Treba napisati ovo ime albuma. Veliki sam fan skoro svih oblika rock muzike iz devedesetih,  alternativa je moj melem za uši i ogorčeni mozak. Kako sam saznala za Neko Case? Igrala sam onu igricu SongPop na fb, jer… fb ni nema bolju svrhu. Ako nastavim ovako da spoznajem nove izvođače, urednik će mi dati rubriku Nikad nisam čula za ove ljude. Igrom slučaja, dok sam sa društvom bila u nekom kafiću, nepristojno sam, po običaju prisluškivala druge ljude. Neko je rekao, novi album Neko Case je njeno najbolje delo, obavezno preslušaj. Kad sam povezala o kome se radi, odlučila sam – slušaću vala i ja!
Slušam i uživam. Duh onih devedesetih koje nisu cvetale kod nas, prisutan u ovom trenutku, u 2014. godini, novom veku i milenijumu opijajuće deluje na moje uši. Ceo taj vertigo me podseća da smo sada izgubljeniji nego ikada pre, bar što se muzike tiče. I još ponečeg. Samo to nije moj domen. Ovaj album odiše Sijetlom, Njujorkom, Bostonom, Čikagom, Los Anđelesom, San Franciskom – osetim ritam tih gradova u koje nikada nisam kročila, a dalje od fotografija najverovatnije ni neću. Bas vodi glavnu reč, bubanj sarađuje, gitara emancipovano dopunjava praznine i ja uživam. Odlučan vokal, bez skromnosti, bez prepotentnosti. Neko Case se u tekstovima nosi sa svakodnevnim problemima, i svako može pronaći par  aranžiranih slova za sebe. Podseća me na finsku pevačicu Mannu, koja je kao i Neko Case uklapa alternativu, indie i pop sa nežno – snažim vokalom.
Pohvale bi mogle teći u svim mogućim pravcima i dimenzijama uz tople preopruke ali… Uvek to ali. Kvalitet albuma opada kako se bliži kraj.
Obavezno slušanje „Wild creatures“, „Night still comes“, „Man“, „I’m from nowhere“, „Ragtime“.
7/10

Tamara Maksimović