Želimir Žilnik: Lice u ogledalu vremena



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Kad društvo želi da sakrije obraz istine onda umesto reči „istinoljubac“ upotrebljava reč „radikalan“. Budući da je umetnički stvaralac, reditelj Želimir Žilnik, od početka svog stvaranja prisutan u događajima svog vremena, filmski stvaralac koji svojim idejama demistifikuje materijalnost svodeći je prosto na Istinu, nikad ne bi mogao biti okarakterisan kao radikalan, iz prostog razloga, što ne unosi poklič za revolucijom u masama, nego pojedinca, gledaoca tera na strašan obračun sa sobom i sopstvenom ulogom u društvu, životu kao pojavnom obliku stvarnosti.
Njegovi filmovi, a mnogo ih je, kažnjavani sudskim procesima, zabranama prikazivanja, nikad u redovnom bioskopskom repertoaru, nagrađivani na mnogobrojnim festivalima (počev od Zlatnog Medveda davne 1969. do poslednje Nagrade za životno delo na Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma ove godine), pričali su podtekst Istorije i glancali obraz Postojanja.
 

Upravo smo odgledali „Pirika na filmu“, delo koje je tematski po mnogo čemu različito od Vaših filmova zadnje dve decenije. Da li je „Pirika” predah, razmišljanje, prirodan tok stvari ili prosto jedan događaj između ostalih filmova?
— Sreo sam je i setili smo se starih vremena, mojih filmova u kojima je igrala. Za mene je ovaj film bio jedna vrsta izazova, zato što je drugačiji od onoga što sam radio zadnjih godina i pomislio sam da bi to bilo dobar test da li mogu još uvek da uradim nešto jednostavno, malo poetski.
Pre jedno tri, četiri decenije radio sam seriju jednostavnih TV filmova koji se ne prikazuju često na mojim retrospektivama, jer su jednim delom bili deo TV programa. Izdvojio bih „Prvo tromesečje Pavla Hromiša”, „Bolest i ozdravljenje Bude Brakusa”, pa „Mađarske balade”, onda „ Vera i Eržika”. To su, možda, među mojim najboljim filmovima, koji su često imali i neke ženske teme, često radničke.
Projekat koji apsolutno stavljam na prvo mesto je „Vruće plate”, serija od tri epizode posvećena spremačicama, u kojoj nastupa oko 300 spremačica. U Vojvodini u kojoj se često emituje, to je tako poznat paket od 5–6 sati filma, da mladi ljudi a i oni stariji znaju i više od pola sata dijaloga napamet. Tako, radio sam ovakve poetske strukture, a od kada je devedesetih došlo do sukoba i tenzija onda sam počeo da radim stvari više okrenute društvenim zbivanjima i lomovima u kojima smo živeli do rata do promena sistema. A i na njeno insistiranje u spomen na zasluge koje je imala na filmu, bez obzira na tanku priču, posvetio sam joj ovaj film.

