Očekivali smo magiju, dobili smo magiju. Amorphis je nakon gotovo 6 godina ponovo stigao u posetu Beogradu i ostavio dubok trag u sećanju svih koji su sinoć bili u Domu Omladine. Sudeći po osmehu koji nije silazio sa lica Tomi Joutsen-a i njegovom konstantnom zahvaljivanju publici, veče je ne samo ispunilo već i nadmašilo očekivanja. No...
 

Oko najavljenih 20:30 na binu izlazi Hamferđ. Doom šestorka sa Farskih ostrva u odelima i sa kravatama uz zvuke klavijatura počinje svoj deo posla, koji su sasvim pošteno odradili što je publika nagradila aplauzom i ovacijama nakon svake pesme. Definitivno bend na koji bi svi ljubitelji doom zvuka vredelo da obrate pažnju. Provozali su nas kroz svoj ne baš pozamašan repertoar uz nezaobilaznu Evst sa istoimenog debi albuma, potom Vráin i ostale čija se imena teško pišu, još teže izgovaraju i gotovo nemoguće pamte. To je možda otežavajuća okolnost po bend, ali s moje strane veliko poštovanje odluci da stvaraju na maternjem jeziku. Očito sinoć okupljenima jezička barijera nije smetala a  Jón Aldará je demonstrirao svoje raskošne vokalne mogućnosti od growl-a do operskog pevanja pred polu popunjenim Domom Omladine.
 

Desetak minuta pre 22h svetla se gase, počinje instrumental koji najavljuje skori izlazak na binu onih zbog kojih smo zapravo svi i došli. Odjednom popunjena sala vriskom dočekuje Amorphis a oni otvaraju pesmom „Shades of Gray“ sa prošlogodišnjeg izdanja Circle. Usledila je još jedna nova pesma – „Narrow Path“, a obe su naišle na fin odziv publike. Tomi Joutsen se napokon obraća publici i uz pozdrav Beogradu i podsećanje da se nismo videli neko vreme najavljuje povratak par albuma unazad na Skyforger iz 2009- e godine. Klavirski intro numere „Sampoo“ već diže euforiju koja kulminira u sledećoj – „Silver Bride“ tokom koje se pod sale prvi put ozbiljno zatresao od opšteg skakanja. U poprilično zakuvanoj atmosferi se, između ostalih nižu i „The Wanderer“, „My Kantele“ i druge čiji niz prekida još jedna nova pesma – „Nightbird Song“. Iako ovom turnejom zapravo promovišu poslednje studijsko izdanje Circle, nisu previše potencirali materijal s njega, odsviravši još i „Hopeless Days“ za kraj „službenog“ dela koncerta. No, blagi pad atmosfere tokom „Nightbird Song“ je izgleda bio zatišje pred buru, pošto je totalni kontrast usledio sa „Vulgar Necrolatry“. Dodatno dodavanje gasa na već užarenu atmosferu je usledilo sa „Smoke“ i, , između ostalih i  „You I need“ sa pretposlednjeg albuma The Beginning of Times.


No, vrhunac atmosfere je usledio na bisu. Otvaraju ga još jednim povratkom na Skyforger – „Sky is Mine“. Sasvim prigodno za poslednji dan zime usledila je „Black Winter Day“ a mikrofon je bio prepušten publici u „House of Sleep“. Hor prisutnih je bio na nivou zadatka i promuklim glasovima uspešno izneo refrene poslednje numere.


Amorphis se sinoćnjim nastupom definitivno svrstao među bendove koji su, bar iz mog ugla, bolji uživo nego na studijskom snimku. I u njihovom slučaju tu energiju kao da nije bilo moguće uhvatiti u audio formatu. Sjajan vokal Joutsen-a se doduše nije najblje čuo u prvih par numera ali je ubrzo sve došlo na svoje. Fenomenalna interakcija sa prisutnima, sjajna atmosfera u kojoj nije bilo moguće mirovati ni uprkos jakim bolovima u leđima. Istima nije prijalo ni konstantno izvijanje i propinjanje kako bih kroz more podignutih ruku i vizuelno uhvatila još nešto od nastupa, sem konstantno uskovitlanih pevačevih dredova i gotovo bolnih klavijaturistinih grimasa. Na moju veliku radost oniži frontmen je obilato koristio postavljen stepenik na bini, a to su u par navrata učinili i gotovo nepomični Tomi Koivusaari za ritam gitarom i basista Niclas Etelävuori.

Sve u svemu, sjajna atmosfera i dobar zvuk su doprineli magiji Amorphis-a i nimalo slučajno odabranih Hamferđ-a. Finci, bilo nam je zadovoljstvo, dobro nam došli još koji put.
 

Galeriju fotografija sa ovog koncerta možete pogledati ovde.

txt Marina Perović
foto John Wolfrik