanje time ne biva narušeno.
Album sadrži obradu poznate pesme kojoj se često pripisuje pogrešan autor. U pitanju je pesme „Hurt“, benda „NIN“ (mnogi greše kada misle da je pesmu napisao Johnny Cash – on ju je zapravo prepevao, a to mu je bila poslednja snimljena pesma). Često se vode rasprave o tome da li je bolji prepev (moderno poznat kao „cover“) ili originalna verzija pesme. U ovom slučaju, ovaj cover dobija maksimalan broj bodova, i mnogo žustrije i energičnije zvuči od originala. Sam aranžman je neznatno promenjen, ali sve ostalo ne izostaje.
Na kraju, nakon desete pesme, sledi pauza od neka četiri minuta, nakon koje kreće bonus pesma, akustična verzija kompozicije „B.L.E.A.K.“ – dokaz da agresivan zvuk može da zvuči izuzetno lepo i mirno i sa akustičnim instrumentima. Vokal i dalje besni, ali akustika istovremeno i tiho plovi i neukrotivo igra. Električna verzija na kraju ima modulaciju u refrenu, dok je ova verzija aranžmanski skraćena i bez modulacije, što nam daje bukvalno dve različite pesme, a takođe nam daje uvid u to kako jedna pesma može da se realizuje na mnogo različitih načina.
Bubnjevi, miks i master su rađeni u jednom studiju, gitare i vokali u drugom. Nekolicina ljudi potpisuje stvaralaštvo albuma, a javljaju se i gosti na pojedinim pesmama.
Ovaj album ima sve, od agresije i divljanja, pa do pospanih i setnih melodija, od death vokala, pa do klasičnog i čistog metala. Omot je zanimljiv, može biti tumačen iz više aspekata, ali prvi pogled na njega uočava čoveka koji u rukama drži mozak i srce, što je simbol večite borbe između razuma i osećaja. Što se mene tiče, ne ostaje mi mnogo mesta za polemisanje i klackanje, pa bih na kraju rekao da ovo izdanje obiluje i čistim razumom i lepim osećajem.
Tihomir Škara