U Vašim filmovima srećemo netipične, neobične i po nečemu od osobina ili sudbina, upečataljive junake. Koliko su njihove osobine i sudbine odraz nas samih?
—Svako od nas ko se bavi filmom u stvari traga za nečim što ga interesuje, a mene interesuju te sudbine koje na neki način simbolično pokupe nešto od života oko njih, upiju te društvene klime. To su obično neki jednostavni, obični ljudi za koje se ispostavi da su dosta pametni.
Kad pogledam unazad junake svojih deset filmova, pomenuo sam Dragicu Srzentić, pa „Stara škola kapitalizma”, pa recimo, pre toga onu trilogiju „Kenedi” itd, mislim da sam imao najmanje trideset sjajnih saradnika, ozbiljnih i vrednih koji na svoj način analiziraju našu ekonomsku situacijui našu ekonomsku propast bolje nego svi ekonomisti i političari u Srbiji zajedno. Ono što su oni u fimovima izgovorili je bolje i tačnije nego ozbiljno napisane teme o ovoj delaktaciji naše industrije i špekulantske privatizacije.
Radeći trilogiju „Kenedi” , radio sam sa grupom naših izbeglica iz ratova devedesetih, koji su posle izbeglištva po zapadnim zemljama vraćeni nazad. Sada su se ponovo namestili po zapadnim zemljama, skoro sam bio u poseti Kenedi Hasaniju koji u Parizu ima svoj restoran. Kad samo pomislim na njihovu spretnost, inteligenciju, sposobnost da nauče tri, četiri jezika... Pa to su uglavnom neškolovani ljudi.
Mi nismo glup narod niti išta gluplji nego ostali narodi. Međutim, ovde ima, jednostavno neka dezorganizacija, neuspostavljen sistem vrednosti. Među običnim ljudima koje srećem i koje znam ima puno inteligentnih, snalažljivih, agilnih, spremnih na promene načina života onako kako to situacija zahteva. Ti ljudi žive tu, postoje, među njima ima nekih koji bi u ovom trenutku bez obuke bili sposobni da vode jedno preduzeće ako ne i nešto više. Ali vrednosni sistem ovog drušva ih ne prepoznaje.

U domenu Vašeg filmskog iskaza kretali ste se, između ostalog, između izazova i provokacije. S namerom ili slučajno?
—Svako od nas ko pravi filmove, uvek je u dilemi na koju temu da stavi akcenat. Šta je ono što me najviše zanima je prvo na šta odgovaram. Odlučivši se za jednu temu, znajući da ću na njoj raditi možda sledeće dve godine, nisam ni siguran da li će ta tema tada biti aktuelna. Ja ne polazim od toga da li će ta tema biti provokacija, analiza ili čak prezentacija nekih sudbina ili likova, nego od toga šta mene lično intrigira i gde vidim da će proces rada ove vrste filma kojom se ja bavim i meni biti proces učenja i dolaženja u priliku da kontaktiram sa ljudima i čujem njihova iskustva iz života.
Kada sam radio film „Jedna žena jedan vek” sa Dragicom Srzentić, starom sto godina, jako me je zanimalo da li su te prezentacije koje ona ima u svom sećanju zaista relevantne i istinite. Ona se seća jednog dela naše istorije, od najranijeg detinjstva kada joj je otac poginuo na austro–ugarskom frontu, pa vremena kada je italijanski fašizam dvadesetih godina počeo da zauzima Istru, pa Beograda tridesetih godina pa nadalje, na jedan drugačiji način nego što je to, kako u vreme socijalizma tako i danas interpretirano u udžbenicima istorije.
Priča o tome kako je u Beogradu tridesetih godina bio jak antifašistički pokret u tadašnjim visokim ekonomskim i političkim krugovima, saradnja sa budućim istaknutim vođama komunizma kao što su Moša Pijade, Veselin Masleša itd, uloga tadašnjih viših građanskih slojeva u izgradnji socijalizma su samo neki od fragmenata u njenoj priči od pet, šest sati snimljenog materijala. Mene je ta njena priča zainteresovala, i uz to, zainteresovalo me je, pre svega, šta se dešava sa našim pisanjem istorije. Da li će to biti doživljeno kao provokacija, ili čak kao neka vrsta drskosti, apsolutno nisam imao nikakve primisli, jer sam znao da mi je glavna junakinja stara jedan vek.
Kako god je u socijalističko vreme pisana jedna istorija gde su mnoge činjenice ili izostavljene ili netačno postavljene, tako se i danas, umesto da se zaista okrenemo nekoj vrsti analize i prosuđivanja naše prošlosti, ali i oslanjanja na neke tradicije koje su vredne sistema vrednosti i međunarodne zajednice, mi ponovo pravimo ne jednopartijsku dikaturu nego višepartijsku diktaturu aparatčika, nesposobnih, nekvalifikovanih, neradnih i neiskusnih aparatčika iz više partija.
Kad posmatram poslednjih deset godina, mnoge od problematičnih stvari koje su devalvirale, iskompromitovale i urušile socijalizam su nastavile da se praktikuju i u tranziciji, kapitalizmu i zaljuljale su taj kapitalizam. Posle dvadeset godina kapitalizma mi još uvek ne možemo da dostignemo nivo standarda i proizvodnje iz 1989. godine. S tim fenomenom bi mi, kao ljudi i kao nacija, trebalo da se pozabavimo ako želimo nekakvu budućnost.
Taj film je jako dobro dočekan, što me je i iznenadilo i začudilo, ne samo kod nas, nego i na projekcijama širom eks Jugoslavije, svugde je gledano otvorenih očiju i ušiju, jer sad imamo svedoka istorije koji govori istinu i ne pokušava da nekom neistinom pridobije političke pristalice. To su naše jake, lokalne stvari i ne treba da ih zatrpavamo dodatnim mistifikacijama.
Profesor Džonson sa istorijske katedre Stenford Univerziteta, nakon što je pogledao film „Jedna žena jedan vek” pozvao me je da dođem, da o tim iskustvima održim seriju predavanja o kulturnom i političkom životu Evrope i Balkana između dva svetska rata i periodu posle Drugog svetskog rata kod nas. Autentična priča jednog od svedoka tih zbivanja, glavne junakinje mog filma je veća istina od one koju gimnazijski istoričari prezentiraju učenicima. Dok jedan deo normalnog sveta ide drumom mi još uvek idemo šumom.

Ima reditelja koji su svojom životnom pričom i svojim delom kao Felinijev junak, ludi stric iz „Amarkorda” koji sa džepovima punim kamenja s drveta viče svoju želju. Šta je to u stanju da jednog filmskog stvaraoca spusti sa drveta?
—Problem sa filmskom profesijom i filmskom proizvodnjom u zemljama koje nemaju tržište je što nemaju artikulisanu filmsku priču. Kada se govori o filmu više se govori o investicijama i parama. Kad pitate mnoge od reditelja šta rade, odgovoriće da ne rade ništa, jer nisu mogli da nađu pare. A ako ga pitate je l' ima neku priču u glavi koja bi mogla biti film, obično nema jasnog odgovora. Mnogi od tih što ne mogu da nađu para nemaju ni u glavi šta bi radili pa onda zamene teze. Tu imamo jedan problem koji je mene doveo do niskobudžetne produkcije, jer, videvši da u zemljama gde je tržište za proizvodnju filmova neregulisano imamo stanje da, često, krupne donacije države za jedan film mogu da koštaju kao godinu dana egzistencije jednog pozorišta, imamo i pokušaj ne samo da se bude blizak politici i političarima, nego i pokušaj političara da se približe filmovima i filmskoj proizvodnji.
U Srbiji zadnjih dve decenije imamo filmskih projekata gde su i predsednici vlade i predsednici država išli na snimanja i sa uputstvima i sa donacijama. Pitanje je da li filmski fondovi kod nas legalno rade? Rekao bih da oni ne mogu regularno da rade, rade tačno onoliko koliko i stručne komisije daju na projekte, a isto toliko, i više, političari daju sopstvenim odlukama. I tako prave istu onu grešku koja je upropastila velike projekte bivše jugoslovenske kinematografije kada su političari počeli da se upuštaju i igraju filmske producente, i tako je napravljena serija umetničkih promašaja i istorijskih falsifikata.
Veliki deo partizanskih filmova sa dobro uhranjenim glumcima sa niskama mitraljeza, tenkovima i mašinerijom je čista laž i time se devaluira stvaran rizik i stvarna žrtva jednog rata, a Partizani na taj način postaju karikature kojima se ismevaju, a ne ljudi spremni na lične žrtve u borbi protiv fašizma, tog najvećeg zla istorije. Zato se desilo da je politička manipulacija i halavost u krajnjoj liniji, ta koja je uspela da devaluira i umetnički refleks tih filmova.
I sada, zadnjih desetak godina imamo skoro istu situaciju, mladi reditelji koji trče od jednog do drugog političara tražeći pare za film koji će pomoći da se rasvetli problem Kosova ili će zapadnim saveznicima pokazati ovo ili ono o nama. Ima kod nas takvih filmova. Veća je tajna ko je saradnik BIA nego šta je zadnjih deset godina kod nas finansirano parama iz budžeta. Kad na sastancima Udruženja postavim takvo pitanje svi odjednom zaglave u klozet.

Mislite li da smo, posle burnih previranja zadnje dve decenije, uz erupcije oduševljenja iza kojih su sledila velika razočarenja, uz nadanja koje su sledile obmane, kao nacija postali rezistentni na obećanja, nezainteresovani, apatični?

—Nedavno sam video rezultate jedne ankete u novinama gde je pitanje bilo sa koliko optimizma gledate u budućnost, po kojoj smo mi u pet najpesimističnijih nacija na svetu. Ima tog pesimizma kod nas dosta, smenjivala su se često obećanja i razočaranost, političke garniture su se izmenile, ali velikog boljitka nismo videli.
Imam česte pozive za gostovanja po regionu, što znači od okolnih zemalja do republika eks Jugoslavije, sada država i mogu da kažem da je raspoloženje u regionu blizu jednog depresivnog stanja, stanja velike razočaranosti. I svi misle da je nekom drugom bolje.
Bio sam u Budimpešti na Univerzitetu gde su me dočekali s pričom da je verovatno kod nas bolje, s druge strane, rekli su mi da predavanje moram završiti za dva sata, jer moraju na demonstracije oko Parlamenta, kao na jednu vrstu radne obaveze. Opet, u Rumuniji, na jednom filmskom festivalu u Bukureštu, koji me je kao grad jako zaprepastio s obzirom da istovremeno, zavisno s koje strane ulazite liči i na Pariz i na naše pijace starih stvari, sa starim prijateljima iz te zemlje dotakli smo pitanje tajkuna. Rumuni nemaju taj broj tajkuna kao mi, ali i nekolicina onih koji to jesu, prigrabili su sebi čitave grane privrede i pri tom javno pričaju da su u vreme socijalizma bili funkcioneri ozlogašene tajne službe Securitrate – to javno podsmevanje narodu, dovodi do neke vrste razočarenja koja u svesti ljudi priziva vreme Čaušeskua, pomislite, čak Čaušeskua, koji je bio jedan od diktatora najapsurdnije providijencije, to je stanje koje se sada tamo dešava. Rekao bih da se taj projekat, ta epoha postkomunizma pokazala u velikoj meri autodestruktivna, i mislim da bi na tu temu valjalo otvoriti ozbiljne, temeljne razgovore i analize, konstatovati o čemu se tu radi, jer bez toga, ove naše zemlje, pored Srbije, mislim i na zemlje u okruženju, biće apsolutno gurnute na marginu.

Mi imamo politički nametnutu retoriku Evropske unije, ne shvatajući da se približavamo jednom standardu i kriterijumima političkog života koji je pre blizak srednjoj Aziji nego Evropskoj uniji. Moguće je, da što se tiče Evropske unije imamo problem zamene teza?
— Mislim da je to bacanje prašine u oči. Evropski političari koji su takođe suočeni sa raznim problemima, od recesije do problema da su neki njihovi favoriti koje su podržavali i sa kojima su poslovali u severnoj Africi i na Bliskom istoku, ispostavilo se, bili u dobroj meri paraziti, pljačkaši ili diktatori, a s druge strane, ni tamo neka tranzicija ne uspeva, bez obzira čak i na daleko veću brigu i finansijsku potporu koji imaju. Mi, danas, u Evropi kako istočnoj tako i zapadnoj, imamo političare koji su u pogledu depresije i konfuzije gotovo na istom nivou kao narod, jedino, ono što njih drži u dobrom raspoloženju je što su uspevali i još uvek uspevaju da se dobro naplate iz budžeta.

Jednom prilikom pomenuli ste da su Vam zemlje Dalekog istoka jako inspirativne. U čemu leži ta inspiracija?
— Bio sam jednom prilikom na Tajvanu, tom malom ostrvu u kineskom moru, 150 kilometara daleko od obale, koje je jedan period istorije preživelo pod američkom dominacijom. Više od toga što me je interesovalo da vidim to ostrvo, interesovalo me je zbog čega su im moji, i uopšte naši dokumentarni filmovi zanimljivi za prikazivanje. Ispostavilo se da su i oni imali slične prečice i puteve kroz društvena uređenja, od najezde japanskih fašista, borbe komunističke partije, preko američke dominacije koja je prestala kada se cenar pažnje američkog kapitala usmerio na Kinu. Nalazeći se u nekoj vrsti njihove tranzicije tog postameričkog doba, inspirativno im je iskustvo titoizma, staljinizma... koje mi prikazujemo u filmovima
 Pored mojih, bilo je i još nekih tridesetak filmova, doveli su i mladog dokumentaristu Baljka. Nas dvojica, pored filmova hteli smo da vidimo kako se tamo živi. Šta je drugačije? Taj Tajvan je zemlja veličine Srbije, ali ima 23 miliona stanovnika, kao u mravinjaku, jako se mnogo radi, ali živi se veselo i vedro. Oni su među vodećim ekonomskim silama u svetu, zemlja u kojoj imate proizvodnju od školjki, preko nameštaja od bambusa do kompjutera.
Baljak i ja smo putovali ostrvom u pratnji naših novih prijatelja koji su nam pokazali savršeno organizovanu proizvodnju, jednostavno u svakom kraju ostrva ima neko prirodno bogatstvo i sve je podređeno tome da se upravo tu koncentriše pripadajuća proizvodnja. A na pitanje kako uspevaju da se tako dobro organizuju, i hrane i izvoze i to dosta uspešno, odgovorili su mi da prate jednostavne konfučijanske principe da svaki čovek treba da radi ono za šta je stvoren i šta mu odgovara, jer u protivnom, pogrešnim izborom aktivnosti smeta i sebi i drugima, i društvu u celini. To je drugačije, i to deluje sasvim suprotno od onoga što se ovde radi.
Ovde još nismo odlučili da li ćemo da proizvodimo ili nećemo da proizvodimo, nismo odlučili ni šta, ni da li smo sposobni da nešto proizvodimo. Kad pogledate naš socijalni raspored, pitate se ko su naši najveći bogataši i „najuspešniji ljudi”? Neverovatno je to da je svaki drugi špekulant. Ne možete da kažete ni da je to mafija, jer je mafija u pravom smislu reči, počev od vremena Al Kaponea nešto stvarala, proizvodila, pa makar to bili milioni boca viskija i hiljade ilegalnih barova. A kod nas takve mafije nema. Mislim da bismo morali ozbiljno da se resetujemo, ako ljudi koji se bave planiranjem ove zemlje planiraju da preživimo. Ako se ne resetujemo mi ćemo se okruniti.

Čudna gomila spava, ustaje, radi, zabavlja se, ponovo spava. I ta gomila zove se drušvo. Neko se izdvoji po nečemu, ostali ga il' slede il' osporavaju. Želimir Žilnik nije ni jedno ni drugo. Običan čovek koji je ovladao većim brojem zanata, među kojima i filmskom režijom i koji priča o svom viđenju nas u ogledalu društvenih zbivanja.

Razgovor vodila Milunka Nikolić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva